Пише: Иван Милошевић
Комунизам као политичка идеологија и друштвени систем сурвао се у метафизичку провалију још прије 34 година, али његове посљедице осјећају се и данас. Посебно се осјећају међу Србима – народу који је највише пропатио под комунистима, али међу којима комунизам и даље има најише присталица. Код Хрвата, Словенаца, којима је комунизам понајвише помогао да стану на државне ноге, комунизам је нестао као да га никада није ни било! Тај апсурд вриједан је озбиљног истраживања и надам се да ће се неко подухватити тога посла и у неко догледно вријеме објаснити зашто Срби, по природи, начину живота и погледу на свијет, противници комунизма и даље чувају његове идеје и чак их истичу као позитивну историјску етапу у српској историји!
Један од идеолошких апсурда састоји се и у чињеници да данашњи насљедници комунизма инспирацију за своју политику налазе на Западу и у њиховим вриједностима, док њихови противници, условно да их назовем монархистима, наду траже у Русији, односно на Истоку! Прелиставајући иторијске уџбенике и историју српске политике могла би се претпоставити потпуно другачија идеолошка орјентација, односно да монархисти као свјетло у тунелу сматрају Запад, док су комунисти окренути Истоку, односно Русији!
Срби су одвајкада, посебно у 20 вијеку, гледали на Запад као на своју природну политичку средину, док је бољшевичка Русија за њих била најљући противник. Краљевина Југославија СССР је признала тек крајем тридесетих година прошлога вијека, а до тада је била избјегличка утјеха за све Русе који нијесу хтјели да прихвате комунизам. И током Другог свјетског рата краљ и југословенска влада били су вјерни сарадници Запада, дијелили су њихову борбу против фашизма и нацизма, у земљи су подржавали команданта Југословенске војске, генерала Дражу Михаиловића и до посљедњег даха дисали су једним плућима са Западом, односно са Савезницима. У том времену комунисти су бии слијепи послушници Стаљина, комунистичке интернационале и љути противници монархије, капитализма и парламентарне демократије!
Након пола вијека улоге су се потпуно промијениле. Остаци, ако их тако могу назвати, српских монархиста данас гледају на Русију као на ослободиоце од западног јарма, док се комунисти убише од заговарања такозваних европских вриједности! Такав идеолошки тотални обрт и то за само пола вијека незабиљежен је у Европи и заслужује да се над њиме српска интелектуална памет добро замисли и пронађе његове узроке. То се чак намеће као кључно питање домаће политике и уколико изостане ваљано објашњење може се десити да Срби сами себе товаре нове невоље на врат и да им други непријатељи, осим Срба, и не требају!
Уколико се тај апсурд српског становишта примјени на Црну Гору, ситуација је више него смијешна. ДПС, вјерни сљедбеник комунистичких идеја и подизач комунистичких споменика и партизанских бисти и након што је комунизам скроз-наскроз пропао, данас се састаје са западним амбасадорима, куне им се на вјерност и опањкавају остале да нијесу, попут њих, довољно европски и да су чак антиевропски! У исто вријеме, амерички представници оптужују, условно речено, данашње монархисте (антикомунисте) да су руски агенти и присталице и да са њима нема пута у ЕУ!
Нијесам довољно паметан да пронађем формулу за ту идеолошку српску загонетку, али очигледно је да рјешавање тог политичког и свеукупног духовног чвора, може усмјерити судбину Срба на Балкану у овом вијеку!
Српски антикомунистички представници ( условно речено монархисти) у Црној Гори су на великом испиту и тај испит се не полаже у владиним кабинетима и појединим министарствима. Полаже се у тишини српског становишта и његовом дефинисању у складу са вјековним тежњама Срба за слободом и својом државом. Тај пут некако природно је усмјерен ка Западу као кључној тачци српске политике и судбине. Он није окренут против Истока (Русије), али тас на српској ваги правде и слободе претеже у корист Запада. Због тога се као кључна дефиниција данашњег рјешавања српског компликованог чвора налази у рукама српске монархије и њеним везама са западним краљевским дворовима. Република, као нека зла комунистичка коб, одвлачи Србе од испуњења свога политичког и метафизичког завјета и од њих прави нешто што нијесу и што је лак плијен српских душмана!
Српска искушења, по правилу, нијесу обичне националне замке, него се у њима прелама цјелокупна српска историја. Велико је питање имамо ли политичке вође, па и интелектуалце, који су тога свјесни и који су дорасли избјегавању идеолошких српских грешака. Од тога можда зависи и да ли ћемо задржати своје становиште, поглед на свијет, Косово и Метохију, језик и постојање на Балкану! Срби више немају право на грешку, било их је превише и пречесто су биле у корист српских душмана. Српско становиште и његово дефинисање у овом вијеку били би добар потез да Срби сами изаберу свој пут, истрају на њему и васпоставе своју државу и заузму своје краљевско мјесто у породици европских династија!
