Пише:Дејан Бешовић
Симеон Пишчевић даље описује своје напредовање и претходну породичну трагедију у Мемоарима :
Господа генерали издали су наређење и распоред куда и у који шанац који од капетана да иде. Капетанима су додељени официри, с наредбом да пођу на своја места и започну одмах изграђивати насеље.Грађе је за прве потребе било довољно, јер је скоро свака чета имала у близини довољно шуме. Мени је припао шанац поред реке Донца, место се звало Рајевка, шума ми је била близу.Пали смо у праву и чисту пустињу и сви смо, а нарочито они поред реке Лугана, видели шта значи тежак живот. Нити смо имали где главу да склонимо, нити смо знали одакле да почнемо. Све нам је требало, а нисмо имали ништа. Мени је нарочито било тешко. Никад се нисам бавио газдинством, а сад је требало кућу подизати и имање уређивати – а онако млад ништа од свега тога нисам умео.Дуго сам живео као у логору, у малом шатору. Онда сам направио кућицу, оплео је грањем и покрио травом. Мајсторе нигде нисмо могли наћи. Иако је с друге стране Донца било насеље, нико нам оданде ни за какав новац није хтео доћи да ради – толико су нас се ти људи из почетка плашили. Они су навикли да старост своју дочекају тамо где су се родили и где су одрасли, и, живећи тако у дивљини, осим за себе и своје ни за ког другог нису знали. Кад су нас у свом крају видели, бежали су од нас као прави дивљаци. о томе су нам после, кад смо се мало упознали, и сами причали. Изгледали смо им страшни и зато нам као радници нису хтели ништа да помогну.Под таквим условима морао сам са своје четири слуге подићи сам кућицу. У својој чети имао сам тада само једанаест хусара, једног наредника и два каплара, али њих нисам могао употребити за своје послове. Они су и сами подизали куће и један другом помагали.И тако сам подигао кућицу за становање. Учврстио је колико сам умео и уселио се. У њој су биле две собице, мало предсобље и мала остава. Сматрао сам у то време да ми више и не треба. Само, нисам дуго уживао у тој својој резиденцији. Једне вечери ударила је киша с јаким ветром (а тамо су чести ветрови) и са страшном грмљавином. Кров ми је попустио и вода потекла у кућу као поток.И ја и жена и мала деца били смо мокри као да смо из воде изишли, а уз то и онај страх од муња и громова. Седели смо очекујући свој крај. Најзад се олуја тако разбеснела да се и моја кућица почела љуљати.Трава на крову, отежала од кише, притисла је пречаге и остава ми се срушила. Почела ми је већ и собица да попушта и ја, видећи зло очима, излетим са женом и децом напоље и тек што смо изишли, кућа се срушила. Немајући где да се склонимо, остали смо напољу само у кошуљама, под голим небом, на киши и ветру.И моје су слуге истрчале из својих кућица, које је исто тако ветар пообарао. Они су се одмах дали на посао и стали да ми разапињу шатор, а за то време ми смо и даље кисли и тресли се од зиме. А било нам је још теже што нам је испод порушене куће остало све одело и све постељне ствари. У таквом стању провели смо сву ноћ до саме зоре. – Плача и клетве било је и сувише.
Ујутруо, кад је олуја прошла и освануо ведар дан и сунце почело грејати, изишли смо из шатора и наложили ватру да се што пре осушимо. Гледао сам своју резиденцију сву на гомили и љутио се што сам претрпео двоструку штету. Једно, што сам остао без стана, а друго, што су ми у блату пропале све постељне ствари и што су ми се у остави излупале све боце са пићем као и сви судови потребни за домаћинство.Читав дан сам био у послу док нисам раскрчио све те рушевине и одвукао ствари на друго место. Онда сам морао послати људе у шуму по нову грађу, а једног човека у оближње село, с друге стране Донца, да ми купи два сврдла: већи и мањи, и један ашов. Донели су ми и алат и грађу.
С тим сам се алатом прихватио наново архитектуре. Почео сам опет да градим кућицу као и прву, само сам сад узео јаче диреке, укопао их дубље, избушио их сврдлом и чврсто приковао пречаге на њих. Направио сам земуницу опет са две собе, кухињом и малом оставом. Много ме је та кућа намучила и много сам дана око ње изгубио. У њој сам мислио да проведем зиму и да останем у њој све док не будем нашао начина да направим нешто боље.Али још пре него што сам завршио градњу нашао се добар један човек који ми је неочекивано помогао.
Поред моје кућице пролазио је један старац, слободан сељак из села Нове Ајдаре, с оне стране Донца. Носио је брашно на колима. Он се први усудио да пређе на нашу страну и тиме послужио као пример и другима. Кад је видео како се мучим, зауставио је кола, пришао ми и упитао ме бих ли узео пшеничног брашна. Ја сам се томе врло обрадовао, јер сам остао сасвим без брашна и прешао био већ на војнички провијант из магацина.
Старац је тражио пола рубље од вреће, а имао је свега четири вреће. Ја одмах пристанем и брашно унесем. Он је онда стао и неко време гледао шта радим, па ми онда рече: „Господине, жао ми те гледати како се мучиш с там људима око те куће а, опет, не бих рекао да вам је кућа добра и чврста. Него ако изволиш да купиш од мене нову једну кућу од добре липовине, ја бих ти је продао, пренео на својим колима и поставио где ти хоћеш.“
Како сам се обрадовао тим старчевим речима не да се ни исказати. Тражио је педесет рубаља за кућу, с там да је пренесе и постави. Ја му онако радостан ништа нисам ни одговорио, него одмах приђем свом слузи с речима:
„Седи на коња и пођи с овим старцем, види кућу коју продаје и погоди се с њиме: ако може јевтиније, добро, а ако не може, узми онако као што он каже, за педесет рубаља. Ево ти десет рубаља, па му их подај као капару.“
Онда дозовем старца и кажем му: „Овај човек ће поћи с тобом да види кућу; он ће се с тобом и погодити и дати ти капару, а ти, мој добри старче, не оклевај, него је одмах превези и постави.“
(наставиће се)
