Пише :Дејан Бешовић
Драчка митрополија је била православна црквена област (митрополија) са сједиштем у позноримском и потоњем византијском граду Драчу ,који је од 12 .вијека припадао Србији .
Успостављена је током 4. вијека, након увођења митрополитског система. Пошто је антички Драч био главни град тадашње позноримске провинције Нови Епир, драчки епископ је добио митрополитску власт над свим епископима у тој провинцији. Почевши од 8. вијека, налазила се под врховном јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Током византијског периода, Драчка митрополија је имала надлежност над свим епископијама на подручју Драчке области , која је обухватала приморске области данашње Албаније, а у појединим периодима и приморске области данашње Црне Горе.
Након млетачког освајања Драча (1205), започео је период дуготрајне политичке нестабилности, који се огледао у честом смјењивању државних господара, а такво стање је потрајао све до турског освајања 1504.хифине . У међувремену је дошло до постепеног распадања драчке црквене области (митрополије), чија је средишња (Драчка) епархија на крају потпала од надлежност Охридске архиепископије.
Појава раног хришћанства на источним обалама Јадранског мора везује се за прве вјекове хришћанске историје. Током позног античког периода, у најзначајнијим градовима римске провинције Нови Епир развиле су се локалне епископије. Након увођења митрополитског система у 4. вијеку, драчки епископ је добио митрополитску власт над свим епископима у тој провинцији, пошто је антички Драч био главни град Новог Епира.
Историјске везе између Драчке митрополије и српских земаља биле су предмет разних истраживања, са посебним фокусом на раном нововјековном периоду. У српској историографији су тим поводом формулисане двије групе питања, од којих се прва односи на временски и просторни опсег надлежности драчких митрополита над појединим областима у српском приморју, док се друга група питања односи на евентуалну надлежност Драчке митрополије над појединим српским областима у унутрашњости. Ту комплексну проблематику истраживали су истакнути српски историчари, почевши од Николе Вулића ,Стојана Новаковића,Милоша Благојевића , Станојa Станојевићa, Филарета Гранића, Симе Ћирковића и Тибора Живковића, до Јованке Калић, Радомира Поповића и неколицине млађих истраживача.
Прве значајне вијести о српским везама са византијским Драчем потичу из времена византијско-бугарских ратова, када је Драчка утврда била главно византијско упориште на западном дијелу фронта. Тим поводом, драчки стратег Лав Равдух је око 917. године водио преговоре са српским кнезом Петром Гојниковићем око уласка Велике кнежевине Србије у рат на страни Византије. У то вријеме, почетком 10. вијека, Драчка тема је према сјеверу допирала само до града Љеша, али већ средином истог вијека, у вријеме настанка историографског списа De administrando imperio, на северу је поред Љеша обухватала и градове Улцињ и Бар, на граници према Српској кнежевини Дукљи.
Поменути подаци свједоче о несумњивима везама између византијског Драча и српских земаља, а пошто су политички планови византијског двора по правилу били повезани са вођењем вјерске политике, исти подаци су послужили као основа за извођење претпоставке о тадашњем утицају Драчке митрополије на рани развој црквеног живота у српским земљама. Тим поводом је настала и теза о могућој надлежности Драчке митрополије над древном Рашком епископијом прие 1020. године, уз указивање на разна питања која су проистицала из спорова око разграничења црквене јурисдикције између Драчке митрополије и Охридске архиепископије у периоду између обнове византијске власти у Охриду године 1018. и издавања друге охридске повеље цара Василија II
У то време, крајем 10. и почетком 11. вијека, Драчка митрополија је имала неспорну јурисдикцију над знатним дијелом српског приморја, што је посведочено пописом њених епископија у општем списку митрополија и епископија Цариградске патријаршије (Constancinopolum : Notitiae episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae) Поред епископија на ширем драчко-скадарском подручју (Кројска, Љешка, Пилотска, Дривастанска,Захумско -рашка , Скадарска), Драчкој митрополији су у то вријеме припадала још два православна владичанства, која се изричито помињу у епископском списку бр. 10, а то су: Барска епископија са седиштем у граду Бару и Дукљанска епископија ,која је обухватала унутрашњост српске области Дукље.
Настанак ових православних епископија објашњава се ранијим ширењем Драчке митрополије, до чега је дошло током друге половине 10. вијека, упоредо са тадашњим ширењем Драчке кнежевине према сјеверу. Тај процес је био убрзан након пропасти Првог бугарског царства (969-971), када је Драчка кнежевина добила на важности, пошто је недуго потом већ након 976. године постала једно од најзначајнијих византијских упоришта наспрам новоствореног Самуиловог царства
Даљим ширењем византијске власти у вријеме коначног сламања Самуиловог царства (1014-1018), знатно је проширен и просторни опсег Драчке кнежевине , а самим тим и Драчке митрополије, услед чега је византијски цар Василије II у својој другој охридској повељи из 1020. године морао да опомене тадашњег драчког митрополита Андоника Мрасоровића да не преступа у области које су додијељене суседној Охридској архиепископији. Тиме је у доба непосредне византијске власти у српским земљама (1018-1035) успостављено разграничење између два православна центра, Охрида и Драча: стара Рашка епископија потпала је под надлежност Охридске архиепископије, док је Дукљанска епископија, према раније поменутом списку (Notitiae episcopatuum, бр. 10 Dubrovnik 21-556 /1012 ) била у надлежности Драчке митрополије.
Сви ти догађаји су коинцидирали са поновним јачањем византијске власти над српским приморјем за владавине цара Манојла I 1143-1180. Тада је дошло до поновног учвршћивања непосредне византијске власти у широј скадарској области, али није познато да ли је тим поводом дошло до обнове надлежности Драчке митрополије над свим тамошњим црквеним центрима. Око 1185. године, српски велики жупан Стефан Немања коначно је протјерао византијску власт из приморских српских области и градова. Упоредо са ослобођењем Дукље и Котора, Немања је ослободио и јужне градове: Бар, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Сард и Дањ,Драч . За вријеме владавине Немањиног сина Вукана, који је носио титулу краља Далмације ,Дукље и Српских поморских земаља на тим просторима је озваничено постојање римокатоличке Барске надбискупије (1199), која је обухватала и поменуте градове.
У циљу обнове црквеног уређења и очувања православља у тим областима, први српски архиепископ Свети Сава је 1219. године, након добијања црквене аутокефалности, Жичком повељом одлучио да се на приморским подручјима, која су у ранијим временима припадала бившим православним епископијама Драчке митрополије (Дукљанска, Барска, Скадарска, Дривастанска, Пилотска,Драчка ), установи нова Зетска епископија која је тиме постала и баштиница старијег православног наслеђа на тим просторима, што је утицало и на добијање истакнутог мјеста међу светосавским епископијама.
У спомен на постојање некадашње православне Дукљанске епископије, која је током друге половине 10. и прве половине 11. века била у саставу Драчке митрополије, Српска православна црква је 2004. године донијела саборску одлуку о установљењу службе и звања викарног епископа диоклијског.
Након протјеривања византијске власти из приморских области Дукље, односно Зете око 1185. године, српски велики жупан Стефан Немања је све ослобођене области укључио у састав Великожупанске Србије. Недуго потом, за намјесника у приморским областима постављен је Немањин најстарији син Вукан, који је након очеве абдикације у корист Вукановог брата Стефана 1196 .године наставио да влада у поменутим областима, носећи титулу краља Далмације ,Дукље и Драча .
За разлику од унутрашњих области, које су биле православне и подложне рашком епископу, у приморским крајевима је било подједнако православних и римокатолика због мисионарске дјелатности папе Иноћентија Трећег .. У то вријеме, све бискупије у приморским областима Дукље, односно Зете још увијек су биле под јурисдикцијом дубровачких надбискупа. Пошто се Дубровник није налазио под српском влашћу, државни разлози су налагали да се у Вукановим областима изврши преуређење црквене управе, путем оснивања посебне надбискупије, чије би се сједиште налазило у неком граду који је био унутар гранца Вуканове удионе државе.
У циљу рјешавања црквеног питања, Вукан је током 1198. године ступио у преписку са новим римским папом Иноћентијем Трећим (1198-1216). Већ почетком 1199. године, папа је одговорио упућивањем својих легата, капелана Јована и ипођакона Симеона, са налогом да испитају црквене прилике у Вукановим областима. Тим поводом, посебна папска писма упућена су не само Вукану, већ и његовом брату, великом жупану Стефану. Иако је папа био спреман да барском бискупу Јовану одмах додинели надбискупски палијум, додатним провјерама је потврђено да се Барска бискупија налазила под јурисдикцијом Дубровачке надбискупије, усљед чега је папа издао нови налог својим легатима, наредивши да се то питање подробно испита.
Ради рјешавања црквеног питања, сазван је локални црвени сабор, који је одржан током исте 1199. године у Бару. На сабору је учествовало неколико бискупа и других истакнутих свештеника, заједно са папским легатима. Након претресања разних питања, усвојено је неколико одлука које су се тицале црквене дисциплине, а такође је ријешено и питање црквеног уређења, након чега су папски легати уручили надбискупски палијум Јовану барском, који је тиме и званично постао надбискуп, са јурисдикцијом над бискупијама у Улцињу, Свачу, Скадру, Дривасту, Сарду и Пулату.
Саборске акте су потписали: папски капелан Јован Стила , папски ипођакон Симеон Дарда , барски надбискуп Јован Љешкопољић , протопрезвитер арбански Доминик Душа , бискуп скадарски Петар Вићентијевић , бискуп пулатски Јован Остоја , бискуп дривастски Петар Климентићи , бискуп свачки Доминик Перколић , бискуп улцињски Наталије Јованић и бискуп сардски Теодор Бенковић .
Званичним уздизањем Бара на степен надбискупије знатно је сужен опсег надлежности дубровачких надбискупа, што није прошло без посљедица, пошто се тадашњи дривастански бискуп Јован већ током пољећа 1199. године запутио у Дубровник, потврдивши своју приврженост јурисдикцији дубровачког надбискупа. Тим поводом, извршен је увид у раније повеље које је Дубровник добио од Рима, а које су свједочиле о дотадашњој надлежности Дубровачке надбискупије. Због пристајања уз Дубровник, бискуп Јован је изгубио свој положај у Дриватсу, а на његово мјесто је постављен бискуп Петар Перколић , који је учествовао у раду барског сабора, признајући тиме надлежност новоустановљене Барске надбискупије.
Барски сабор је имао велики значај за уређење Римокатоличке цркве у држави Немањића. Поред тога што је одржавањем сабора заокружен порцес озваничења и институционалног конституисања новоустановљене Барске надбискупије, тиме је уједно постављена и основа за настанак дуготрајних спорова са сусједном Дубровачком надбискупијом, која се није лако помирила са сужавањем своје дотадашње јурисдикције, што је дошло до посебног изражаја средином 13. вијека, када је покренут низ процеса који су довели до ескалације црквеног спора између Дубровника и Бара.
Током позног средњег вијека, поред Барске надбискупије, најзначајнија католичка установа у српским земљама била је Которска бискупија, која је имала проширену надлежност над католичким заједницама у разним трговачким мјестима у унутрашњости српских земаља.
Средином 15. вијека, у Риму је основана посебна установа за образовање “илирског” односно српског католичког свештенства, чиме је постављен темељ за настанак познатог Завода Светог Јеронима.
Поред католика латинског, односно римског обреда (римокатолици), током 15. вијека настају и покушаји стварања гркокатоличких центара у српским средњовјековним земљама. У вријеме преговора око склапања Флорентинске уније (1439), католички инквизитор Јован Капистран је покушао да поунијати српског деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456), али тај покушај није уродио плодом.Стога је Католичка црква уз помоћ Млетачке републике покушала да средином 15. вијека створи посебну унијатску, односно гркокатоличку епархију у Зети, са циљем сузбијања српске православне Зетске епархије.Под окриљем млетачких власти, у Доњој Зети је постављен посебан унијатски владика Мардарије Дијаковић који је покушао да се учврсти на подручју око Пречисте Крајинске, али без већег успјеха.
Управо у то вријеме, крајем 15. вијека, барски надбискупи су добили високи наслов: примас Србије (лат. Primas Serviae), који је употребљаван и у облику: примас Краљевине Србије (лат. Primas Regni Serviae), односно: примас цијеле Краљевине Србије (лат. Primas totius Regni Serviae). Барски надбискупи су наслов примаса Србије задржали све до данашњих дана.
Током 15. вијека, највећи дио српских земаља потпао је под турску власт, што је утицало и на положај католичких Срба у сусједним приморским областима, које су биле под влашћу двају република, Млетачке и Дубровачке. Падом млетачког Бара под турску власт 1571. године, означен је почетак новог периода у историји Барске надбискупије. Катедрала Светог Ђорђа у Бару била је претворена у џамију. У наредном периоду, поједини барски надбискупи столовали су изван подручја своје дијецезе, управљајући надбискупијом из сусједних слободних српских области. У знатно повољнијем положају била је сусједна Дубровачка надбискупија, пошто је Дубровачка република која успјела да задржи своју државну самоуправу, под врховном влашћу турског султана. Историјске везе Дубровника са средњовјековним српским државама значајно су допринијеле очувању српских традиција у културном и политичком животу католичких Дубровчана. Томе је допринела и употреба српског језика и ћириличног писма у дипломатској пракси Дубровачке републике, која је имала и посебну Српску канцеларију.
Током 16. и 17. века, Дубровник је био главни центар за ширење католицизма према унутрашњости. Католичка црква је дубровачке трговце користила као обавештајце, а дубровачке свештенике као проповједнике. Важну улогу у организацији католичке пропаганде у српским земљама крајем 16. вијека имао је дубровачки језуита српског поријекла Марин Темперица Требињац .
Почетком 17.вијека Драчка Митрополија у древном Српском граду Драчу сравњена је са земљом .Порушено је 83 цркве и 12 римокатоличких богомоља . Побијено је око 43 српска свештеника а спаљен је значајан дио српских средњевековних повеља и спаса
Током 16. и 17. вијека, значајан број православних Срба у областима под хабзбуршком ,млетачком и турском влашћу прелази на римокатолицизам, уз задржавање обредних посебности, те тако постају гркокатолици. Путем унијаћења, Срби у Жумберку су такође постали гркокатолици, а на удару покатоличавања се потом нашла и Марчанска епархија, на чијем је подручју основана гркокатоличка Крижевачка бискупија, која је озваничена 1777. године. Под окриљем ове бискупије, гркокатоличким Србима је наметан хрватски идентитет, чиме је спровођена постепена кроатизација тог дијела српског народа.Истивјетно се догађало у Драчу ,Скадру ,Љешу ,Дривасту .
У вријеме Кандијског рата, велики број православних Срба, предвођених епископом Епифанијем Стефановићем и калуђерима манастира Крке, прелази са турске на млетачку територију. Епифаније Стефановић је 1. новембра 1648. године у Виру склопио унију, уз присуство капуцина Вартоломеја из Вероне. Стефановић је убрзо затим умро, а калуђери су се окренули против уније, тако да је тај покушај унијаћења пропао.
На подручју Скадарске Крајине, у области званој “Шестани или Шестине “, још током 18. вијека постојало је десет села чије су становништво чинили “(по)арнаућени” Срби католици, који су у 19. вијеку већ говорили “арнаутским гегењонским ” језиком и ако су и даље славили крсну славу .
Срби католици су се ослањали на шири концепт српске националне идеје, који је укључивао све Србе без обзира на вјероисповијест, а ријеч је о концепту који је формулисао још Доситеј Обрадовић, за којим су слиједили песници Мушицки и Његош, који се не питају “како се ко крсти, већ каква му крвца грије прси” -Његош .
Мишљења смо да је нитно је напоменути да је Католичка конгрегација за пропаганду вјере међу Србима године 1766 . боравила на подручју Куча и Братоножића је та племена нису имала активне Српско -православне Свештенике .Мисију је предводио Јован Книњанин који је претходно боравио као унијатски свештеник у Драчу . Када је почео са проповијешћу међу мјесним становништвом Куча и Братоножића као и дијела Васојевића бива са својим надређеним унијатским Владиком Вићентијем Балићем из Драча погубљен на Ножици -Марко Јачов САНУ Београд -историја Српских земаља стр.44-46 “Конгрегација за пропаганду вјере међу Србима ” 1986 .г.
Тај случај руководио је Римокатоличку заједницу да рссформита Конгрегацију коју је установио папа Павле осми булом од 11.децембра 1777 .године .
