Пише :Дејан Бешовић
Незаинтересованост црногорског правног оквира у борби против дискриминације, без обзира на исказану вољу доминантних политичких актера да се то питање редефинише, најбоље осликавају потешкоће у стицању држављанства Црне Горе. С обзиром на немиле догађаје из 90-их, велики број наших сународника је пронашао уточиште од ратних дешавања у Црној Гори. Међутим, због своје политичке неподобности самим тим и националне припадности , многи од њих су остали ускраћени за право на црногорско држављанство, а уједно и на право гласа у држави у којој живе. Држати велики број људи у правном лимбу, уз недовољно разумијевање да се њихов статус коначно ријеши, представља велики проблем.
Најочигледнија и најобимнија фактографија неравноправног статуса Срба се огледа у деградирајућем односу црногорског система према српском језику. Овакав третман српског језика није ексцес. Питање језика је важан дио асимилаторске црногорске политике према Србима. Упркос чињеници да српски језик, према попису из 2011. године, као матерњи језик наводи релативна већина грађана у Црној Гори (42.88 посто), он нема статус службеног језика, већ је језик у службеној употреби. Наиме, Скупштина Црне Горе се почетком 2007. године, прихватањем Декларације обавезала да у нови Устав угради седам минималних принципа, предложених од стране Савјета Европе. Кроз седам минималних принципа, нови Устав је требао да предвиди да се ниво достигнутих права неће смањивати у односу на Повељу о људским и мањинским правима, која је била дио Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора. То би значило да се не смије нарушавати статус српског језика као службеног, какав је статус и имао у Републици Црној Гори (1992-2006). Од декларативног опредјељења Скупштине за европске вриједности није било ништа, те је статус српског језика новим уставом, а касније разрадом у административном и образовном систему земље, уређен у складу са националним инжењерингом Црногораца.Упоређујући националне и лингвистичке проценте пописа, 14.15 % грађана Црне Горе, који се национално нису изјаснили као Срби, изјаснило се да говори српским језиком. Утолико је проблем дискриминације српског језика лишен (искључиво) етничког предзнака, већ се реперкусије одражавају и на оне говорнике српског језика који нису Срби. С обзиром на опште познату чињеницу да поменутих 14.15 % највећим дијелом чине Црногорци, долазимо до податка да је на попису 2011. године сваки трећи Црногорац говорио српским, а не црногорским језиком као матерњим.
Афирмативна обавеза институција би била да грађанима, приликом преузимања докумената, самоиницијативно предоче право на равноправан одабир између црногорског и осталих језика, посебно због чињенице да нису сви грађани унапријед упознати са својим правима. Такође, оваквим одредбама закона се нарушава и уставна равноправност два писма, ако се за једно од њих грађанин мора самоиницијативно исказивати, без да му институције система саме истакну могућност опредјељења за ћирилично или латинично писмо.
Ако уз све наведено постоје сумње у асимилаторске напоре од стране црногорских националиста према Србима, примарно користећи језик као алатку, довољно је прочитати изјаву некадашњег декана Филолошког факултета, проф. др Игора Лакића, током прославе 17 година постојања Студијског програма за црногорски језик и јужнословенску књижевност:
„Прво на чему јако пуно радимо и што пуно планирамо јесте корпус савременог црногорског језика који ће укључити све што је у Црној Гори објављено од почетка 90-их година до данас. То је велики посао, велики пројекат, који неће имати крај. Дакле, то је нешто трајно, тај корпус ће се стално ажурирати, допуњавати и тај корпус биће основа за сва могућа лингвистичка истраживања, не само у области Монтенегристике, него и контрастивно и када говоримо о истраживањима у другим областима.Гајећи црногорски језик ми гајимо нашу народно-ослободилачку борбу и отпор свим врстама окупације почевши од оне 1918 .године ”.
Универзитет Црне Горе, који мора бити примјер просветитељства и културе, аутоматски сврстава све академске радове као написане на црногорском, без консултација са ауторима рада. Увидом на сајту COBISS-a сазнајемо да су сви дипломски ,мастер и докторских радоби написани на црногорском језику, без ико пита ауторе на којем језику жели да рад буде објављен! Такође Срби имају проблема када је у питању писање градива на ћирилици, јер су готово сви обавијештени да софтвер за детекцију плагијата може да ради само на латиници, па морају да цјелокупне радове прекопирају и коригују на латиници. Када причамо о борби против дискриминације, свака полазна тачка мора да буде свеобухватна анализа постојећег стања. Европски приручник о подацима о једнакости дефинише податке о једнакости као било коју информацију која је корисна у сврхе описивања и анализе стања једнакости. Међутим, свеобухватне анализе о стању Срба у Црној Гори која би дала јасну слику о степену дискриминације – не постоје. Ова чињеница је поражавајућа за српско друштво, будући да се ради о почетном кораку борбе против дискриминације.Тачни и упоредиви подаци су од суштинског значаја за омогућавање доносиоцима одлука да процијене обим и природу дискриминације, као и да им омогуће да боље дизајнирају, прилагоде, прате и процјењују политичке прилике . Опште познат податак у Црној Гори слови да је сјеверни регион државе најсиромашнији, а по попису из 2023године . се зна да је тај дио Црне Горе територијално насељен значајним процентом Срба. Необјашњиво је како до сада не постоји анализа која би за тему имала истраживање ова два феномена. Таква анализа би, индукцијом из постојећих података о дискриминацији Срба у Црној Гори, вјероватно показала очајну економску слику нашег народа на сјеверу Црне Горе.
Како немамо упоредиво и редовно прикупљања података о дискриминацији Срба у Црној Гори, остављамо себе у рањивом положају амбивалентности. Субјекти мање наклоњени поштовању људских права и слобода могу да искористе ову чињеницу како би тврдили да у Црној Гори не постоји неједнакост. Притом, отвара се могућност постојања тврдње да су Срби ти који су повлашћени. Такве изјаве, које су по својој природи скандалозне, првенствено у неискрености и злој намјери које стоје иза њих, могу да нам се дешавају – у ситуацији коју смо сами допустили. Стога, успостављање механизама за праћење положаја и статуса Срба у Црној Гори, прије свега по соци-оекономским параметрима, приоритет су било које предстојеће борбе за нашу равноправност.Наравно, спровођење анализе стања је само почетни корак. Подаци се даље организују у концепте, које наши стручњаци треба да операционализују. У литератури о дискриминацији постоје концепти који су релевантни и за нашу ситуацију: директна и индиректна дискриминација; интерсекционалност; организациона, институционална, и системска дискриминација; итд. Несумњиво, научно-истраживачки радови, од стране наших стручњака, на основу придобијених података дали би огроман допринос проучавању појаве дискриминације у Црној Гори.
У борби против дискриминације,по свим Европским конвенцијама , грађанско друштво има незамјењиву улогу наглашавања проблема и вршења притиска да се релевантни актери позабаве тематиком. Међутим, активно грађанско друштво је само један дио слагалице. Европска конвенција о људским правима , у својој Радној књизи о борби против дискриминације, наглашава значај кључних предуслова за борбу против дискриминације, међу којима су најзначајнији:
-Политичка воља и вођство: власти у земљи треба да експлицитно наведу своју посвећеност постизању једнакости и успостављању одговарајуће стратегије за промовисање анти-дискриминаторних приоритета и да њихова посвећеност буде присутна кроз све механизме доношења одлука;
-Повољан институционални и правни оквир: борба против дискриминације мора да буде један од приоритетних циљева свих државних институција, а правни оквир мора да буде недвосмислен и благонаклон за појединце и групације који су суочени са дискриминацијом;
-Ангажовање дискриминисане заједнице: припадници дискриминисане заједнице морају бити директно укључени у процес доношења одлука, дати им платформу да искажу своја искуства са дискриминацијом и буду представљени као пуноправни партнери у креирању, имплементацији и евалуацији политика;
-Репрезентативност у свим институцијама и организацијама, јавним или приватним: овај предуслов је кључан када је у питању давање једнаких шанси свим грађанима, без обзира на њихову националност; те
-Стварање и грађење свијести кроз тренинге и едукације: поред жртава дискриминације, цијело друштво мора да изгради свијест о значају једнакости, инклузивности и о нетолеранцији дискриминације.
Према наведеном, Срби у Црној Гори су на самом почетку стварања основних предуслова за борбу против дискриминације. Када је ријеч о политичкој вољи, систему заштите и едукацији за грађане, може се рећи да су ови предуслови колико-толико постојани, за разлику од ангажовања дискриминисане заједнице и једнаке репрезентативности у свим институцијама и организацијама. Ипак, ни ти предуслови за борбу против дискриминације за које можемо рећи да постоје у Црној Гори – нису одговарајући . Политичка воља у држави често нема ефективно грађанско друштво иза себе које би вршило притисак на доносиоце одлука. Такође, тренинзи и едукација не постоје у обиму који је приближно довољан како би подигао свијест грађана о својим правима. Неодговорност и политизованост механизама заштите су дошли до изражаја у вријеме протеста вјерника Српске православне цркве. Литије представљају највеће и најмасовније грађанско незадовољство припадника не само српске, већ било које (друге) заједнице у Црној Гори. У јеку огромних тензија, са адресе омбудсмана су долазиле арбитрарне изјаве које су говориле о “недискриминаторној природи” Закона о слободи вјероисповијести, против којег су Срби протестовали! Приде, канцеларија заштитника људских права и слобода не сматра термин “посрбица” за Етничке Србе у Црној Гори и „Црква Србије “ за СПЦ , употријебљени безброј пута од како од посланика у Скупштини Црне Горе ,тако и посленика јавне ријечи и људи на разним јавним функцијама говором мржње, јер “… тај вид изражавања није достигао степен оштрине који се може дефинисати као говор мржње”?!
(наставиће се)
