Осветник милиона
Туђина клета, бездушна, хладна,
Небо и земља, птице и људи,
Само ми душа освете гладна,
Стазама родне груде блуди.
Преда мном ђаво са ликом човјека,
А за мном лелечу милиони,
Чудесни спокој и језа нека,
И давно спаљена Црква звони.
Преда мном корпа пуна очију,
На столу вражијег поглавника,
Дјечица што се од каме крију,
Церек звијери и страшна вика.
Нож с ког крв точи, ту испред мене,
Џелат што врелу утробу кида,
А за мном ропац преклане жене,
Мртва за чедом прекланим рида.
Ту испред мене демон подлаже
Огањ у кућу чељади пуну,
А за мном јецај… е нећеш враже…
И плотун праведну ватру суну.
И сад ми очи старачке влаже
Када се тога тренутка сјетим,
Кад ми се отвори васиона,
Ја, грешни Србин, да осветим,
Крв, с неба вапећу, милиона.
Ево ме с та два куршума стојим,
Пред тобом Боже и не кајем се,
Страшног се Суда твојег не бојим,
Јер виђех ђавола како се тресе.
