Пише : Дејан Бешовић

-Стефан  Митров Љубиша рођен је у Будви, 29. фебруар 1824 .године .Отац му се звао Митар, а мајка Ката Брдарева. Родитељи су били родом из оближњих Паштровића, село Близикуће, одакле је Митар породицу преселио у Будву. Након очеве смрти, Стефан је остао сироче са непуних четрнаест година, на врло сиромашном имању.У Будви, као и у цијелом Приморју, у то доба није постојала основна школа на српском језику, па је Љубиша своје основно и једино школовање стекао у једној приватној малој школи на италијанском језику. Касније је своје знање употпунио самоучки те је постао први грађански интелектуалац међу Паштровићима, код којих се дотада само калуђери нијесу бавили физичким радом.

Дјетињство, као и највећи дио свог живота провео је у Будви. У то вријеме, Будва је била мала варошица, претежно насељена поморцима, рибарима, ситним трговцима и занатлијама. У њој су се, као и у осталим приморским градовима, издвајала два слоја грађанства, један према другом непријатељски настројени. Један слој је чинила градска аристократија, која је била у мањини, али богата и привилегована од стране Млетачке републике. Други слој су чинили зависни сиромашни грађани, рибари, занатлије и слично,који су чинили огромну већину и чији је број стално растао доласком становника из околних села или даљих мјеста из залеђа.

Био је српски писац и политичар из Паштровића. Чувен је по својим јединственим приповијеткама, које се уопштено сврставају у ремек дјела српске књижевности тог времена. Ове приче су и симбол српског препорода, како због своје патриотске поруке, тако и због тога што су биле темељна прекретница у реформи српског језика.Године 1843. деветнаестогодишњи Љубиша је постао општински секретар у Будви и на том мјесту је остао читавих 18 година, све до 1861.гидине   У то доба, у цијелом Приморју владала је италијанска култура, па је италијански језик био обавезан у целокупној  јавној управи: у судовима, у општинама и у свима надлештвима. Принуђен својим званичним послом да често пребира управне и судске законе, Љубиша их је у кратко вријеме изучио тако исцрпно да су к њему долазили, као каквом адвокату, сељаци из читаве околине, којима је он састављао судска акта и бранио их пред судом. То његово самоучко правничко знање признала је касније и сама аустријска влада, кад га је ријешила дужности да полаже државно-правне испите и именовала га јавним биљежником.Године 1860. Љубиша је ступио као посланички кандидат за државни сабор у Бечу. Потом, 1861. године изабран је за члана далматинске депутације, која је водила преговоре при банској конференцији у Загребу. Од 1861. до 1876. године био је посланик на далматинском сабору и царском вијећу у Бечу. Године 1870. постао је предсједник далматинског сабора, у ком својству је остао до 1878. године када су га са мјеста предсједника оборили лични противници, подупрти клерикалном фракцијом тадашње Народне странке, на чијем је челу био чувени католички поп-политичар Дон Мијо Павлиновић.

Доба између 1870. и 1878. године Љубиша је провео у Задру, као предсједник Далматинског сабора. Као бококоторски представник у Далматинском сабору и члан вијећа у Бечу, Љубиша се трудио да придобије што више ситних практичних користи за свој завичај и побољша економски положај Боке с надасве Паштровића . У исто вријеме трудио се да код својих саплеменика и у читавом крају развије разумијевање за једну ширу српску  националну заједницу и помогне борбу против туђинштине.Поново је јуна 1870. био изабран за посланика на Далматинском сабору, а сабор га је поново изабрао као посланика за Царевинско вијеће.Цар га је године 1870. именовао за предсједника Далматинског сабора и на том мјесту је био до 30. јануара 1877. Док је Алфред Јозеф Потоцки био предсједник владе (1870—1871), Љубиша је успио да испослује да се Бока Которска и Дубровник одвоје од православне далматинске епархије и да се у Котору успостави православно владичанство .Био је у групи од пет далматинских посланика, који су од Далматинског сабора добили императивни мандат да о свим важним политичким питањима морају прије тога да консултују сабор. Међутим када је једном приликом требало нешто да се хитно изгласа, а нијесу могли да консултују сабор Љубиша је као компензацију тражио и добио одређене уступке, а то је било:

–Спровођење равноправности српскохрватског језика са италијанским у управи, судовима и школи

Љубиша је у то вријеме испословао да се о државном трошку оснује велика српска гимназија у Котору. Поред тога противио се да се споје италијанска и српско-хрватска учитељска школа у Задру, јер је сматрао да би то било лоше за српско-хрватски језик. Далматински сабор је 1872.године  својој петорици посланика у Царевинском већу укинуо императивни мандат, па су слободно могли да гласају по својој вољи.Током 1873.године  на Царевинском вијећу су гласали за изборни закон по коме посланике Царевинског вијећа не бирају сабори, него их непосредно бира народ. Био је то велики напредак за Српско национално питање у тадашњем окупираном српском приморју .Иако би и без њихових гласова прошао тај нови изборни закон већина заступника Далматинског сабора протествовала је против одлуке својих представника. Након тога њих петорица основали су лист Земљак, у коме су се залагали за братство између Срба и Хрвата.Народна странка је након освајања већине 1870.г. почела да води клерикалну и ексклузивну хрватску политику, па се Љубиша због тога често сукобљавао са вођом Народне странке Миховилом Павлиновићем.

                          ( наставиће се)