Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ПРИЧЕ ПОКРАЈ ПУТА, ДАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Сплав Медузе!

Не постоји критеријум по којем Париз не би био један од најзначајних градова свијета. Нема баш
премного престоница у којима се толико осјећа дух некадашње колонијалне моћи. Величанствена културна баштина, нажалост, дјелимично крађом и отимањем од колонизираних народа стечена, је магнет за
милионе туриста.

Нову, 2004. годину сам дочекао са шампанцем у руци на, може ли бити познатије авеније ,Шанзелизеу, заједно са супругом и кумовима. Читав простор Јелисејских поља је био препун раздраганог свијета
са свих географских ширина и дужина. Почетак године какав се само пожељети може! Нажалост, ту 2004. ћемо да памтимо не само по томе што су четири студента Харварда основала друштвену мрежу Фејсбук, већ и по нечем сасвим другом. То су били последни дани и мјесеци кад су се становници Западне Европе осјећали још увијек релативно спокојно на сопственом тлу. У то вријеме Американци су већ увелико “спасавали” народе Авганистана и Ирака од недемократских режима, како се већ неко вријеме тако каже за
војну интервенцију и инвазију .

Актуелни догађаји говоре да и у њиховој држави нешто дебело не штима. Док су од Другог свјетског рата непрекидно извозили демократију другим народима који то од њих нису тражили, нису се бавили својим. Свједоци смо колико је глобална стабилност крхка и колико различитих разлога постоји да се
ствари отму контроли. У марту поменуте 2004. године се десио први велики терористички напад на тлу Европе, у центру Мадриду је страдало скоро 200 људи. Од тада се уселио страх у срца становника овог дијела континента, а разлози и поводи за све будуће нападе су остајали исти.

Нову 2020. годину сам дочекао са фамилијом на главном градском тргу у Стразбуру. Истина, држао сам чашу алзашког вина у руци, али ништа није било исто. Да би ушао на простор главног градског
трга, морао си да прођеш неки од импровизованих контролних пунктова. На неколико паркинга се налазила гомила полицијских комбија а кроз читав ужи дио града смо сријетали полицајце са дугим цијевима.
Сјећање на Париз је неупоредиво пријатније. Атмосфера је била права празнична, безбрижна и опуштена. Нема Француска без разлога највећи туристички промет, а поготово сам Париз са свим својим знаменитостима: Конкорд трг, Јелисејска Поља, Тријумфална капија, Ајфелова кула, Пигал, Базилика Сакр Кер, Версај ( околина Париза), мостови преко Сене, чаробне кафане, Нотр Дам, Сорбона, Латинска четврт, Луксембуршки парк….

Паришки музеји су били посебно важна ставка. Нас четворо смо једини из наше повелике туристичке групе искористили једино јутро које није било покривено програмом да бисмо посјетили музеј Орсе.
Најзначајнији дио колекције чини збирка импресионистичког сликарства, по чему је овај музеј и
познат у свијету. Интересантно је да је зграда музеја некада била жељезничка станица Орсе.
Међу најпознатијим изложеним дјелима су Манеова “Олимпија” и “Доручак на трави”, Реноаров
“Мулен де ла Галет”, Ван Гогов “Аутопортрет”, дјела Родена, Монеа, иначе аутора слике “Импресија”,Дегее, Курбеа и других.

Посјета Музеју напредних технологија је дјеловала болно отрежњујуће на нас, ако смо уопште и имали неке илузије о сопственој важности. Француска је нуклеарна сила која већ одавно развија и свемирски програм и држава која је у сваком смислу била и остала важан глобални “играч” на свим пољима људске дјелатности, политички, економски, војно, а тек на пољу културе и спорта.

Док смо се дивили француској технолошкој моћи, посматрајући Мираже, подморнице и ракете,
нисам нажалост могао да се не присјетим домаћих министара и осталих званичника који су поносно и
са посебном свечаношћу сијекући врпце и отварајући чесме, пуштали у рад водоводе на неком сеоском
подручју удаљеном свега петнаестак километара од главног града.

Нема ваљда дилема да је круна боравка у француском престоном граду посјета Лувру. Лувр је један од највећих, најпознатијих и најважнијих музеја на свијету. Садржи најопсежнију збирку египатске и античке умјетности, те непроцјењиву галерију слика свих европских народа и умјетнички раздобља до краја 19. вијека. Најпознатије умјетничко дјело изложено у овом музеју је Да Винчијева слика Мона Лиза.
Ми смо имали и неке друге фаворите. Кум је инсистирао да погледамо Микеланђелове статуе “Побуњен роб” и “Умирући роб”, а не мање одушевљени смо стајали и испред “Милоске Венере”, мермерна статуе античке Грчке и слике “Сплав Медузе”. Милоску Венеру је израдио Александрос, вајар из Антиохије, око 150 године п.н.е.Вјерује се да представља Афродиту, грчку богињу љепоте и љубави. Име је добила по острву Милос, поред којег је пронађена почетком 19. вијека на дну Егејског мора. “Сплав Медузе” је једна од најпознатијих слика француског сликара романтизма Теодора Жерикоа. На слици је представљена група људи на сплаву
за спасавање после потопа француског ратног брода Медузе који је ударио у обалу западне Африке 15.
јула 1816. године. После потапања брода најмање 147 људи се нашло на брзоплето конструисаном сплаву,
али је преживјело само петнаесторо који су морали да се суоче са глађу, жеђу, канибализмом и лудилом
које их је обузимало. Догађај је у то вријеме представљао скандал и истицала се посебно чињеница да је
капетан Медузе био морнар без искуства, постављен на позицију из политичких разлога, као истакнути
анти-бонапартиста. Како нам је то познато! Жерико је овјековјечио тренутак када, после 15
дана плутања на мору, 15 преживелих морнара угледају брод који им се приближава. Сплав једва плови по мору, а људи на њему су потпуно испијени, сломљени и очајни. Један старац држи леш свог сина
на кољенима, други чупа косу од бијеса . Неколико мртвих тијела је разбацано по сплаву док их морски
таласи не однесу у њихову морску гробницу. Групица у средини је спазила брод и један другом га показују,
а један члан посаде стоји на празном бурету и френетично маше марамицом да би привукао пажњу посаде на броду.

Када је први пут слика “Сплав Медузе” изложена на Париском салону 1819. године била је схваћена
као памфлет опозиције, која је оптуживала капетана настрадалог брода Медуза, због неспособности.
Посматрач пред сликом “Сплав Медузе” не може да остане равнодушан. Преплави га немир и што
моја пријатељица каже док чита Мешину “Тврђаву”, тешко дише. Осјећа тјескобу због очаја, страха, бола и смрти са платна. То је подстакло француског историчара уметности Жила Мишелета да изјави да је “цијело наше друштво у ствари на Сплаву Медузе”. Ова констатација, је нажалост, и данас актуелна, како глобално
тако и локално. Незнање, бахатост, лаж и похлепа су стубови на којима почивају читави друштвени системи.

Недавна, колико духовита, толико и онеспокојавајућа објава на друштвеним мрежама, на најбољи начин говори на колико опасној раскрсници се налазимо, између све нечујнијег разума на једној и беспућа
на другој страни.

“Честитамо астронаутима који су данас напустили Земљу. Направили су добар избор”!

Из књиге “Ноћ на Земљи”

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ПОНИЖАВАЈУЋЕ: ПЕС се договара са Хрватском око Јасеновца, за Сребреницу нијесу звали Београд!

ЦРКВА, СРБИЈА И СРПСКА: Никада нећемо прихватити независно Косово!

ЗАШТО СЕ СВЕ ОВО СРБИМА ДЕШАВА: Долази Јованка да опали Титу шамарчину!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

srebr

ВУК КОВАЧЕВИЋ: Имају и Срби мајке Сребренице!

aleksandar-vucic-8-670x447

ШТА САД, МОНТЕНЕГРИНИ ОЧЕКИВАЛИ ПРЕТЊЕ ОД АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА: Предсједник Србије сааопштио да нема шта да саопшти Црној Гори!

mandic-6

АНДРИЈА МАНДИЋ ИЗ ДОЊЕ ГРАДИНЕ: Учинићемо све да се не подржи Резолуција о Сребреници и да се ДПС не врати на власт!

igre

УЛЦИЊ: Одржане васкршње игре!

porfirije-banja-luka

ПАТРИЈАРХА ПОРФИРИЈА СПРИЈЕЧИЛИ ДА ДОЂЕ НА КОСМЕТ, ЦРКВА ПОРУЧИЛА: Нећемо оставити свој народ, забрана слика прогона Срба и цркве!