Марта 1943. године Дража је наложио једном од својих главних београдских обавештајаца, инжењеру Петру Милићевићу, да ступи у контакт са представницима што већег броја политичких странака, као и нестраначких удружења, ради проширења Централног националног комитета, и уопште, ради њиховог укључивања у рад покрета.

Милићевић је обавио посао током марта и априла. Саговорници су у принципу прихватили понуду, под условом да се Дража сложи са њиховим документом названим ”Основа за сарадњу”. У овом документу, који је Милићевић проследио Дражи 1. маја 1943. године, поред осталог пише:
Код највећег дела групе и појединаца осећа се жеља за формирањем једног јединственог националног фронта, па чак и једне трајније организације покрета. Програм на коме се налази сагласност за ово, изражава се у најопштијим основама:
1) Српски народ јединствен је и недељив на свим територијама и у свим покрајинама где живи;
2) На својој тако схваћеној територији, која се има одмах омеђити историјским и етничким границама и браницима, које обележава вечито наглашавана животна потреба његова за пристојним простором на мору, српски народ ће организовати јединствену државно-правну власт, на бази уставности и парламентаризма као свог традиционалног схватања националног и државног напретка…65а
Трећа тачка ”искључује из сваке дискусије” питање монархије, четвртом се ”не признају никакве националне и верске мањине као колективне”, пета тачка тражи да се на српској територији признаје само православна вера а Српска православна црква ”стави под заштиту и надзор државе”, док у шестој, и последњој, пише:
После уређења српске државне јединице на изложеним основама, српски народ може ући и у сложену државну јединицу на бази федерације, конфедерације или персоналне уније.
Очигледно, ове услове, као и још један сличан документ настао у Београду у ово доба, назван ”Програм српског народа”, писали су више чланови Српског културног клуба него представници политичких странака. После читања ”Програма српског народа”, др Живко Топаловић је рекао једном професору универзитета, такође Дражином илегалцу, дословце ово: ”Драги господине, имам утисак да нисте улагали много напора око састављања овог написа. Као добар ђак Слободана Јовановића, Ви сте за основу узели статут Српског културног клуба у Београду.” Професор је одговорио следећим, у то доба веома раширеним, размишљањем:
Српски народ се још налази у току провођења своје националне револуције и стварања своје националне државе. Његова идеологија је формирана већ традицијом и наравно ми немамо потребе, нити можемо да стварамо неку нову идеологију.66
Топаловићево неслагање огледало се поред осталог и у томе што је он, уместо три, тражио ”најмање четири” федералне јединице (четврта би била Босна). Ипак, Топаловић није дао коначан одговор, већ је дилему поставио пред руководство своје странке. На тајном састанку у просторијама Радничке кредитне задруге, у Улици Кнегиње Зорке 19, Социјалистичка странка одлучује да ради даљих преговора директно у Дражин штаб пошаље ”друга Јову Јакшића”, а да се, с друге стране, обнове везе са странкама негдашње Удружене опозиције. Такође, требало је сакупити што више података о представницима Равногорског покрета, а ”нарочито о самовољним и насилничким поступцима четника и команданата Драже Михаиловића”. Као свеопшти циљ ове своје акције социјалисти су навели ”приближавање два покрета отпора (партизана и четника – прим. аут) и прекид грађанског рата”.67
Уследио је састанак представника странака, у кући др Боже Попадића, ”енергичног присталице Демократске странке”, како га описује др Топаловић. Састанку су присуствовали адвокат Стеван Тривунац, члан Главног одбора Народне радикалне странке, судија Брана Ивковић, секретар Извршног одбора Демократске странке, адвокат Шаца Поповић, представник Самосталне демократске странке, као и др Живко Топаловић. Доцније су своје представнике делегирали и замљорадници (адвокат Јован Здравковић) и републиканци (Никола Ђоновић, брат Јована Ђоновића). На овом, и наредним састанцима, Дражу је заступао инжењер Петар Милићевић.
Тако су се готово све српске странке поново нашле на окупу. Стари политички сарадници лако су се сложили око услова које је Дража требало да испуни, како би они прихватили његову понуду. То су, поред осталог, били следећи услови:
…2) Демократске странке одбацују идеологију Равногорског покрета, како је она до сада излагана у равногорској штампи и одбијају приступање томе покрету;
3) Сарадњу са генералом Михаиловићем демократске странке могу прихватити само на основи, да се генерал ограничи на команду војском и себе сматра потчињеним законитој влади Југославије;
4) Свака мисао о успостави ма какве и ма чије диктатуре мора бити одбачена;
5) Идеја растурања Југославије и стварања посебне српске државе не може се прихватити;
6) Не може бити речи о колективној освети за злочине који су почињени током рата…
10) Однос према покрету отпора под комунистичким вођством имаће бити накнадно утврђен. Њихова политика и њихови циљеви начелно се одбацују.68
Као што је очигледно да су ”Основа за сарадњу” и ”Програм српског народа” настали под утицајем Српског културног клуба, при писању ових услова главну улогу имала је Социјалистичка странка, ако их Топаловић и сам није написао. Схватања осталих партија и нестраначких удружења била су негде између. Ипак, што се странака тиче, тон преговорима и даље ће давати социјалисти, јер је на међустраначким скуповима њихов лидер др Живко Топаловић одређен за носиоца посла. Он, наиме, једини није имао деце и Гестапо му је зато могао најмање наудити. Додељену водећу позицију Топаловић је користио више за промоцију идеја своје странке, него међустраначких договора.
Уздајући се у Дражин позитиван одговор, представници странака наставили су договоре о будућем послу. Очекивали су да ће им Дража препустити ”политичко и идеолошко вођство” свог покрета, тј. сматрали су логичним да то вођство ”буде у рукама демократских странака”. Временом су створили платформу од пет тачака, при чему им је ”идеја водиља углавном била обнова Удружене опозиције”. Иначе, највеће странке негдашње Удружене опозиције још од 27-мартовског пуча биле су у влади: Народна радикална, Демократска и Српска земљорадничка странка, као и Хрватска сељачка странка.
Прва тачка усвојене платформе гласи:
Створити једну нову политичко националну организацију. Основе тој организацији имају чинити делегације демократских странака које усвајају заједнички програм. Политичке странке задржавају своју пуну организациону и идеолошку самосталност, али се за цело време трајања рата и до успостављања државе сагласују да обуставе међусобну борбу и посебну политичку акцију. Акцију ће водити кроз новостворену заједницу и њене органе. У заједницу се могу примити оне националне и културне организације које усвајају национални и политички програм израђен од стране удружених партија.69
За разумевање ставова српских политичара онога доба најважнија је друга тачка њихове платформе, посвећена Хрватима. Овде се доказује да Хрватима не одговара Павелићев режим, јер им је под њим одузето јадранско приморје. Хрватима се поручује да им је због тога боља Југославија, уз следећи коментар:
Ова основна мисао прихваћена је и у практичној политици Хрватске сељачке странке под вођством др Влатка Мачека. На тој основи је ова странка сарађивала са српским демократским странкама у Удруженој опозицији. Треба тежити да се ова сарадња обнови.
Према томе, док су се Дража и његови сарадници равнали према најважнијој чињеници Другог светског рата, а то је био страховити геноцид Хрвата над Србима, и уопште масовна хрватска издаја заједничке државе – представници највећих српских странака ту чињеницу нису ни поменули. Заправо, они не само што нису осудили хрватске злочине, него су неки од њих наглашавали ”насилничке поступке четника” и могућу српску одмазду.
Другим речима, видело се да је овим људима годинама шеф био водећи хрватски политичар др Влатко Мачек и да би га они поново прихватили за свог вођу. Мачек, који је у ово доба живео у Загребу, одакле је свом министру у Југословенској влади у избеглиштву давао инструкције да настави са антисрпском линијом, већ је као основну политичку стратегију био усвојио превођење Хрвата из нацистичког у комунистички табор. Што се пак Драже тиче, Мачек му је с једне стране слао делегате и нудио сарадњу, не би ли га заварао, док је с друге стране радио против четничке организације. Југословенској влади Дража је 25. новембра 1943. године између осталог писао:
Мачек је издао тајну окружницу у којој подупире садању акцију комуниста. Његов зелени кадар прилази комунистима. У својој окружници Мачек поручује да се јавно против мене не иступа, али да се тајно ради.70
Није, међутим, ово била једина невоља која је очекивала Дражу у сусрету са страначким првацима. Друга је долазила отуда што су они на неки начин давали легитимитет комунистима, већ самим тим што су њихове формације означавали као покрет отпора, док се у стварности дешавало нешто сасвим друго. Примера ради, командант Истакнутог дела Врховне команде, потпуковник Захарије Остојић, на једну провокативну изјаву председника Демократске странке и министра у избегличкој влади, др Милана Грола, 27. марта 1943. године преко Центра везе Врховне команде послао је Слободану Јовановићу следећи протест:
У говору од 26. марта г. Грол, понављам г. Грол, поред Југословенске војске помиње и крваве борбе југословенских партизана. Зар до сада нисмо дали довољно материјала да се комунисти у нашој земљи боре само за власт противу нас и оних демократских тежњи| Зар хиљаде убијених националиста нису довољан доказ шта они хоће| Зар нам се не верује да се они боре само против нас а не против окупатора|
Зар обијач који се води у картотеци загребачке полиције, под бр. 10434 и именом Јосип Броз, иначе вођа комуниста, под лажним именом Тито, може да се пореди са нама као народни борац| Убудуће кад хоћете Јосипа Броза истицати као народног борца, одвојте га од нас, јер са бандом робијаша и народних злотвора немамо никакве везе.
Јосип Броз кроз све летке и говоре, као и Радио ”Слободна Југославија” из Москве, нападају најпогрднијим речима краља и, како они кажу, издајничку владу у Лондону. Оваквим радом ствара се забуна у народу и појачава се идеолошка борба у земљи. Уместо овога позивајте народ да ступа у редове Југословенске војске и да се окупе под војничке заставе. Комунисти представљају партијску војску.71
Пошто су Немци лета 1943. године ухапсили Стевана Тривунца, политичари су престали да се састају у кући др Боже Попадића, бојећи се да Гестапо не открије њихову везу са Дражом. Овај прекид потрајао је два месеца.
У међувремену, ”друг Јова Јакшић” се вратио од Драже, носећи социјалистима и добре и лоше вести. Лоше су се односиле на политичке људе у Врховној команди, које је Јакшић означио као ”ништавне”. Др Стевана Мољевића назвао је ”српским шовинистом”, чија идеологија је пуна ”антидемократских и фашистичких примеса”. Добре вести односиле су се пре свега на самог Дражу, који је на Јакшића оставио ”врло добар утисак”. Социјалистима се нарочито допао део извештаја ”о врло скромном начину живота генерала Михаиловића и његовог штаба, као и о његовом пријатељском начину опхођења са простим народом”. Такође, импресионирала их је одлична организација слободне територије.
Све ове вести социјалисте су водиле ка једном закључку. Др Топаловић пише:
Јовини извештаји учврстили су наш главни одбор у уверењу да би била велика политичка грешка дозволити да један широк и дубок народни покрет падне под утицај и вођство неполитичких људи и фашистичких авантуриста. Ми, упркос свих опасности, имамо ту своје дужности и своје задатке, од којих се не смемо одрећи.72
До децембра 1943. године странке су расправљале о Дражиној понуди. Исход је код свих био исти: да се настави сарадња са Дражом. За даљи рад у том смислу оформљен је стални међустраначки одбор, у који је свака странка послала по два делегата. За председника одбора ови делегати изабрали су др Живка Топаловића. Читава коалиција је, уместо Удружена опозиција, названа Заједница демократских партија, јер су се у њој нашле и владајуће и опозиционе странке.73
Другим речима, била је то коалиција практично свих иоле значајних демократских странака у земљи. Из српске средине, коалиција није обухватила Комунистичку партију и Покрет ”Збор”, због недемократских програма и, наравно, због чињенице да су чланови те две партије ратовали против легалне војске. Такође, Заједница демократских партија није примила у своје редове Југословенску радикалну заједницу, пошто је влада на челу са њеним лидером Драгишом Цветковићем потписала Тројни пакт 25. марта 1941. године. Овим је још једном дошао до изражаја повлашћени положај Хрвата у очима српских политичара, јер су они изразили жељу да у коалицију приме Хрватску сељачку странку, која је била коалициони партнер Цветковићеве владе (тј. владе Цветковић-Мачек).
У Заједницу, такође, нису примљени ни политичари који су сарађивали са окупаторима, од којих су најпознатији били др Лазар Марковић (Народна радикална странка) и др Коста Кумануди (Демократска странка).
Од 120 чланова Главног одбора Демократске странке изјаснило се њих 100, а две трећине је било за сарадњу са Дражом (једна трећина, тзв. банкарци, сматрала је како је најбоље ”да се не чине тешкоће Недићу”). У међустраначки одбор делегирани су Михајло Кујунџић, иначе последњи предратни председник Народне скупштине, и судија Брана Ивковић. Како се Кујунџић налазио у Скопљу, за његовог заступника у Београду одређен је апотекар Драгољуб Лазић.
Народна радикална странка делегирала је др Милутина Копшу и проту Петра Милојевића. Председник странке, Аца Станојевић, који је живео у Зајечару, предложио је да се Заједници да ”општенародни карактер” и да се водећа улога у њој додели социјалистима.
Српска земљорадничка странка је у међустраначки одбор делегирала сенатора Средоја Бркића и адвоката Јована Здравковића. Најпознатији земљорадник, Воја Лазић, већ је био убијен као Дражин присталица.
Републиканска странка је делегирала Николу Ђоновића и Војислава Вујанца.
Странку самосталних демократа представљали су њен председник Адам Прибићевић и адвокат Александар Поповић Шаца.
Прихваћена је сарадња Југословенске националне странке генерала Петра Живковића, али њени представници нису увршћени у међустраначки одбор, с образложењем да је ова странка подржавала шестојануарску диктатуру.
Питање Словенаца лако је решено, јер су у Београду, као избеглице, живели представници њихових социјалиста и клерикалаца. И једни и други прихватили су сарадњу.
Хрвате, међутим, није имао ко да представља, пошто се у Београду налазио само један њихов истакнути политичар југословенске оријентације, а он није смео да се замера генералу Недићу, у страху да ће бити прогнан у Загреб. Како је у Врховној команди већ боравио инжењер Владимир Предавец, син Павла Предавеца, посланика Хрватске сељачке странке убијеног у атентату у скупштини, одлучено је да за сада он представља Хрвате, а да се ово питање држи отвореним, док се не нађе начин ”да се са мачековцима дође у додир”.

Извори:
65а К. Николић, Историја Равногорског покрета, књига 2, 359.
66, 67 Ж. Топаловић, На Равној Гори, 54, 73.
68, 69 Ж. Топаловић, На Равној Гори, 74-75, 76-77.
70 Младен Ј. Жујовић, Зборник докумената (из заоставштине Младена Ј. Жујовића), књига 4, 71.
71 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4\1.
72 Ж. Топаловић, На Равној Гори, 80.
73 Опширније: Ж. Топаловић, На Равној Гори, 101-105.

(Из књиге Милослава Самарџића ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, четврти том, НИП ”Погледи”, Крагујевац, 2007, стране 58-65)