Пише: Дејан Бешовић
Што се тиче народне ношње у Васојевићима, она је доста имала утицаја због околног становништва, те су имали сличне ношње осталим Брђанима, Старосрбијанцима, али и Арнаутима, што је очекивано, јер су живјели у њиховој близини и набављали материјале од истих набављача. Током времена, у Полимљу се издвојио посебан тип васојевићке ношње. Током 19.вијека је постепено нестајала тадашња васојевићка ношња, која је била израђена у мушким џамаданима и чакширама од белог сукна и дугим црним кабаницама. Често су се носиле такозване струке са дугим сукненим полама са шарама и ресама, а због географског положаја и материјала који се одатле могао набавити, и скадарски јелеци. За разлику од мушке, женска ношња је била далеко разноврснија и богатија, са старим српским елементима и националним мотивима у украсима.Васојевићи су околно становништво у Полимљу прозвали Србљацима и Ашанима, мада постоје идеје да је тај назив заправо постајао и раније. Као и код других брдских племена, често се дешавало да одређена братства или племена, околно становништво гледају као припаднике који су мање значајнији од њих.
Тако су и Васојевићи радили са околним становништвом које су затекли у Полимљу. Србљаке су често сматрали за мање Србе од себе, подложним турским утицајем. Често су се дешавали и сукоби између Васојевића и тог становништва који су били због различитих крађа или окршаја које су Васојевићи правили са њима. Тиме су се они доста мање мијешали са другим братствима, за разлику од осталих српских племена. Једино су се Шекуларци утопили у њих, као и неколико других мањих братстава. Ипак, са снажнијим братствима, Васојевићи су често улазили у добре односе. Такође, касније су често заједно улазили у битке против Османлија, чиме је дошло касније до међусобног зближавања између ове двије популације, које је кулминисало у 19 .вијеку и заједничким борбама са Османлијама за ослобођење тамошњег српског становништва.Што се тиче околних племена, Васојевићи су углавном имали добре односе. Изразито су добри били са Кучима, али су се често дешавали мањи погранични окршаји са Брскутом (дијелом Куча и Братоножића) око испаше стоке, а било је и сличних случајева као са Србљавцима.Као што је споменуто, постоје различита предања о пореклу, забележена код Васојевића. Васојевићи су сматрали да потичу од самих Немањића, а главно предање је било да је неки њихов потомак, Стево Васојевић, учествовао у Косовској бици, а онда се повукао у Херцеговину, а одатле његов потомак Васоје, а у неким предањима његов син Васо, дошао у Зету.Друга предања укључују то да је Васо имао браћу од којих су настала остала племена, и српска и албанска.Ипак, за ово предање се зна да није тачно, а настало је као последица накнадног братимњења са осталим племенима која су им била саборци. Такође, и само то предање има различите, и често супротстављене верзије.
Према народном предању, Васо, оснивач племена, је имао три сина: Рајо, Новак и Мијоман. Од њих су настали васојевићка братства Рајовићи, Новаковићи и Мијомановићи. Ово су најбројније групе у Васојевићима и чине највећи дио Васојевића. Васојевићи су поприлично хомогени, посебно у својој матици, са веома мало других братстава. Рајевићи су најбројнија група, а од Рајових синова Ђура, Дабете и Угљеше потичу Лопаћани, Дабетићи и Ковачевићи. Свака од тих основних грана се дели на велики број братстава која пре свега насељавају насељавају племенску територију Васојевића, али и бројне друге области у Црној Гори, Србији (посебно у Метохији) и Босни и Херцеговини.
( наставиће се)
