Пише: Веселин МАТОВИЋ
Има ли веће ироније него награду ОКТОИХ, додјељивати ономе ко не зна шта је Октоих! Ко не зна, или још горе – ко неће да зна, да је то награда која носи име једне од највише коришћених богослужбених књига у православном богослужењу – зборник црквених пјесама, посвећених Васкрсењу Христовом, настао још у осмом вијеку, а који је са непознатог предлошка, штампан у Црнојевића штампарији, током 1493 и 1494. године, као права штампана књига на словенском југу. Штампање његовог првог дијела „Октоиха првогласника“ (од првог до четвртог гласа) а завршено је 4. јануара 1494. године, ћирилицом, на српскословенском, односно црквенословенском језику. Поред Октоиха првогласника, у Црнојевића штампарији штампани су и Октоих петогласник (од петог до осмог гласа), Псалтир, Молитвеник и несачувано Четворојеванђеље. У питању је, дакле, комплет најпотребнијих књига у православном богослужењу, а разлог за њихово штампање у том времену налазимо у предговору Октоиха првогласника:
„Бог коме се клањамо у Тројици, благоизволио је испунити своју цркву разним књигама. Видев ја православни хришћанин, Божји штићеник, господин Ђурађ Црнојевић, да су цркве празне, без светих књига, ради наших гријехова, пљачком и уништавањем агаренских синова, настојах предано, испуњен Светим Духом и љубављу према божанственим црквама, и написах ову душеспасну књигу Осмогласник у славу тросунчаног у јединству клањаног Божанства.“
Од штампања ове душеспасне књиге тешко да има племенитијег и значајнијег подухвата у историји српског народа, нити награде са љепшим именом.
Октоих и остале богослужбене књиге штампане у Штампарији Црнојевића, као и оне штампане у Венецији, у Штампарији Божидара Вуковића, у Горажду и другим, мањим штампаријама тога времена, сачувале су нашу Цркву и Православље на овим просторима, а Црква народ. Није, дакле, најважније знати да је то прва штампана књига на словенском југу (тиме се можемо хвалити и поносити). Mного je важније разумјети шта је та књига значила у свом времену. Дочим, како то објаснити младим људима ако има се не објасни шта она садржи и чему служи и, уопште – каква је улога Цркве и Православља у историји и култури српског народа.
Нажалост, данас вјероватно нема ниједног ђака у нашим школама нити студента на факултетима (изузимајући богослове и теологе) који зна ваљано прочитати иједан стих из те књиге, а питање је колико их је имало прилику и да је уопште било када виде. Не знају то, несумњиво, ни већина оних који су награђени наградом са њеним именом. Кривица зато сваљена је на Вука Караџића, који нас је, наводно, наметањем народног за књижевни језик и реформом ћирилице, одвојио од црквенословенског – језика и писма наше средњовјековне културе и књижевности. Разумије се, најлакше је сопствену кривицу пребацити на другога. Није Вук никоме забранио да учи црквенословенски језик ни стару ћирилицу. Напротив, он је први и најтачније, и дефинитивно, разјаснио и утврдио правилно читање наших древних рукописа и књига, писаних српскословенским језиком, односно српском редакцијом старословенског језика, јер је то већ у његовом времену било заборављено. Није Вук одбацио српскословенски (светосавски) језик, на коме је настала богата српска средњовјековна књижевност, све од Мирослављевог јеванђеља до Црнојевића Октоиха. Тај језик у његовом времену већ није био у употреби у нашој књижевности, скоро цијели један вијек. Чувао се само у цркви, па га је и тамо средином 18. вијека смијенио руски црквенословенски. У књижевности се користио језички амалгам звани славеносрпски језик. Године 1726. одлуком Руског Синода, а на молбу митрополита Мојсија Петровића, у Београд је послат Максим Суворов као учитељ латинског и словенског језика. Суворов је донио велику количину руских књига: седамдесет словенских граматика, и четристо буквара. Он је тада основао прву српску школу у Сремским Карловцима. Тако су постављени темељи славеносрпском језику на коме ће се развијати српска писменост све до средине 19. вијека. Дакле, то што су Срби заборавили српскословенски језик и што га никада нијесу уврстили као наставни предмет у своје грађанске школе, није крив Вук. Али, и да јесте, зашто се за два вијека нико не нађе да исправи ту његову кривицу?
Хвалимо се, с правом, и Мирослављевим јеванђељем и Октоихом, али зашто се, рецимо, наше Министарство просвјете никада није потрудило да објави макар репринт, односно фототипска издања тих књига и да их достави школским и градским библиотекама, да их ученици и наставници могу макар видјети па, можда, нешто из њих и прочитати? Објављивало је и трошило паре на којешта (чак и Правопис тобожњег црногорског језика), али се није сјетило да прештампа Октоих. Хвале се, лицемјери, том књигом као да су им је дједови писали, али је не пуштају у ђачке учионице управо из оних разлога због којих је она и настала: што је, ето, ту „свету књигу“, како је записано у њеном предговору, „наштампао …православни хришћанин… испуњен Духом Светим и љубављу према божанственим црквама“! Као такву, ваља је држати што даље од домашаја ученика, као и све друго што се тиче цркве и религије. (Не треба заборавити да се у овдашње средњошколске наставне програме из књижевности први пут укључује неколико одломака из Библије, тек 1992. године.)
Али, да ироније буде још већа, од оснивања награде Октоих (1970), која се додјељује за изузетне резултате у области васпитања и образовања у Црној Гори, већина њених добитника имала је дијаметрално супротне културно-идеолошке назоре од онога што ова књига, својим садржајем, намјеном и улогом, представља у просвјетном, културном и духовном животу српског народа. Да ли се у времену свевласне КП, неки наставник, виђен у цркви, могао појавио као конкурент за ову награду, а од 2000, све до данас – да се није доказао као сљедбеник новоцрногорске политичко-идеолошке концепције бившег ДПС-режима? Лојалност антицрквеним и богоборачким партијама као што су КП, ДПС и остали њени заперци, била је, више од седамдесет година, главна референца за добијање награде са именом једне од најважнијих богослужбених књига у Православљу. А да је и данас тако, најбоље нам говори примјер овогодишње лауреанткиње, пеофесорице физике из Никшића, која је 2004. године, без имало двоумљења, зграбила радно мјесто своје колегинице, проф. Лалатовић, која је, као савјестан педагог и одговоран интелектуалац, устала против институционалног прогона из наших школа имена језика и писма на којима је штампан Октоих, и зато добила отказ из никшићке гимназије. Тим поступком уважена лауреанткиња показала је свој однос и према својој професији и према вриједностима које у нашој култури и духовности представља Октоих Црнојевића. Посебно – према ДПС-режиму и његовој злоћудној намјери да спровођењем идентитетског инжењеринга затре историјско и духовно биће Црне Горе, заправо – све оно што је чувао и сачувао Октоих.
Њеним награђивањем наградом са оваквом симболиком и значајем, сви који су учествовали у том подухвату, почевши од предлагача (директора матичне школе чије је „мишљење“ и „процјена успјешности рада наставника“[1] превасходан критеријум за њену додјелу), до жирија и министарке просвете, која је њихову одлуку потписала и бесједом на уручењу притврдила, стали су на страну (свјесно или не – свеједно) расколничке ДПС-амбиције, која је, уосталом, доживјела жестоку осуду народа током величанствених литија, 2020, и на крају – била поражена на изборима у августу исте, а још жешће у јуну, 2023. године.
Право рећи, у свему томе најмањи је кривац награђена професорица, која има право на своја убјеђења и опредјељења, и вјероватно је испуњавала све критеријуме тражене конкурсом Министарства просвјете. Додуше, како је својевремено говорио чувени професор Радослав Бошковић, да би неко био успјешан научник потребни су: „таленат, рад и етичност“. То, разумије се, важи и за успјешног наставника и сваког ствараоца.
Али у Конкурсу за додјелу овог одавно искомпромитованог, мада државног признања, нема тог трећег, за наставнике, ипак – најважнијег критеријума.
[1] Конкурс Министарства просвјете, објављено 11.11. 2022.
