Пише: Тихомир Бурзановић

Постоји на Балкану једна реченица која се изговара готово са дивљењем, као да је ријеч о некаквом државничком подвигу, а не о моралном посрнућу:н „Узео је толико да је обезбиједио и унуче и праунуче.“

И заиста, код нас се успјех често не мјери знањем, радом, стваралаштвом или поштењем. Не. Код нас се успјех понекад мјери бројем станова, вила, јахти, квадрата, рачуна и тајних инвестиција по свјетским метрополама. Што је већа функција, то је већа и машта о томе колико генерација потомака треба „обезбиједити“.

Као да се министри, директори државних предузећа, високи функционери и њихови политички пријатељи такмиче ко ће оставити већу имовину својим потомцима, а мањи буџет својој држави.Јер, шта ће држави новац? Шта ће грађанима болнице, школе, путеви, вртићи, универзитети, научни центри, спортски објекти и социјална заштита?Зар није важније да нечији праунук једног дана има поглед на море са четири терасе?

Посебно су занимљиве велике државне приче. Приватизације. Концесије. Тендери. Аутопутеви. Аеродроми. Енергетски пројекти. Телекомуникације. Изградња свега и свачега.

Тамо гдје обичан грађанин види развојни пројекат, неки виде животну прилику. Не прилику за државу. За себе. И тако се око сваког већег посла окупи читава армија „добротвора“. Сви су, наравно, забринути искључиво за јавни интерес. Толико забринути да понекад јавни интерес случајно заврши у приватном џепу. И онда слушамо познате приче.Неко је био министар двије године.Неко директор четири.Неко савјетник шест.А онда се, ниоткуда, појаве станови, куће, хотели, фирме, апартмани, пословни простори и инвестиције о којима просјечан грађанин може само сањати.

Вјероватно су све то стекли штедњом. Од плате.Као што је и пингвин научио да лети.

Посебна лекција за све оне који су мислили да се новцем може купити вјечност стиже из свијета великих геополитичких потреса. Годинама су бројни милионери и милијардери са Балкана, из Русије и других држава некадашњег источног блока пребацивали капитал у разне свјетске финансијске центре, увјерени да су тамо њихови милиони сигурнији него у сопственим државама. Куповане су луксузне некретнине, отварани инвестициони фондови, осниване компаније и пребацивана огромна средства. А онда су дошли ратови, санкције, политичке кризе и глобалне неизвјесности. Одједном су многи схватили да новац није свемоћан, да се имовина може замрзнути, да тржишта могу пропасти, да инвестиције могу изгубити вриједност и да ниједна дестинација није апсолутно сигурна. Они који су мислили да су обезбиједили десет генерација потомака почели су да откривају стару истину – богатство које није стечено на здравим темељима често има краће ноге него што власник мисли.

Посебно је фасцинантна појава која није резервисана само за Црну Гору. Она је постала својеврсни регионални бренд. Од Србије до Босне и Херцеговине, од појединих држава некадашњег Совјетског Савеза до разних транзиционих економија источне Европе.

Сви су, изгледа, открили исту формулу.Док народ броји доларске или ево центе, неко броји милионе.Док грађани размишљају како ће платити рачун за струју, неко размишља гдје ће купити следећу некретнину.Док млади одлазе из земље, неко пребацује капитал из земље. Као да постоји неписано правило: што је држава сиромашнија, то су неки њени функционери богатији. То је економско чудо које би и највећи свјетски универзитети тешко објаснили.

Још је занимљивије што се готово сваки спорни посао правда истим ријечима – развој, инвестиције, модернизација, европски стандарди и јавни интерес.А онда се испостави да су стандарди европски само када треба узети новац, а балкански када треба положити рачуне.

Када се потписују милионски уговори, све је хитно.Када треба објаснити грађанима шта је потписано, онда нема времена.Када треба расписати тендер, журба је огромна.Када треба утврдити одговорност, сви одједном постају спорији од државне администрације из прошлог вијека.Тако се годинама врти исти филм.Мијењају се партије.Мијењају се заставе.Мијењају се слогани.Мијењају се фотеље.Али чудом остају исти апетити.Исти интереси.Иста глад за јавним новцем.Као да је државна каса нека врста националног шведског стола на којем свако узима колико може, док грађанима остају рачуни да све то плате.

Посебно су занимљиви они који након завршетка мандата почну да држе предавања о поштењу, моралу и патриотизму.

Човјек би помислио да су читав живот провели у манастиру, а не у управним одборима и државним агенцијама.Најлакше је бити патриота туђим новцем.Најлакше је волити државу када из ње извлачиш корист. Најлакше је говорити о жртви док други подносе терет. Прави патриотизам није у великим говорима.Он је у томе да не украдеш. Да не злоупотријебиш функцију. Да не намијестиш тендер. Да не уградиш себе тамо гдје ти није мјесто. Да не гледаш државу као плијен. Јер држава није плијен. Она је заједничка кућа.А свака кућа која се непрестано поткрада једног дана остане без крова.

Историја је пуна примјера људи који су вјеровали да је њихово богатство вјечно. Да ће њихови рачуни трајати дуже од њих самих. Да ће њихове палате надживјети сваку кризу.

Онда дођу ратови. Дођу економски потреси.Дођу санкције. Дођу финансијски сломови. Дођу политичке промјене.Дођу истраге. Дођу насљедници који потроше оно што су преци стицали. И од силних милиона остане тек занимљива анегдота. Као она народна: „Вода донијела, вода однијела.“

Наравно, не треба бити наиван. Новац је важан. Сви желимо пристојан живот, сигурност за породицу и будућност за дјецу.

Али постоји огромна разлика између поштеног стицања и грамзивог отимања. Између рада и злоупотребе. Између службе народу и службе сопственом банковном рачуну. Јавна функција није добитак на лутрији.Министарство није породична фирма. Државни буџет није приватни новчаник. Аеродроми нису лична прћија. Путеви нису банкомати. Енергетски пројекти нису породично насљедство. То су ресурси свих грађана.Садашњих и будућих.

Зато би било добро да се свако ко данас сједи у министарској фотељи, директорској канцеларији или неком управном одбору запита једноставно питање:

Колико је довољно? Колико станова човјек може користити одједном? Колико јахти може возити истовремено? Колико милиона је потребно да би неко мирно спавао?

Или је проблем у томе што онај ко је први милион стекао сумњиво никада више не може бити сигуран у њега? Можда баш зато никада није доста.Можда зато једна некретнина тражи другу. Другу трећу. Трећу десету.А десета стоту. И тако у круг.На крају, сви бисмо требали запамтити једну једноставну истину коју су наши преци знали много боље од нас.

Човјек на свијет долази празних руку. И са њега одлази празних руку. Нико још није понио ни вилу, ни хотел, ни јахту, ни банковни рачун. Остаје само име и успомена. Питање је само каква. Да ли као човјек који је градио државу или као човјек који је грабио од државе? Зато овај текст није само критика.Он је и апел.Министрима.Директорима.Функционерима. Тајкунима.Свима који управљају јавним новцем.Не отимајте од државе да бисте обезбиједили праунуче.Јер ако уништите државу, једног дана ни то праунуче неће имати шта да наслиједи.

Осим приче о томе како је неко некада био толико похлепан да је мислио да може купити и будућност. А будућност, као и правда, обично стигне онда када се најмање очекује.

Ова прича зато није само прича о Црној Гори, Србији, Босни и Херцеговини, Русији или државама некадашњег источног блока. Она је прича о вјечној људској заблуди да се новцем може купити сигурност, мир и бесмртност. Посљедње деценије показале су да ни огромно богатство, стечено или пренесено у најпознатије свјетске финансијске центре, није гаранција трајне сигурности. Ратови, политичке кризе, санкције, економски потреси и непредвидиве околности више пута су подсјетили да ниједан банковни рачун, инвестициони фонд, луксузна некретнина или офшор компанија нису јачи од историје и времена.

Зато овај текст не треба читати само као критику и осуду оних који јавне функције доживљавају као прилику за лично богаћење. Много више од тога, ово је морална поука да богатство стечено на сумњивим темељима ријетко доноси мир, а још рјеђе траје онолико колико његови власници очекују. Држава, институције и јавни интерес морају бити изнад личне користи, јер само оно што је створено поштеним радом, одговорношћу и чашћу може остати као вриједно насљеђе генерацијама које долазе.

На крају, није највеће питање колико је неко оставио свом унучету или праунучету. Много је важније шта је оставио свом народу, својој држави и времену у којем је живио. Јер новац остаје у банкама, некретнине мијењају власнике, а богатства настају и нестају. Само дјела остају да свједоче о човјеку.