Ратни дописник сарајевске „Српске речи” који је 1912. године боравио на Цетињу, био је пристутан у болници када је краљица Милена посетила рањенике. Она је тада наишла на једног рањеног Црногорца којем је изнад главе, на папиру писало да има 64 године и да је рана тешка. Смртоносна.
– Ђе си ти рањен, питала је краљица благим гласом, пуним нежности. Као мајка која брине за своје дете.
Ово је латинска круна Стефана Првовенчаног
– Под левом сисом, испрекиданим гласом одговорио је стари ратник. Покушавао је. али није имао снаге да покаже куда је прошао непријатељски куршум. Он је пробио плућа и сломио ребра
– Бог ће ти помоћи и Свети Петар , јуначе, оздравићеш ако Бог да, рекла је краљица. У то, настаде нека тишина. Мук. Седа краљица је непомично стјала поред рањеника. Њене очи су засузиле.
Стари рањеник је уздахнуо дубоко. Тргнуо се као из сна. Тихо је изговорио – „Још, неко…лико дана.”
Овај Шумадинац је отац словеначке државе – да није било њега и Срба о…
Бог свети и Острошки Василије нека ти буду у помоћи, рекла је владарка.
Рањеник је поново изговорио – „Још неко…лико дана па опет.”
Краљица га је питала „шта опет”.
Црногорац је био обливен хладним знојем, у бунилу, самртничком ропцу. Изговорио је, већ несвестан пристуства краљице и околине.
– Хеј, Косово ћемо осветити, изговорио је он испрекидано.
Краљица је кренула даље кроз просторију са рањеницима. Пре него што је дошла до следељег кревета једној болничарки, Рускињи, рекла је да буде уз старог ратника и да се побрине да добије све што је могуће. Посета је завршена и владарка је отишла аутомобилом.
Сутрадан, када је сунце нестајало у правцу запада, одјекнуло је Цетињм мртвачко звоно. То је бо последњи поздрав старом рањенику који је притиском смртних болова сањао о Косову и освети.
Ратна хроника 1912-1913.
извор: политика
