Пише :Дејан Бешовић
Пажљиво читајући овај текст Илије Браковића, видимо да је он, поред других аутора, изнио неке нове детаље о похари Куча и изградњи Везировог моста, о пећини у коју су Кучи побјегли, о терену кроз који су се кретали бјежећи из пећине, о мјестима гдје су Кучи боравили након похаре и протјеривања са своје земље, о судбини њихових кућа и имања, као и планина док су били у изгнанству, као и друге раније непознате детаље. Стога је текст Илије Браковића занимљивији од других текстова који се односе на Кучку трагедију и Везиров мост.
Поред прозних текстова о похари Куча и њиховом прогону, као и о изградњи Везировог моста, постоји и неколико народних пјесама.Војвода Марко Миљанов је објавио двије песме у свом делу „Племе Кучи…“, Песму о похари Куча написао је сам Илија Браковић у свом делу:
„Двадесет одабраних народних песама“ (издавач „Слово“ Крушевац, 1940.године).
Сљедећу пјесму о похари Куча објавио је Ђорђије – Ђоно Станојев Вучелић у свом делу:
„Братство Вучелића из Братоножића“ (издавач „Принт“ Подгорица, 1997).
У поменутим пјесмама се говори о похари, али постоје и суштинске разлике у њима, углавном о улози племена Братоножића у Куча похари. Као што смо истакли на почетку овог фељтона, улога Братоножића у Куча похари није реално дата од стране неких аутора. Напротив, умјесто да Братоножићима одају признање и захвале се на спасавању Куча, неки аутори их клеветају.У познатом дјелу:
„Племе Кучи у фолклору и поезији“ (издао „Графички завод“ Подгорица 1967. године), Марко Миљанов на страни 175 пише:
„Кучи су побегли са робовима, који нису погинули, преко вода Мале Ријеке, а сви живи су остали у рукама Турака. Људи су прешли ријеку на страну Братоножића и кренули да беже преко Братоножића, али поп Машко, братоношки поглавица, када је видио Куче како бјеже к њему, викнуо је:
„Назад у море, нема вам спаса преко мене“. Када су чули тај глас, помислили су да ће постати турски робови, јер не попуштају пред напредовањем, а турска војска појачава позадину“.У првој пјесми о Кучима и похари, коју је Марко Миљанов објавио у поменутом дјелу, а коју је записао од бега Иванова Мијовића, нема љутње према Братоножићима. Међутим, у другој песми, коју је Марко записао од Луке Томова Поповића, на 205. страни поменутог дела пише: „Тада се поп Машко, глава братоножића, старац, окренуо ка стијени, повикао/ ох, чуј те ме, Кучи, у пећину,/ нека нико не прође преко нас, да не изиђе змија љута, окренућемо пушку на вас, и живим вас огњем спалићемо“.
Даље (странице 205/206), поменутог дјела пише: „Кад су Ровљани дошли до пећине, рекоше ово:
„Бјежимо, браћо, кроз Братоножиће.“ Не трчимо ка Ровац камену, ви невјесте са својом малом дјецом, што би вас расплакало, затворите му уста и душник, јер можемо погинути на путу, бојимо се Братоножића, а чули сте шта су рекли.“
Даље, на 180. страни поменутог дела пише:„Бјежали су кроз место звано Змијинац испод села Кисјелице и Лутова навр Морачких стијена званих Платије. Тамо су могли слободније да дишу него Братоножићи“.На страни 175 (фуснота) стоји:„Братоножићи нијесу издали у почетку, али након што је турска војска утврдила и спалила Куче, издали су и сви су им пресекли пут ка Клопоћанима“...
На основу поменутих записа Марка Миљанова, и Рајко Раосављевић је дјелимично оклеветао Братоножиће у истом стилу у свом дјелу: „Ровца и Морача“.Други хроничари кучког покоља игнорисали су такве клевете против Братоножића. Изненађујуће је да су неки Кучи, који су испричали Марку Миљанову о трагедији Куча у покољу,…Могли су клеветати Братоножиће и називати их издајницима када су Братоножићи били де факто спасиоци Куча.То потврђују и сви остали хроничари Похаре. Међутим, велики војвода Марко Миљанов се мудро дистанцирао од таквих нестварности, када је у свом дјелу:
„Примери човечности и јунаштва“, (стр. 27/2) написао:
„Али, како је задовољан, пошто ништа није написано о нашој историји Куча, записаћу и рећи вам шта ми други кажу, па ако се нађе шта исправније у писму или у причама, нека се исправи“.Вјерујемо да је вријеме да се једном за свагда исправи ова неправда према племену Братоножићи и да се достојно поступи по горе поменутој препоруци Војводе Марка Миљанова. Многе стварности иду у прилог овој исправци.
Једна од њих је чињеница да су само Братоножићи могли (и јесу) извући Куче из пећине. То тврдимо зато што су само Братоножићи знали стазе и благо којим би ослободили робове и робиње из пећине.
Ту су они, у тим врлетима, скакали по камењару чувајући козе као деца, ту су старији Братоноићи обављали послове и тражили спас од непријатеља. Ту су скривали стоку у тешка времена и остајали са стоком у мирна времена.
Сам Буљо Браковић, у пећини Дворвратница, у своје вријеме, држао је најмање по 150 коза и имао је од њих велики приход. Питамо се гдје би још, осим турских стражара, Куче могао извести из пећине, осим Братоножића?
Тај, и тако неприступачан и врлетни терен, јесте, у ствари, двориште племена Братоножића. Они су тај терен, и такав какав јесте, користили, јер нису имали други, а судбина им је предодредила да се тамо населе.Зато је краљ Никола у „Братоношком колу“, између осталог, рекао да се Братоножићи „поклањају светој вољи, и жељи свих добара“. Рећи да су мајке давиле своју децу из страха од Братоножића, а не од турских стражара и војника, велики је гријех према племену Братоножића.Гријех и велика људска неправда, тј. тешка клевета од злих људи.
Зар Братоножићи нису отели Пиперовом дјетету Драгу Божову и предали га Кучима?Зар није гријех рећи да су Кучи, када су дошли у Лутово, тамо могли слободније да дишу, када је тамо било и Лутовљево село Братоножићи и да су Братоножићи, да су хтели, могли тамо побити и Дрекаловиће.
Зато се мудри војвода Марко дистанцирао од таквих неправилности када је рекао велику истину да се историја Куча, коју је написао на основу предања и прича, може исправити ако се докаже супротно, као што се показало у овом случају у вези са улогом Братоножића у спасавању Куча из пећине и довођењу у Ровац.
Такође, забрињавајуће је што су приповједачи кучке историје пропустили да испричају војводи Марку о погрому Братоножића и њиховом пустошењу од стране истог везира који је пустошио Куче.
Тај везир је такође извршио препад на Братоножиће и објесио њихове вође у Подгорици, а то се не помиње у Марковим дјелима, а препад на Братоножиће се помиње као препад, а не као напад .
Да бисмо освијетлили неке тренутке који приказују Братоножиће у њиховој слави, осврнућемо се на извештаје неких других хроничара, или писаца. У свом дјелу: „Племе Кучи 1694-1796“, (издавач „Народна књига“, Београд 1981, академик проф.др Растислав Петровић (стр. 255-263), он, између осталог, пише:
Мехмед-паша је знао да ће Кучи по налогу султана бити расељени неколико пута, али се то никада није догодило. Овог пута Мехмед-паша је одлучио да их не расели, већ да побије све Дрекаловиће“.
„Овај догађај, назван првим препадом Куча, свакако је један од најзначајнијих у историји овог племена, посебно ако се имају у виду последице које је изазвао…“
„Кучи су знали (у пећини примједба аутора ) да је паша издао наредбу да им нико не смије помоћи. Пријетња је била више него застрашујућа и гласила је: Ако се неко усуди да помогне Дрекаловићима, његово племе биће предато ватри и мачу…“ „
(наставиће се)
