Пише:Дејан Бешовић
Свега у Ровцима Гојакових потомака данас има 386 домаћинстава или 75 % ровачког становништва.
И, као (још) каснији слој ровачког становништва јесу житељи Вељег Дубоког: 1. Пижурице, 7 кућа, чији су преци пре 14 или 15 генерација „од крви“ побегли из Куча. Тврде да су они први стални насељеници овог села (ево једне њихове генеалогије: Петар — Ратко — Петар — Симо — Никола — Бека — Теодор — Новак — Бошко — Милош — Шћепан — Јоко — Новица — Павле, који је добјегао); 2. Радмановићи, 5 кућа, досељени из Загарача а тамо су дошли из Братоножића ; 3. Јањушевићи, 4 куће, поријеклом из Озринића, од Копривица и 4. Радовићи, 4 куће, поријеклом из Мораче, али у Ровцима доспјели преко Чева. (По једној верзији и Радмановићи и Јањушевићи су затечени у Ровцима од Гојака,што је историјска нетачност ). Ови новији досељеници углавноме су се концентрисали у Вељем Дубоком. Два домаћинства Јукића, у Међуријечју, не тако давно су досељени из Босне.Овај, по редослиједу четврти слој ровачког становништва задржао је своје славе (Пижурице, Јањушевићи и Радмановићи славе св. Николу, а Радовићи св. Арханђела). Својим поријеклом овај се слој не поистовећује са Гојаковићима, као што је већином случај оа онима који су у Ровцима „затечени“ од Гојака. Занимљиво је да се ни ово ставовништво није осјетније множило. Када човек данас запита неког од ових каснијих досељеника, како су били прихватани и гледани од затечених и снажнијих Гојаковића, одговоре: „Добро“, уз објашњење „што је нас ускока било више, онда смо као Ровчани били јачи“. Чак истичу –Да су раније у суседном селу Вишњама живели неки Жижићи, па када су се мало осилили и постали непослушни и несолидарни, Ровчани су их отерали из своје средине.
Свега овог новијег или четвртог слоја Ровчана има 22 куће:
Дакле, према народним казивањима (која се сваки пут међусобно и не слажу), становништво у Ровцима по своме пореклу оваквог је састава:
„Старинци“ 20 кућа.Поријеклом од Никшића (Гојакови потомци 386 кућа
Љешњани 40 кућа.Новији досељеници разног порек 22 куће.Свега 468 кућа
Према попису, опет, од 1901.године , у 9 ровачких села (села Горња Ровца и Мртво Дубоко пописним подацима исказани су као Булатовићи, док је Трмање пописано као село подгоричке, а не колашинске општине) било је 2041 становника, или нешто више од 4,3 члана на једно домаћинство.Прије 125 година 1880., по подацима Ровинског, „Ровца су имала 1800 душа, а пошто је просечан број чланова ондашњег домаћинства био 6 онда су она имала око 300 кућа или домаћинстава.“,из родослова Еровића, потомака Тиодорових, сазнајемо да се два потомка Милетина: Вукоица Тиодоров и Јевстратије Вукоичин, жене са 18 година. Узмемо ли у обзир да се и Милета тако млад оженио и да је у 20-ој години добио сина, то би значило да је тај син Милетин (непознатог имена), рођен 1789. године, а да између Милете и Тиодора има један пас, тј. предак непознатог имена. Да би отклонили ту недоумицу одредили смо за свих седам пасова потомака Тиодорових године средњовјечности рођења по 30 година. За то одређивање намеће се сама чињеница што су у стварности приближне те године. У сљедећем набрајању пасова и година средњовјечности од најмлађег Тиодоровог данашњег потомка (Уроша Иванова) до претка Тиодора у загради ће стајати стварна година рођења, а иза заграде година средовјечности у претпоставци што ће овакав математички прорачун јасно доказати да између Тиодора и Милете нема још један пас (кољено), него је Тиодор син Милетин. Пасови иду овако: Урош Иванов (рођен 2001. год.) – Иван Радосавов (1977) 1971 – Радосав Велизаров (1939) 1941 – Велизар Драгомиров (1910) 1911 – Драгомир Јестратијев (1885) 1881 – Јестратије Вукоичин (?) 1851 – Вукоица Тиодоров (1834) 1821 – Тиодор Милетин (1790) 1791 – Милета Петронијев (?) 1761.
Овакав математички прорачун недвосмислено говори да је Тиодор син Милетин, и да Милета Петронијев није отишао у “Ерски“ крај као малољетник од 16 година, него је био пунољетни младић.
“ .У песми „Освета Станоја Николића“ коју је записао Драгољуб Шћекић, пише се како су Васојевићи, предвођени Оташем Николићем, Русланом Николићем и Комненом Колевићем напали кулу Иваниша и убили Војводу Иваниша Срезојевића, његових „9 синова“, Турке и Бега Љубовића. Узимајући све већ изложено у обзир, сматрамо да то предање није тачно из више историјских и хронолошких разлога .
Нема за сада историјског извора а нема ни предања у Ровцима колико је Иваниш имао синова, тако да је врло могуће да је преувеличано да их има 9, да би се у пјесми истакло јунаштво Васојевића.
Бег Љубовић, родом из Невесиња, је био главни Турски „негативац“ у свим песмама из тог доба и нема са ким се није закачио, а и нема српског племена, а да га неки њихов знаменити јунак није убио, од Баја Пивљанина, Оташа Николића па на даље. Треба имати у виду, да се често у српским народним пјесмама, да би се сакрили или пренагласили неки догађаји, да би се истакло јунаштво неког племена, помињани сукоби са Турцима, као што је и у овим пјесмама описан сукоб са Бегом Љубовићем и његовим војницима, што није увек било случај.
Нетачно је да је Бег Љубовић могао бити актер ових догађаја а самим тим и убијен од стране Васојевића, јер је био побратим каснијег ровачког Војводе Вуксана Булатовића који је живио крајем 17. вијека и почетком 18.вијека, односно владао је Ровцима у периоду после Војводе Иваниша. Писац Стеван Поповић у својој књизи Ровца и Ровчани пише: “Супротно овом тврђењу постоји и једно друго на које се често указује: да је Вуксан Булатовић био заточен у Скадру и побјегао за вријеме морејског рата, 1691. г. Повод за овако тврђење дали су извјештаји далматинских провидура (F. Ongania, Il Montenegro) о чему је већ било ријечи. Овај млетачки извјештај од 23. јула 1691. г. наводи на помисао да се ту ради о тројици племенских првака о којима говоре поменуте народне пјесме и традиција.”
По предању које је пренио Предраг Т. Шћепановић, чак је и жена Вуксана Булатовића са дјецом нашла уточиште код бега Љубовића послије смрти њенога мужа у нападу Ћуприлић везира на Ровца 1714. године. Дакле, Бег Љубовић дефинитивно није живио у периоду старешинства Војводе Иваниша Срезојевића, па самим тим није могао бити актер догађаја које пјесма „Освета Станоја Николића“ описује.
Пошто знамо да се освета Васојевића десила у цркви у Међуријечју, гдје Турци свакако нису ишли да се моле, ово је још један несумњив доказ да Васојевићко предање о страдању Турака није тачно.
Такође, један од доказа да је тврдња контрадикторна, може се пронаћи у књизи Васојевићи историјска истраживања од Марка П. Цемовића, гдје пише следеће: „Маријан Болица даје нам поуздане податке да је 1614. године постојала чврста организација брђанских племена у одупирању Турској владавини. Он каже да је онда било одметнутих брђана из 11 разних крајева које он назива селима. Међу одметнутим племенима помињу и племе Ровца и Војводу Иваниша Срезојевића, њихов војвода. Из ових података види се оно што се провлачи кроз даљу историју Црне Горе и Брда све до Шћепана Малог – две оделите историје, брдска и црногорска. Одметнути брћани, каже Болица, пре неколико година (пре 1614) нису хтели да приме ниједног турског чиновника, ни војводе ни војне старешине и војску.“ По предању за време владавине Војводе Иваниша Турска нога није крочила у Ровца. Сва брђанска племена, не само да нису дозвољавала Турцима да уђу у села, већ су једни другима прискакали у помоћ.“
Писац Стеван Поповић у књизи Ровца и Ровчани између осталог пише: „У кандијском рату који је трајао 25 година (1645-1669), Млетачка Република, као сусјед Црне Горе, гледала је да искористи црногорска, херцеговачка и брдска племена против Турака, познајући тешке прилике у овим племенима и њихову мржњу према турском поробљивачу. Зато их она позива у рат са великим обећањима од којих фактички ,а то су ровчани били свјесни ,није било ничег опипљивог .Напротив .“
(наставиће се)
