Пуковник Краљевске војске Антоније К. Антић, један од организатора завере, у својим белешкама пише како је са Драгутином Димитријевићем Аписом и осталим официрима донета одлука о Мајском преврату. Описао је све чинове ове крваве драме, која је изменила ток историје српског народа.
* * * * * *
Дана 8. јула 1900. године, око 3 сата поподне, пошао сам из мога стана у Бирчаниновој улици у варош. Уз пут свратим у штаб Краљеве гарде на углу Ресавске и Немањине. У штабу, у соби дежурног официра, наиђем на мога друга потпоручника Војина Чолак Антића, веома усплахиреног.
Запитах га: „Шта ти је?“
Он ми само рече:
„Остави ме и не питај“.
Одатле се упутим ка Теразијама, у стан мога ујака Генчића, тадашњег министра унутрашњих дела. Пред кућом наиђем на његову жену, која шета нервозно. Чим ме је спазила, упита ме:
„Знаш ли шта је ново?“
Рекох да не знам, она ми тада рече „Краљ се жени“. „Којом?“ упитах ја. „Драгом Машин“, одговори ми она.
Прекинух даљи разговор, окренух се налево круг и пођох Краљ Милановом улицом. Сад ми је донекле била јасна узнемиреност дежурног гарнизонског официра, потпоручника Чолак Антића. Сутрадан ми је казао да је био на партији, а партију је сачињавао дежурни официр и шест гардиста, који су јахали извидницу краљевских кола, када је краљ Александар отишао у Драгин стан и прстеновао је.
Идући ка Славији, код официрског дома сретох пешадијског поручника Драгутина Димитријевића Аписа (тако смо га звали ми другови). Поздравили смо се и рекао шта сам чуо од Генчићеве жене. Почесмо да коментаришемо тај догађај, осуђујући краља Александра за његов поступак којим је осрамотио земљу и народ и нарочито официрски ред, изражавајући се најпогрдније о краљу и Драги. Тако разговарајући питасмо се шта би требало радити. Нарочито ми официри не бисмо требали да дозволимо такву срамоту. Још истог момента нам паде на памет да би их требали поубијати, али се питасмо како, на који начин. Драгутин рече:
„Па није она толико крива, амбициозна жена, али не преза, па јој се прохтело да буде краљица, него он што је осрамотио круну, цркву и војску. Видиш, Анто, ја сам водник у подофицирској школи, долазим на дворску стражу“.
На то ја додадох: „А ја сам војник у гарди и идем са њиме на партију у пратњи краља када се изведе куд изван Двора, па би могли што учинити“.
Шетајући тако, падале су нам разне идеје на памет, али ништа не одлучисмо, растајући се. Сутрадан, 9. јула, цео народ је знао, јер се краљ прокламацијом обратио „Драгом народу“. Завладало је опште изненађење и запрепашћење, и пошто се свет мало освестио, настало је критиковање, грдња и осуда тога чина. О краљу се говорило као о ненормалном човеку, а о њој, цео Београд, а нарочито жене Београђана, биле су јако агресивне у грдњама. Опште нерасположење према краљу и Драги захватило је невероватно брзо све друштвене слојеве, па није остало без одзива и на официрски кор, нарочито београдског гарнизона.
Сви официри су очекивали да се краљ Милан врати и да учини крај овој трагикомедији. Говорило се, нарочито међу официрима 7. и 8. пука који су тада били у логору на Бањици, ако би се краљ Милан појавио, на рукама би га однели на Бањицу и прокламовали за краља. Пре тога су сазнали да је поверљивим наређењем, које је било саопштено само вишим командантима, наређено да се краљ Милан, ако би покушао да пређе границу, ухвати и доведе право у Двор. Чак се пронео глас да је било наређено да убију краља Милана ако би се успротивио. Није вероватно да је такво наређење било издато, али сама верзија је страховито огорчила официре, нарочито млађе.
Разочарање официра па и грађанства, због недоласка краља Милана, било је огромно. Цео свет га је очекивао, сматрајући да је он најпозванији и једини који би могао спречити сина да изврши тај скандалозни акт, тј. да се ожени својом метресом Драгом Машин. На тај начин би спасао сина и династију од пропасти, а народ и државу поштедео од ужасне срамоте. Међутим, краљ Милан није дошао, већ је само послао оставку на положај команданта активне војске и молио владу Владана Ђорђевића, која је већ била поднела оставку, да је уважи.
Мислим да неће бити без интереса да овде изнесем што ми је причао о недоласку краља Милана мој ујак Генчић, министар унутрашњих дела, који се сматрао као велики и одани пријатељ краља Милана. Генчић вели:
„Ја сам имао шифру са краљем Миланом који је био у Карлсбаду на одмору и лечењу. Он је имао и једну мисију, да са аустријским и немачким царем преговара о женидби свога сина краља Александра са принцезом Шаумбург-Липе. Када ми је краљ Александар саопштио своју намеру да хоће да испроси Драгу (он је то саопштио прво њему у среду 7. јула 1900, па тек после 24 сахата осталим члановима владе) и заклео ме пред иконом да никоме о томе не говорим, а нарочито не његовом оцу, нудећи ми да се примим да образујем владу и да га венчам са Драгом. Нудио је да после тога тражим какав хоћу положај, ако желим да ме одмах пошаље за посланика у Петроград.
Високи Вереници
Како се одмах сазнало да ни краљев отац, краљ Милан, командант активне војске, не одобрава тај поступак свога сина, то официри који су волели краља Милана, постадоше још безобзирнији према „високим вереницима“. Осуђивали их и грдили, свуда и на сваком месту, у касарнама, на улици, где год би се састала два или више официра предмет разговора је била краљева женидба.
Реч преча од Србије
Краљ Милан одбио позив да се врати у Београд и одврати сина од фаталне намере. Краљ Александар позива официре Београдског гарнизона
Ђорђе Генчић вели да је одбио понуду краља Александра да образује владу и употребио сву моју интелектуалну моћ, сву речитост, да га одврати од фаталне намере да се ожени Драгом Машин, али није успео. Чим сам се, вели, одвојио од њега и отишао у Министарство унутрашњих дела, послао сам краљу Милану шифровани телеграм, отприлике ове садржине: „Династија у опасности, дођите одмах.“
На тај телеграм краљ Милан је одговорио, такође телеграмом: „Часна ми официрска реч не дозвољава да дођем.“
На овакав одговор, ја сам му послао други телеграм, ове садржине: „Пардон, нисам знао да вам је официрска реч преча од Србије. Краљ се жени Драгом Машин.“
Но, и поред оваквог телеграма, краљ Милан није дошао, зашто не знам, али Генчић мисли и причао ми је да се после неколико година, путујући за Париз, у возу видео са грофом Голуховским, који је у време Александрове женидбе био министар спољних послова Аустро-Угарске монархије. Том приликом му је Голуховски рекао, да је краљ Милан погрешио што је из Карлсбада свратио у Беч да пита њега шта да ради, уместо да је ишао возом право у Београд, нико га не би спречавао. Али кад је већ питао, „ми смо му саветовали да не иде, јер је Русија учинила корак у Бечу, да се краљу Милану спречи повратак у Србију“.
Интересантно је како је тај недолазак краља Милана објашњавао ђенерал Василије (Мостић), интиман и веран пријатељ краља Милана. Пре него што је краљ Милан хтео да пође у Карлсбад био је један интиман ручак у нишком двору, на коме су били краљ Александар, краљ Милан и ђенерал Василије Мостић. Краљ Милан се жалио како се осећа уморан и болестан и зато мора да оде у Карлсбад на лечење и да се одмори. На то ће му син рећи:
„Јесте, папа, али треба да останеш дуже тамо и да не бринеш ништа шта се овамо дешава, већ да се одмараш. Но ја знам да ти то не можеш, већ ћеш на први позив некога од твојих пријатеља да потрчиш овамо. Ето на пример, ако би те Генчић позвао, ти би одмах дошао.“
На то му је краљ Милан одговорио:
„Часну ти официрску реч дајем да нећу.“
Да ли је то тачно или није, главно је да он није дошао, што показује да се краљ Милан у одсудним тренуцима губио, недостајало му је моралне куражи, што показује покушај његове абдикације после Сливнице. Као што сам навео, влада доктора Владана Ђорђевића (који је такође био на одсуству, а заступао га је Вукашин Петровић, министар финансија) не одобравајући краљеву веридбу са Драгом Машин, поднела је оставку коју је краљ уважио, задржавајући и даље да отправља дужност до наименовања нове владе.
Са образовањем нове владе ишло је тешко. Коме год је од политичких људи, првака политичких странака, понудио да образује владу, није хтео да се прими те дужности и одговорности. Ко је и пристао, тај није могао да нађе себи сараднике тј. остале министре. Сви су они под разним изговорима одбијали да се приме.
Не могавши да нађе људе који би пристали да уђу у владу с једне стране, с друге стране под утицајем дотадашње владе тј. њених чланова који су непрестано краљу говорили да је цео официрски кор противан оваквој његовој женидби и саветовали га да пита официрски кор Београдског гарнизона одобрава ли његов поступак, изгледа да се краљ Александар најзад решио да позове официре Београдског гарнизона у Двор.
Министри Владанове владе су то, преко својих пријатеља у официрском кору, а нарочито преко команданта Дунавске дивизије ђенерала Илије Ђукнића, а овај пак преко својих потчињених команданата бригада и пукова, дејствовали на официре да приликом одласка у Двор, на краљева питања да ли одобравамо његов поступак, да сви одговоре да не одобравају.
Млађи официри су сви примили ово са задовољством и међу друговима ширили ту идеју, ако нас краљ пита (а веровали смо да ће нас питати), да одговоримо да не одобравамо његову женидбу са Драгом Машин.
Ја се врло добро сећам речи нашег команданта пука, потпуковника Јована Вељковића, који нас је позвао предвече уочи тога дана у своју канцеларију. Вели: „Господо, сутра ће краљ примити цео официрски кор Београдског гарнизона у Двору. Ја вас молим да ако нас пита, одобравамо ли његову женидбу са Драгом Машин, да кажете онако како мислите и осећате и како је у интересу династије, народа и војске.“
Сви смо ми врло добро разумели шта је хтео рећи.
Сутрадан, заиста је краљ примио све официре Београдског гарнизона у сали сада старог Двора а тада новог, јер је стари Двор био порушен при доласку краља Петра. На наше велико изненађење, чим смо ушли у Двор ми смо чули да је краљ успео да образује владу и да је министар војни ђенералштабни потпуковник Милош Васић.
Крај 1900. и почетак 1901. године, прошао је међу официрима у разговорима и критиковању стања у земљи створеног женидбом краљевом. Апис и ја били смо у сталном контакту, разговарајући како би се могли уклонити Александар и Драга са престола. Код њега је стално преовлађивала идеја о убиству и план да он, као командир чете у подофицирској школи, то једног дана и учини кад буде на дворској стражи.
Официри неће у фотељу
Најтеже је, изгледа, било наћи министра војног у новој влади. Сви официри који су били у Двору, као први ађутант пуковник Леонида Соларевић, Душан Поповић и други, нису хтели да се приме те дужности, због тога што нису у души одобравали његов поступак, а из страха од доласка краља Милана за кога нису знали какво ће држање заузети према тој краљевој одлуци, па и према онима који би се примили да уђу у владу, која има да одобри и да изврши тај чин.
Школа гнездо завере
Пропао план да се употребе каме умочене у цијанкалијум. Млади официри нису мислили шта ће бити после уклањања краља
У току лета 1901. године, дођоше три пешадијска официра са Више школе војне академије у ИВ коњички пук, на практичан течај (пешаци су ишли у коњицу и артиљерију, а коњаници и артиљерци из Више школе у пешадију). То су били пешадијски капетан друге класе Радомир Аранђеловић, који је погинуо у рату против Бугара 1913. године на Говедарнику, Милан Ф. Петровић, умро на Бањици 29. маја 1903. године, и пешадијски поручник Драгутин Дулић, који се удавио у мору при повратку са боловања из Француске. У току лета, идући заједно на вежбања, спријатељили смо се и постали интимни и поверљиви једни према другима.
Једнога дана по повратку са обуке, биће да је то било крајем августа или почетком септембра 1901. године, седели смо нас четворица испод једног павиљончића у кругу касарне Четвртог пука, до саме капије која је излазила на Немањину улицу и пијући пиво заподенусмо разговор о Александру и Драги. Они су их страховито нападали и вајкали се зашто би народ српски, а нарочито официри трпели такву срамоту, да краљ узме своју метресу за жену, која је и раније водила врло проблематичан живот.
То је мене окуражило и кажем им како ми је падала на памет идеја, док сам био у гарди и ишао на партију са краљем Александром до Драгине куће, да извадим револвер и убијем их обоје, али сам се бојао да не промашим. Друкчије би било да сам имао још кога од другова који би довршили посао ако бих ја промашио. Одатле смо отишли у официрски дом на ручак и ту нашли руске петроградске новине „Вјецемости“, које су донеле слику Никодија Луњевице, брата краљице Драге, као будућег престолонаследника Србије. То нас је толико револтирало да смо исекли слику и изгорели је.
Те 1901. године пријавио сам се за полагање испита за Вишу школу војне академије, па зато, чим сам се вратио кући и пола сахата одморио, узео сам табаке из тактике да читам, да бих се спремио за предстојећи испит. Између 2 и 3 сахата по подне, закуца неко на моја врата. После мога одговора, „слободно“, уђоше поменута три пешадијска официра и са њима још један мој друг Никодије Поповић, пешадијски поручник. Упитах која их је невоља натерала да дођу по овој врућини, а њихов одговор беше:
„Размишљали смо о данашњем нашем разговору у касарни и решили да заједно с тобом учинимо оно што си ти намеравао, да ти помогнемо ако ти пристајеш“. Одговорио сам им да пристајем али сам их умолио да пре тога известим једног мога друга и пријатеља, са којим ја већ поодавно о томе разговарам. Они тај предлог одмах прихватише, јер су врло добро познавали Аписа и ценили га као доброг друга и честитог и одважног официра.
По свршеном разговору, изађоше из мога стана (Бирчанинова улица бр. 40) а ја оставим табаке и одмах одем Апису, који је био у логору подофицирске школе, на Топчидерском брду, где је подигнута зграда интерната за средњошколску омладину из јужне Србије, „Дом краља Александра Карађорђевића“. Саопштио сам му ко је био код мене, као и наш разговор. То га је обрадовало и одмах ми рече: „Нађи их и закажи им састанак па ме извести“.
Вратим се одмах у варош, нађем капетана Рашу Аранђеловића и поручника Дулића и договоримо се да се састанемо у стану поручника Дулића. Тај наш први састанак био је, чини ми се 6. или 7. септембра 1901. године, између 7 и 8 сати увече.
На том састанку било нас је седморица: капетан Аранђеловић, Петровић, Димитријевић Апис, поручник Дулић, Милан Маринковић и Поповић Никодије. Било је више предлога како да се поубијају, али смо се задржали на једном.
Рођендан Драгин био је 11. септембра и тим поводом је предвиђена забава код Коларца. На ту забаву требало је, бар смо тако ми претпостављали, да дођу Александра и Драга. Решили смо да их убијемо камама, које смо набавили и врхове отровали цијанкалијумом, који нам је дао Душан Јовановић, геолог у рударском одељењу. Да бисмо били сигурни у успех, ми смо ножеве испробали на неким мачкама. Направљен је овакав план: двојица да погасе осветљење у централи, један код Коларца, а остала четворица да буду у сали и да прате кретање Александра и Драге. Двојица, од оних четворице у сали, да запале завесе, а друга двојица ножевима да убоду брачни пар.
Срећа те тај план није приведен у дело, јер би настао хаос и забуна, и ко зна колико би невиних жртава било. А није изведен због тога што Александар и Драга нису ни дошли на забаву, а сем тога електрично осветљење је чувала полиција у централи. Иако нам је тај први план пропао, ми удвојисмо енергију у врбовању официра за извршење наше намере. Нерасположење у војсци је расло из дана у дан, због разних глупости које је режим чинио. Број завереника је растао.
Продужили смо врбовање официра за заверу. Сад нас је већ било више. У месецу октобру ја ступам на Вишу школу војне академије, пошто сам положио пријемни испит по повратку са маневра. Виша школа је постала завереничко гнездо. Ту је био скуп најбољих младих официра. Сви ми, који смо правили планове о уклањању последњег Обреновића са престола, нисмо мислили шта ће после тога настати.
Ађутант за Ђенерала
У октобру месецу беше приређен Убски маневар. Пао је предлог да се на маневру, приликом ревије трупа, изврши убиство, но и тај план је пропао и добро је било, јер би изгинула маса невиног света. После тог маневра незадовољство официра се појача, јер је краљ произвео неколико пуковника за ђенерале, међу којима и Лазу Петровића, његовог првог ађутанта, што је официре страховито озлоједило. Опозициона штампа је нападала режим и указ о новим ђенералима. Нама је то добро дошло да проширимо круг завере и повећамо број завереника.
Књаз Петар заплакао
Никола Хаџи Тома послат у Линц да обавести избеглог књаза о завери. Апис носио слике деце Петра Карађорђевића
Апис је био одушевљени карађорђевац и носио је слике деце Петра Карађорђевића, Ђорђа, Александра и Јелене. Показивао их је и давао официрима које је врбовао за заверу против последњег Обреновића. Ове слике су му лиферовали, вероватно Милутин Степановић и Бацета Рујанац.
Ево шта прича о тим фотографијама Павле Панковић, административни чиновник и поручник, који је доцније ступио у заверу и потписао нишки списак завереника.
„Једнога дана дође код мене Апис и саопшти ми како ће Бацети вршити претрес стана. Он је тада становао у хотелу ’Национал’, а био је на служби у министарству иностраних дела. Одмах одем у хотел и затекнем Бацету у друштву Чича Милована Глишића за столом. Саопштио сам му да хоће да му претресају стан и да уклони ако штогод има. Но пре него што је стигао да оде у своју собу, банула је полиција, тј. полицијски чиновник Влајко Недић (брат садањих ђенерала Милана и Милутина Недића) са још два агента. Одмах је позвао Бацету да пође са њима у његову собу, што је овај и учинио. Ту му је Недић међу хартијама нашао фотографије деце књаза Петра Карађорђевића. Недић, уместо да му одузме те слике, исцепа их и баци у пећ, обративши се Бацети речима: „Што држиш такве глупости међу стварима“. Чини ми се да је после тога Бацета отпуштен из службе.
Остали официри нису се много одушевљавали Карађорђевићима, али су ипак прихватали идеју о уклањању Александра и Драге, па после шта буде.
Крајем октобра или у првој половини новембра, дођоше код мене капетан Радомир Аранђеловић, мислим и Милан Петровић, Дулић и артиљеријски капетан Јеврем Поповић, који је највише лармао и грдио Александра и Драгу. Рекоше ми ово: „Слушај Анто, ми смо решили да уклонимо или убијемо Александра и Драгу, а нико од нас не мисли шта ће после тога бити“. Одговорих да имају права и упитах шта мисле да би требало радити. На то ми они рекоше:
„Требало би ступити у везу са политичким људима“.
„Па, добро“, рекох ја, „најприродније је да покушамо да дођемо у везу са радикалима. Они су стари противници династије Обреновића“.
„Не“, одговорише они, „ми смо мислили да те молимо да ти упознаш твога ујака Генчића. Он је одлучан човек, а сада је огорчен па ће вероватно пристати да руководи и припреми политичку заверу, а што је најглавније упутиће нас како и шта треба урадити после привођења у дело наше намере“.
Одговорио сам да не бих то радио из ових разлога:
1) Мој ујак Генчић је познат као Обреновићевац.
2) Он мене воли и можда би ме одвраћао од тога, а ја сам дао реч и од ње нећу одустати.
На томе је и остало. Али капетан Јеврем Поповић, који је познавао Генчића, оде код њега и саопшти му шта ми намеравамо. Генчић је тада становао у вили његовог таста Аце Новаковића, адвоката на Топчидерском брду. Те године у пролеће је био пуштен са робије, из Пожаревца. Био је осуђен на 8 година робије, због писма које је писао краљу Александру, осуђујући његову женидбу са Драгом. Два-три дана после одем и ја да га обиђем, јер је био нешто слаб. Чим сам ушао код њега, упита ме:
„Шта ви петљате?“ – упитах: „Ко ти је то казао?“ Он одговори: „Јеша Поповић“. Отац Јешин је био помоћник начелника у Нишу, када је Генчић био начелник округа нишког и отуда то познанство. Рекох му шта намеравамо, као и то да су ме другови молили да њему поверим тајну и умолим га да се прими да руководи тим послом, нарочито политичким делом. Генчић ми одговори да му оставим три дана рока да о томе размисли.
Одмах је позвао своје најинтимније пријатеље: бившег председника владе Јована Авакумовића, ђенерала Јована Атанацковића, познатог и старог београдског трговца Николу Хаџи Тому и његовог таста Ацу Новаковића. Пошто су претресли целу ствар, одлуче да Никола Хаџи Тома пође одмах у иностранство, и да се састане са књазом Петром Карађорђевићем, да га обавести о свему и пита би ли се он примио кандидације за престо, ако би завера успела и народ њега позвао на престо Србије.
Тај задатак је поверен Хаџи Томи јер је он, иако шурак Ристићев, био познат као Карађорђевићевац и школски друг књаза Петра, са којим је одржавао везу преко Јаше Ненадовића, рођака књаза Петра, који је боравио у Бечу као емигрант после осуде за Ивандањски атентат. Састали су се у Линцу, на граници Аустро-Угарске, и Хаџи Тома је одговорио телеграмом да је све у реду. „Мира маре“ – то је била шифра, наш знак.
Хаџи Тома прича да су се приликом сусрета књаз Петар и он изљубили па богами и мало плакали (старачка посла). Потом му је Хаџи Тома изложио циљ доласка. Књаз Петар није веровао у почетку, жалећи се како су га појединци пљачкали на рачун таквих завера, па од свега тога није било ништа. Цело имање које је наследио од оца у Румунији, тако је упропастио. Зато он и сада не верује да је то озбиљна ствар. Али кад му је Хаџи Тома рекао да официри и то млађи раде на томе, он се одобровољио и рекао:
„А то је што друго, ако су официри предузели такво штогод, онда таква завера може успети“. Питао је за име кога од тих официра. Како Хаџи Тома није познавао никога сем мене, то је само мене поменуо књазу Петру.
Официри неће новац
Књаз Петар је питао да ли младим официрима треба пара за тај посао, што је Хаџи Тома одбио, јер смо ми млађи завереници инсистирали на томе да, ако случајно ко буде нудио новац, да се не прими. Решили смо да све издатке које будемо имали око стварања завере, путовања у унутрашњост земље у разне гарнизоне и друго, сносимо сами. Како смо сви били оскудни у новцу, то смо узимали новац на менице. У том погледу нам је највише излазила у сусрет Врачарска штедионица и њени чланови, највише Стеван Миљковић.
извор: ројалистички клуб
