Пише :Дејан Бешовић

Паштровићи су српско племе са дугом историјом у Приморју. Према предању, најстарији паштровски етнички слој били су Срби и други Словени, који досељени у ове крајеве у периоду између 6. и 10. вијека. У том периоду су тим простором владале различите српске династије попут Војислављевића и Немањића, те се с’ тога претпоставља да су стара братства Паштровића имала своје припаднике у ситном племству и витешком слоју. Од тог старог слоја становништва до данас није остало потомства, јер су изумрли или су се иселили из матичне области. Од њих су трагови остали углавном у топонимији. Данашња паштровска братства потичу од досељеника из околних области, током 14. и 15. вијека и из каснијих периода.Најстарији до сада познати спомен Паштровића под тим именом је из 1355. године,када је српски цар Стефан Душан Четврти послао свог властелина Николицу Паштровића на посланство у Дубровник. По овој знаменитој породици је племе добило име.Године 1371. спомиње се Андрија Паштровић као представник Балшића у договорима са Дубровчанима, а неки Паштровићи се у том периоду исељавају за Босну, гдје тамо такође остају као властела. Паштровска општина спомиње се већ 1377. године.Након распада Српског царства, притиснути од стране Османлија, Млечана и локалних владара, главари племена су 1423. године потписали споразум са Млетачком републиком по којем су постали њени поданици. У том уговору, споменути главари носе презимена Паштровић, а то су Дабижив Алекса, Никола, Остоја, Радич и Стефан. Обавезали су се да ће ратовати у њену корист од Скадра до Котора, а заузврат су им Млечани оставили њихову аутономију и пређашња права, узели их под своју заштиту и омогућили им слободну трговину по цијелој Млетачкој републици. Остали су у оквиру Млетачке републике до њеног пада 1797. године, а затим су постали дио Илирских провинција за вријеме Наполеона, па Хабзбуршког царства. Иако су били снажна братства у 15. вијеку, због учесталих сукоба са Турцима и сусједним Грбљанима, доста становништва напушта тај дио и исељава се на сјевер ка Далмацији и у Италију.Паштровић се као братствено име, али не и као племенско, од 16. века више не спомиње у црногорском приморју, али се среће у Далмацији и Венецији, а касније и у Јужној Угарској код бачких Буњеваца. Ипак, није јасно да ли ови Буњевци имају везе са црногорским Паштровићима или је истовјетност патронима код ове две популације случајна.Током 16. вијека постоји доста спомена Паштровића у различитим уговорима, али и њихови сукоби са Османлијама. Као пример се може навести уговор о миру из 1591. године између Јусуф-бег Крнића и других Османлија из Подгорице са једне стране, и Људевита Медина Паштровића и других Паштровића са друге, у присуству Маријана Болице, угледног млетачког племића из Котора који је написао познати извјештај о скадарском санџаку из 1614. године. Уговор је написан на српском језику, ћирилицом, што је и наведено у самом уговору „acordio di scritura di pace… in idioma serviano scritta“, а представници Турака су га потврдили печатима, те затим је преведен на италијански и турски језик .Средиште Паштровића  им је било Стара Ластва (Петровац). Под Млечанима, Паштровићи су имали степен аутономије. Били су подељени у двије комунитаде (локалне самоуправе), Свети Стефан (острво) и Ластва или Кастеластва, којима су засиједале одговарајуће Банкаде. Банкаде или Баканада, назване по италијанском „банкада„, биле заправо традиционални систем власти и представљале су заједнички суд, односно збор. Године 1797., те две комунитаде су уједињене у јединствену комунитаду Паштровић.[14] Мандат самоуправне власти је била једна година. У свом саставу, Банкаде су имале четворицу суђа (судије), двојицу војвода, дванаест властелина у комунитади Свети Стефан (за свако од дванаест племена) и канзалиера и вицеканзалиера.Марко  Суђић, (2014). Суђе и Банкарске Паштривића  од 15. до 19 вијека  (Монографија). Петровац на Мору: Манастир Градиште, Буљарица каже : „За комунитаду Ластва/Кастелластва, број властелина у саставу Банкаде није познат из разлога што је ту било само једно племе, а војводе су се звале капетани. По потреби, Банкаде су у свом саставу имале и стимадуре (процјенитеље), чланове мировног вијећа и слично. Ректор (кнез, сопраинтендант, гувернадур) био је управитељ области, а биран је међу Паштровићима и потврђиван од стране млетачке, касније и аустријске власти, чије је интересе штитио.“ 

                          (наставиће се )