Пише: Дејан Бешовић

У своме раду о Кучима (стр. 167 и 168)   изнијели смо  разлоге, по којима ће заиста имати вјероватности претпоставка Ровинскога, да су стари Кучи и стари Братоножићи (они српског порекла) били једног поријекла, т. ј. да су стари братоношки Срби били дио старог српског племена кучког, који се настанио преко Мораче. Да у то вјерујемо, наводи нас на првом месту историјски закључак ,који  по јасним успоменама и предањима зна, да су Кучи и Братоножићи имали некад као заједничку својину врло многе земље и планине око Мале Ријеке, око Брскута и у цијелој јужној подгорини планине Комова; даље, што је несумњиво утврђено, да су и стари Кучи и стари Братоножићи сви славили Св. Николу; с треће, што је и најприродније било, да се Срби, који су се свакако по околним планинама ширили из Зетске долине, најприје раширили у кучку област, па да одатле прешли у Братоножиће.У раду о Кучима казано је већ да су Братоножићима и Кучима биле заједничке планине: Мокра, Бљуштура и Момоњево, све три на исток од Брскута, и да су Кучи тек у новије време Потиснули са њих Братоножиће. Даље су некад цио предио Брскут, долина Мале Ријеке у висораван Стравче и земљиште данашњег пиперског  села Биоча (на Малој Ријеци) били братоношки. Али су после скоро пола Брскута заузели Кучи, тако и сву лијеву страну од долине Мале Ријеке као и цијело Стравче и Биоче. Братоножићи су још имали заједно с Кучима дијела и у данашњим кучким планинама: Широкару, Студеници, Рикавцу (код језера истог имена) и чак у Лукама у Кучком Кому. То је пак морало бити веома давно, јер народно предање каже, да су Студеницу били у доба Марка Биљурића најпре заузели Клименти. А Марко Биљурић је по народнои предању живео у вријеме Ивана Црнојевића.Још су Братоножићи држали заједно с Пиперима планине: Бушат, Црну Планину и Турјак, све три у југо-западном дијелу комовске области. Данас су неки дјелови Црне Планине и Турјака братоношки а неки кучки, док је Бушат само кучки. Да је планина Ножица, која је сада цијела васојевићска, некад била братоношка, то јасно показује само васојевићско предање. Напад пећкога  Мустај-паше на Васојевиће била је по васојевићском предању узрок тужба братоношког војводе Пеја Станојева самоме султану. Пеју је султан, као што знамо, био зет. Ову Пејову оптужбу је народна песма представила  стиховима :

(Ровински: »Грађа за историју Васојевића«. Нова Зета за 1889. стр. 342).

Братоножићи су, и то нарочито  Лутовци, држали и планине: Птич, Штавањ и Рабри, које су сад љеворечке, и још на ровачкој међи Суводо са Јасиком. Птич и Суводо са Јасиком су продали Љеворечанима. Рабри су даровали Лутовци својим пријатељима Томовцима ( од њих су данас презимена  Томовићи ,Аџићи и Милошевићи )  и Љеворечанима, а Штавањ опет поклонили манастиру Морачком у 15.вијеку. Које су биле старе и од вајкада чисто братоношке планине и пасишта, јасно нам показује и онај народни стих, који приписују заробљеној Видосави, сестри војводе Пеја (види стр. 353). Одатле видимо, да су те планине и пасишта били: Вјетерник, Веруша, Планиница и Брскут.

Стари Братоножићи су , као што нам овај преглед показује, имали дакле заиста највише заједничког земљишта са старим Кучима. Што су они касније  много од тога земљишта погубили, дошло је отуд, што су настала непријатељства са Кучима, који су били много бројнији ,моћнији и надасве повезани са Малесорима . По свима казивањима у Братоножићима чини се, да сеу неко раније вринеме велики дио старог братоношког становништва због рђавих година био сасвим иселио и да је усљед тога братоношко племе јако ослабило. Зато су Кучи и могли олако истиснути Братоножиће са заједничких планина. За сваку од тих планина има и прича, зашто су је Братоножићи изгубили. Неке од тих прича истина више личе на измишљене анегдоте, али су све карактеристичне, јер јасно показују, како су већином били мали узроци, због којих су Братоножићи морали напуштати своје планине. Тако су ми нпр. причали, како је неки од Ђукића (из Брскута) чувао браве на Момоњеву и једном избаци пушку, а тада неки Куч из горе повика у шали: „Еј, што ме уби!« Тада се Ђукић поплаши мислећи да га је заиста убио, па побјегне са свом стоком и напусти за свагда катун. За Бљуштуру пак веле, да су је Шајиновићи (из Брскута) изгубили због тога, што је један њихов пас ујео мухамеданца Ђурђевића из Куча, с Убала, те се услед тога изродила свађа.Пуно је оваквих и сличних прича које не налазимо да имају историјско утемељење .

Што су стари Братоножићи имали осим тога и планине на другим странама, заједно са Пиперима или сами, и још све земље с обије стране Мале Ријеке, то довољно показује, да су они некад били сразмерно веће и јаче племе. Главни је представник садашњег племена једно велико браство или боље рећи група од сродних брастава, која је својим сједиштем захватила цијело средиште братоношке области, почевши од Поткрота па до Видачице. Ово браство има предање, које је у племену опште познато и по коме је то браство поријеклом од старе српске владалачке породице Бранковића. По једноме казивању, које је сачувано  у Клопоту (нарочито у записима  старог Свештеника  Милована Грујића, ком је тада било  80 година, и од сина му Свештеника  Нова Грујића), у Братоножиће је добјегао унук Стевана (Шћепана) Гргурова Бранковића са четири сина. Кад му жена умре, тај се досељеник под старост ожени и добије још једног сина, кога су остала браћа звала »Брато“. Она старија четири сина разиђу се на разне стране (овде надовезују познато предање о Васу, од кога би били Васојевићи, Оту претку Хота, Пипу претку Пипера и Оздру претку Озринића). »Брато“ пак остане код куће и од њега се разроде данашња браства, која су по њему и добила име Братоножићи“ 

Само мало друкчије је казивао старац Ристо Љаков Велимировић  из Сеоштице, коме је када су сачињени Ердељановић ево записи преко 100 година. Ов каже , да је у Братоножиће дошао један потомак Лазара Гргурова Бранковића, а у осталом се слаже са претходним кавивањем. Треће је казивање Пауна Милетина Митровића, тада старца од 90 година из Бољесестре. Он износи , да је Ђуро Бранковић имао сина Гргура, Гргур Лазара, а Лазар Брата. По њему би дакле Брато био праунук деспота Ђурђа Бранковића и он би се доселио у Братоножиће.Петар . Мајић је забиљежио, да је »Брато« био син или унук Гргура Слијепога« и да је то предање потврдио и калуђер манастира Дуге, Илија Дрекаловић, који је живео крајем 17. вијека. Прича, и како је дошло до тога. Једном се, вели, на вече „Васкрса“ скупе Братоножићи и Кучи код манастира очекујући ноћну службу, па се изроди међу њима распра око тога, да ли је већи Ђуро Кастриот, кучки предак, или Ђурђе Смедеревац, од кога су Братоножићи. Распру прекине калуђер Илија прочитавши из једне старе, дебеле књиге, да су заиста Братоножићи од Ђурђа Смедеревца а Кучи од Ђура Кастриота, и да је онај, од кога су Кучи »држао коња ономе, од кога су Братоножићи“.

Војвода Марко Миљанов Поповић – Дрекаловић слушао је, како се у народу говори, да је „Брато« од Гргура, сина Ђура Деспотовића, којега је цар турски ослепио. Али јаснога доказа, вели, о томе нема. (Марко Миљанов Дрекаловић: Нешто о Братоножићима. „Нова Искра« за 1901. год., бр. 1, стр. 7.). И војвода Марко помиње, да је у стварању овога братоношког предања о њиховом поријеклу од Бранковића имао неку улогу поменути калуђер Илија из манастира  Дуга. За њега каже војвода Марко, да је био Куч, »с Медуна Поповић«. Кад се једном на Велики Четвртак међу Кучима и Братоножићима запођела распра о томе, чије је поријекло знатније, калуђер им је рекао, да су Дрекаловићи од Ђура Кастриота, а Братоножићи од Ђура Деспотовића и да има историја о томе, али да се је изгубила (у поменутом чланку војводе Марка Миљанова Поповића  у »Н. Искри“ за 1901, бр. 1, стр. 10).Кад је »Братов« отац или предак дошао у Братоножиће, можемо значајно историјски  одредити према броју пасова, које данашња браства набрајају. Тако Прогоновићи набрајају 11 падова до Брата  а кажу да је отац Братов добјегао у Братоножиће. За пример да наведемо пасове од њихова рода Грујића: Мило-Јакова- Кајо (Спасоје) -Стефан –Драго- Груја-Радош Љако- Пренташ –Јанко-Јован -Раслав -Прого -Вучета –Лазо- Нико- Брато. Такође наводимо и пасове рода Велимировића из Своштице који броји до 16 пасова  : Немања – Здравко- Василије – Милета – Јошо – Паун – Радован – Беша – Јован – Радован – Беша – Радован – Јован -:Велимир – Љумо – Брато .

                               ( наставиће се)