Пише: Дејан Бешовић
Марко Миљанов Поповић наставља своју исповијест о Братоножићима
Жмиро Сеоштичанин стајао је у малоречке стијене код својијех двадесет брава. Но једну ноћ чује грају у високе стијене и лелек с кукањем за Матијашем и свијема по имену који су отишли: на ред их изброје у кукање.
Жмирова жена ујутро донесе брашњеник у пећину, ђе нађе браве, а њега нема. Она га зовне и он се одазове из дубине пећине. Пита га: „А што си се скрио тамо?“ Он дође и каза јој како су кукали ђаволи у Малу Ријеку, но је ли Матијаш дома? Она му каза да је пријед неколико отиша с неколико дружине и свак се чуди што их нема, и каза му дружину који су шњим. Он јој рече: „Бога ми је свакојега ноћас поменуо, по имену их кука и мислим да су сви погинули“.Тако је било. Матијашу с дружином не знаде се смртi ни живота, колико да падоше у јаму. Не прича се на ове
стране да се је тако ђе друго догодило, да се изгуби шездесет љуђи, да им се гроб не зна. У Матијаша је остала жена која је шњим била по године и удала се на село Безјово тек је Матијаш неста и родила је дијете мало пријед, како се могло сумјат да је Матијашево. Премо Оташев, Матијашев братанић, затражи дијете као Матијашево. Безјовци га не дадоше, а Братоножићи га не оставише. И тако се погнаше судећи за три године, доклен дође да се гвожђем и оружем пресуде. Но Премо Оташев рече Кучима и Братоножићима: да се не кољу, но да послушају један начин његове пресуде. Они присташе да га слушају и он нареди пресуду овакву: Метну љуђе у ред, једнога до другога у коло, ка у гувно, а на сред простора, који је коло међу љуђима, метну мало дијете; па скиде капу и помоли се Богу говорећи: „Дијете, чије си нека те свемогући Бог њему упути, и коме дођеш нека његово биднеш!“ Војска је викала: „Амин!“
Премо сједе ка остали. Дијете баврљало између љуђи и онолике вике, па одједном управи, те Прему на кољену, обиште ручицама за њега. Онда га сви Прему честиташе, и Братоножићи дијете понесоше без бољоглаве, које је послије било оглашени јунак Павић Матијашев, од којега се сад назива брацво Павићевићи, на Пелев Бријег, село у Братоножиће.Виђели смо како је Пеју Станојеву турски цар дао власт, те је судио реченом земљом, нешто с више власти но војвода али који паша, но ка неки мали владалац; с тога је мога у поменути народ не само харач узимат но их и на војску дизат’ по својој вољи, ка што смо пријед виђели на Васојевиће, те се је народ васојевићки послије седам година дома почео враћат’. По томе се и види Пејова владалачка величина, јер друга племена: брцка, црногорска и арбанашка, која су се клала међу собом, нијесу једно друго могла изагнат’ из свога мјеста, ка што је Пејо Васојевиће који су млого виши број од Братоножића. А и лично се је на Пеја могло познат’, при свему што је био добар и паметан чојек, да је себе нешто високе и себичне владалачке висине дебеле држа и неумољив бива.Ево још један случај о погибији његова оца; да кажем, како је случајно погинуо и Пејо се за њега мирио.Пејо, кад је био вакат, да се годишњи харач купи по народу. ‘одио је на даљна мјеста, сам са својим љуђима, и харач узима; а старе љуђе. који не могу на далеко ‘одит’, сла је на ближња мјеста са својим оцем Станојем, те су харач купили.Тако, једне године, Станоје с дружином купио је по Братоножићима. Шњим је био и његов брат од стрица. Јанко Јованов. Кад су дошли у село Клопот, код једне старе бабе, која је рекла; да им нема што за харач дат’, они су смијући се, тражили проз празну кућу и за гредом, под таван од куће, нађу један комадић зачађане и зарђане мале пушке, којом су, ругајући се, омицали да пукне, најприје у земљу, а послије један другоме у чело, да провају који ће одржат’ да не трепне оком, кад пушка у чело вршти. И пошто се тако на промјену обидоше. рачунајући ко је мање али више трепнуо, узе проват’ Јанко Станоју, своме брату од стрица, ‘оће ли трепнут’ кад му у чело омакне. Но пушка загрми ка том и уби Станоја посред чела. Јанко је знава да код Пеја молба не
помага, но се мора гинут. Остави кућу и фамилију. па утече. Крио се кроз турску земљу за седам година бојећи се да га Пејо и тамо не нађе.
Такве су догађаје љуђи своји ‘одили и мирили. Али Пеју ко да смије о томе поменут’? Но, кад се напуни седам година, Јанку се учини да је боље једном погинут’, но се овако крит’ и скитат, те, у очи св. Николе, дође по ноћи у Братоножиће и примаче се кући Пејовој, која је била пуна гости, у Пеја на крсно име, Јанко иза куће бачи камен на кућу и учиње знак да јест нетко. Пејо чује и рече жени својој:
„Изљежи, ето нетко, па га је стра’ или срам, но га доведи у кућу, ко је да је“.
Жена изљеже, нађе Јанка, који јој рече:
– „Иди у кућу и не кажи да си кога виђела“.
Жена се врну и рече да нема никога. Јанко опет бачи камен на кућу, ка пријед. Пејо опет жени ка пријед:– „Доведи непознатога у кућу!“
Жена изљеже, а Јанко јој рече:
„Иди у кућу још једном. па трећом дођи“.
Жена уљеже у кућу и рече: „Нема никога“.
Јанко бачи и трећи камен. Пејо ијетко иа жену:
– „Излази! Ево нетко!“
Жена рече: – „Ја га не на’одим!“
Пејо придаде ријеч и рече:
– „Који си то што зовеш каменом на кућу? Улази, не бој се. да ти је Божја вјера, ако си и Јанко Јованов који
ми је оца убио!“Онадар Пејова жена искочи из куће код Јанка, те му свеза руке за плећа, а нож за врат, по тадашњем обичају, с
тијем више да би Пејову јарост умекшала, па уљеже жена, а Јанко за њом међу госте. Свак се изненади, а Пејо ка помамљен од чуда, гледајући пред собом Јанка ђе је челом на земљу пануо пред Пејове ноге, а по другој гледа на своју сабљу која му је на диреку објешена стајала. Све у кућу онијемило. Не смије се самовољноме Пеју ријеч проговорит’ што се би другоме проговарала. Но Пејова жена рече:– „А што размишљат и на сабљу гледаш? Зар си прега да с крвљу хришћанском крсно име прославиш?!“ И још му је говорила ријечи које су Пеја ка гром пробијале.Онадар Пејова жена искочи из куће код Јанка, те му свеза руке за плећа, а нож за врат, по тадашњем обичају, с
тијем више да би Пејову јарост умекшала, па уљеже жена, а Јанко за њом међу госте. Свак се изненади, а Пејо ка помамљен од чуда, гледајући пред собом Јанка ђе је челом на земљу пануо пред Пејове ноге, а по другој гледа на своју сабљу која му је на диреку објешена стајала. Све у кућу онијемило. Не смије се самовољноме Пеју ријеч проговорит’ што се би другоме проговарала. Но Пејова жена рече:
– „А што размишљат и на сабљу гледаш? Зар си прега да с крвљу хришћанском крсно име прославиш?!“ И још му је говорила ријечи које су Пеја ка гром пробијале.
И како би да би… Пејо Јанка не посјече, тек му нареди да скупи деведесет кметова који ће судит да му оца парама мири: колико ти кметови осуде да Јанко да, а Пејо да узме, Јанко је мора довест’ деведесет кметова од Брда и Црне Горе и Арбаније. по тадашљем обичају, и ако нијесу толики број кметова други купили, но дванаест, али двадесет и четири, Но сви ови кметови пе смију изрећ’ пресуду, бојећи се да им неће Пејо пристат. Пејо им је говорио чешће што трају толико дана? А ови му одговорили: „Сад ћемо, сад ћемо“.
Пеју се већ досади и рече им остро да је то ласно пресудит’: „Који кмет не ваља хиљаду, тај боље да није жив!“, па ојде искрај кметова, који рекоше: „Он сам пресуди“‘
Тако потврдише да Јанко да, а Пејо да прими деведесет хиљада. И Јанко даде све своје што је има у шездесет хиљада, а тридесет хиљада остаде дужан, јер немаше већ ништа, до још једну кљусу у коју се дивине фатају. Њу му не узе Пејо ни кметови, но ју најпрву ноћ Јанко мора запет, дако му се уфати зец али друго, што би мога фамилији за ручак донијет’, јер се на друго није мога надат’. Но Јанко ујутру не нађе у кљусу уфаћена зеца, но куницу, којој су Турци у то вријеме скупо кожу плаћали, те је Јанко за те новце мога фамилији купит’ више ручака и вечера.
И тако Јанкова кљуса свако јутро освиташе пуна лова, које ја нећу овђе бјележит, како то народ набраја да је Јанку окренула срећа, те се обогатио најприје ловом у кљусу, а послије да је и паре наша при путу закопане код Бушат убла, кудијен се и сад иде низ Братоножиће.
( наставиће се)
