Пише : Дејан Бешовић

Штиљановићи су дошли у Паштровиће из Црмнице, гдје су имали посјед у граду Забесу, у данашњем племену Бољевићи. Штиљановићи су се населили у Црмници у 13. вијеку за вријеме династије Немањића и били су племићи. Били су у сродству са Црнојевићима. Могуће је да су у сродству са племићким породицама Бечић, Калођурђевић, Миковић, Главоч, Кањош итд., али њихово поријекло је непознато. Само презиме је изведено од патронима Стилијан – Штиљан, грчке етимологије (занимљиво и можда важно за поријекло ове породице јесте да лично име Стилијан и данас постоји код Македонаца и Бугара). Главни дио Штиљановића је напустио Црмницу у 15. вијеку и населио се у Паштровићима. Они који су остали у Забесу били су веома угледни и богати, и носили су титуле старјешина. Последњи који се истакао својом славом био је кнез Станко Штиљановић почетком 19. вијека. Од 1830-их братство је почело да опада, а последњи мушки потомак у Црмници, Стево Штиљановић, умро је 1941. године. Након пресељења у Паштровиће, Штиљановићи су се населили у Бечићима гдје су, због свог племенитог поријекла, прихваћени за кнежеве. Последњи паштровићки кнез био је Стефан Штиљановић, који је крајем 15. вијека емигрирао у Срем и тамо постао српски деспот. Са собом је, као и Паштровиће, повео и бројне своје рођаке.

Медини не припадају ниједном паштровском племену. Њихова јединственост огледа се у њиховом поријеклу, и у чињеници да су одувијек живјели у Старој Ластви, која је имала посебан статус у односу на паштровску општину, као и у чињеници да су једно вријеме сви били католици, па су се стога држали одвојено од својих паштровских комшија који су, прије свега због своје вјероисповијести, гледали на њих са висине. Према предању, Медини су потомци шпанског витеза-морнара, презимена Медина, који је био плаћеник у војсци краља Милутина почетком 14. вијека. Његов потомак, вјероватно син, можда и унук, који је већ био православне вјере, добио је од цара Душана имања у Бару, Црмници и Ластви. У 17. вијеку, у вријеме јаке унијатске пропаганде, цјелокупно мединско братство прешло је на римокатоличку вјероиспивијест и саградило цркву западног обреда у Каштелу Ластви. Стога је паштровска скупштина одлучила да се нико из породице Пастров неће женити њима. Због ове мјере, већина мединског братства се вратила православној вјери, а они који су жељели да остану католици емигрирали су у Будву. Данас у Будви и Боки Которској постоје католички Медини који славе Светог Луку, док православни медини живе у Медином Кршу -део Петровца и славе своје старо крсно име, Светог Апостола  Тому.

Фурешти“ покварени итал. – шумари, планинари по поријеклу не припадају племену Паштровића, већ су потомци разних досељеника у Паштровиће из Старе Црне Горе и Херцеговине, углавном у 18. и 19. вијеку. Досељени су из разних разлога – сиромаштва, крви, или браком као домазети. Углавном су досељени у Буљарицу и околна мјеста. Веће породице су: Милутиновићи, Драшковићи, Вулићевићи, Радаче, Вучићевићи, Баровићи, Маинићи, Бјелице, Радуловићи итд.

Примјетно је да већина паштровских племена има традицију поријекла из Старе Србије и Македоније у различитим периодима, углавном 13. и 14. вијека, а ту су и упадљива братска имена Мацедоновић и Булгаровић, затим презимена Штиљановић, Миџор и Арменко. Поред тога, међу старијим паштровским племенима најчешћа је крсна слава Никољдан, што указује на могуће блиско поријекло ових Никољашких родова. Можда све ово указује на талас досељених „влашких“ катуна током 13. и 14. вијека, чији се помен налази у многим документима из Котора и Дубровника, којима би, могуће, могли припадати и Паштровићи.

Тумачење имена „фурештa“ које Паштровићи (и други Приморци) користе за досељенике из планинских крајева Црне Горе Петар Шимуновић у раду , „Наша презимена“каже :

„… у латинском придеву foritanus, што значи „онај који је напољу“, или у италијанском foretano, која реч од 14. века значи „онај који живи ван градских зидина“… Иста основа се налази и у латинском fore(n)sis, италијанском fore(n)se „земљорадник“, „сељак“,… Из истог корена у овим крајевима је именица forést/furéšt „странац“, „онај који је дошао споља“, вероватно из млетачког foresto, а све из латинског foras „оно што је напољу, споља“.

Вук Врчевић је 1837. године доставио Вуку Караџићу превод млетачког документа из прве половине 15. вијека, са именима тадашњих паштровских поглавара. Уз њихова имена, Врчевић је дао и напомене о томе ком племену припадају:

                         (наставиће се)