У недељу, 21.априла 2004.љета господњег одважило се 50 Срба из Словеније, Хрватске, Републике Српске, Федерације БиХ, Србије, Косова и Метохије, Румуније, Македоније у Црне Горе да без “испаљеног метка” уђе у вјечни Скадар, вјечни српски град. На граници са Црном Гором – Божај, паника, албанска полиција затечена доласком 50 Срба из региона Западног Балкана – хоће у Скадар и хоће да причају на конференцији о егзистенцијалним питањима Срба у региону Западног Балкана, идентитету, култури, српском језику српском писму – Ћирилици у овом тренутку.
И дођосмо некако уз пратњу полиције у центар Скадра у просторије Друштва српско – црногорског пријатељства “Морача – Розафа”.
Причало се од 10 до 14 часова о васколиком српству на Западном Балкану и бризи мајке Србије о својој дјеци у региону. И како који Србин из региона узме ријеч чују се само муке и проблеми Срба у региону, само свака мука испричана на свој начин, али свака тешка и болна.
Но, нема мјеста песимизму , сви хоће да се боре и раде за боље дане Срба у региону. Да Срби добију своје просторе за културно умјетнички рад – Српске куће, хоће спортска друштва – српска, хоће своје школе српског језика и ћирилице, хоће и српске цркве и чување православља и служења Господу и Светом Сави на српском језику.
Изађемо са конференције а на простору стоји написан пано Друштво српско – црногорског пријатељства “Морача – Розафа”. Помсилих овдје у вјечном Скадру, у вјечном српском граду Срби и Црногорски заједно, сложни , браћа, чувари српске традиције, а у својој Црној Гори , хоће “очи да поваде” око истих идентитестких, културних и националних питања.
“Од слоге до разбратства само 60 километара колико је од Скадра до Подгорице“, помисли писац ових редова.
Скадар баштини неколико миленијума људске цивилизације. Вјечни Скадар, вјечни српски град је синтеза мита и историје, културе, поезије, памћења, толеранције и искључивости, побједа и пораза многих народа са ових простора, који су Скадар градили и рушили, освајали га, губили и нестајали.
Гледам у древне зидине тврђаве коју Албанци називају тврђава Розафа, а наш Скадар гдје узидаше младу Гојковицу и мислим – вјечни Скадар – Вјечни српски град је и вјечна тајна.
Затирање српског националног бића у Албанији, а тиме и у Скадру дуживјело је кулминацију за вријеме комунистичке владавине Енвера Хоџе. Ту насилну асимилацију , геноцид, етноцид и културоцид над нашим народом записао је у својим дјелима академик Каплан Буровић.
Он је записао да је Енвер Хоџа послао булдожере на српско православно гробље у Скадру. Срушио је и маснастир Светог Јована у Елбасану, те 1964.године , гдје су биле мошти Светог српског краља Светог Јована Владимира.
Сада се сјећамо тешких времена , када је српски народ у Албанији и Скадру био избрисан са списка живих народа, све до 1990 . године 20 . вијека. Оснивањем Друштва српско – црногорског пријатељства “Морача-Розафа”, почиње процес рађања нашег народа у Албанији, а тиме и у Скадру.
Падом Енвера Хоџе и почетка демократије у сред Скадра се формира Друштво пријатељства “Морача – Розафа” и почиње да гради и своју прву богомољу, уз помоћ матице Србије.
Друштво “Морача – Розафа” постало је културно жариште српског и црногорског – нашег народа у Скадру, у цијелој Албанији, а црква Свете Тројице у Враки покрај Скадра духовни светионик који и данас сија пуним сјајем осветљавајући пут нашем народу који се вјековима борио за останак и опстанак у вјечном Скадру, том вјечном српском граду.
Србима из региона данас је боравак у вјечном Скадру, том Скадру вјечном српском граду
је био својеврсни светионик који помаже да се у овим смутним временима отимања Србији Косова и наводног геноцида у Сребреници, још једном пресаберемо, орјентишемо.
Да не посустанемо у борби за истину и правду, коју је заслужио српски натрод у региону Западног Балкана, па и овај у Албанији, који нам бијаше више него срдачан и гостоприман домаћин.
Збогом вјечни Скадре, ти Скадре, вјечни српски граде, који испод древне тврђаве данас поново дочека Србе са свих страна Балкана, уз будну пратњу албанске полиције од уласка до изласка из Албаније.
