Пише: др Петар Милатовић Острошки

 Господине предсjедниче, као писац чије је перо у служби истине, као освjедочени српски патриота, као грађанин који живи у Бечу на основу Конвенције УН о заштити људских права, осjећам моралну дужност да вас подсjетим и добронамjерно упозорим на могуће трагичне последице аустријске политике према српском народу данас.

      Свjедоци смо медијског форсирања словеначког и хрватског сепаратизма у Аустрији на српску штету!

      Вjерујем да вам је добро познато то што је данас у Аустрији изузетно популарна парола: Србија мора умријети (Serbien muss sterbien)! Само ми није јасно која то Србија мора да умре. Да ли ова земаљска, или она небеска? Сиромашни Србин има двије Србије. Хоће ли и када Аустријанац бити толико богат?

     Вјерујем да вам је позната актуелна патолошка мржња према свему што је српско на улицама, по бироима, по фирмама. Вјештина је не видјети како се патолошка пржња према Србима у Аустрији манифестује.

      Морам да признам, ту фарисејску вјештину не посједујем. Достојанство ми налаже да прећутим све погрдне немачке ријечи које се упућују Србима у Аустрији. Толику антологију погрдних ријечи нећете чути нигдје у Африци и Азији, али чућете их у центру културног Беча. Ипак, и поред свега, не желим да вјерујем да је то та чувена бечка култура. Хоћу и даље да верујем да је бечка култура наслеђе: Моцарта, Штрауса, Рајмунда, Нестроја Грилпацера, Цвајга, Фукса Монуа, Хајдна, Волфа, Брукнера, Листа, Малера, коју су, признаћете, обогатили и Срби: Караџић, Тесла Његош, Радичевић, Нушић, Панчић, Доситеј, Петронијевић, Ненадовић, Карађорђевић, Станковић, Андрић, Црњански, Предић, Јовановић, Јакшић, Чарнојевић, Љубиша, Дожић, Велимировић и читава плејада којом би се поносиле далеко веће културе него што су бечка и српска.

     И поред свега, не желим да вјерујем да бечку културу представљају ратни и мирнодопски злочинци: Хитлер, Лер, Голубић, Копинич, Крајачић, Јосип Броз и остали бјелосветски пустолови. А ви, господине предсједниче?

     Ако бечка култура није наслеђе зликоваца, порадимо  заједно да данашња бечка култура не буде слијепо аустријско хушкање против Срба као увертира у нови геноцид. Да будем прецизнији, само чувено српско стрпљење спречава међунационалне сукобе које може да иницира патолошка србофобија у Аустрији. А шта ако неки Србин потроши стрпљење? Боље да не мислимо о томе него да заједнички порадимо да до тога не дође никада, јер то је у интересу Аустрије и цијеле Европе с обзиром да у Европи живи преко милион Срба, а од тога  у Аустрији преко 200 хиљада. Та армија могућих незадовољника због аустријске политике према Србима довољан је разлог да се искрено замислимо и забринемо за судбину цијеле Европе.

      Незадовољство аустријском политиком је чињеница кад се зна да Алојза Мока, аустријског министра иностраних послова, Срби зову словеначким и хрватским министром који боље заступа Словенце и Хрвате од њих самих.

      Вјерујем да би и вама лично непријатно било када би вас сматрали словеначким и хрватским предсједником, без обзира што имате два хрватска одликовања, једно од Анте Павелића и друго од другог Хрвата, Јосипа Броза, званог Тито.

      Зар није лудост залагати се за европску интеграцију и истовремено спроводити српску дезинтеграцију? Да ли би Аустрија могла у уједињену Европу а да истовремено Словенци у Корушкој и Хрвати у Градишћу крену у раздруживање од Аустрије, онако једнострано као што је то случај код Словенаца и Хрвата? Како би ви, као обичан Аустријанац, реаговали на то, господине предсједниче?

     Да ли вам уопште допире до свијести да званична аустријска политика, ни мало политички, поткопава темеље своје независности, што је вама добро познато, јер ви сте били генерални секретар Уједињених нација у два мандата.

     Од вас, господине предсједниче, у име свих мислећих Срба неодложно захтијевам:

–          обустављање сваке антисрпке кампање у  средствима јавног информисања;

–          стриктно придржавање члана 7 Државног уговора на основу којег је Аустрија добила независност;

–          обустављање сваке аустријске војне помоћи сепаратистичким покретима на Балкану,

–          ваше лично обраћање аустријској јавности у циљу пригушивања ескалирајуће патолошке србофобије и заустављања фашизације Аустрије;

–          правно санкционисање свих елемената у државном организму који поспјешују стварање Четвртог Рајха од Балтика до Јадрана са својом трећом, по себе злокобном, верзијом Drang nach Osten (Продор на исток)  и завршном Drang nach Süden (Продор на југ);

–          одустајање Аустрије од злог плана да Аустрија буде полигон за вјежбање стварања банана држава, што би требало, по замислима Ота фон Хабсбургшког, да буде нуклеус повампиреног германског геополитичког учења Карла Хаусхофера;

–          да, као предсједник Аустрије, будете више цивилизовани Аустријанац, а мање еуфорични хрватски и словеначки навијач са србофобском трубом.

    Не очекујете, ваљда, да ја, Србин по рођењу, будем већи Аустријанац од вас? И кад бих то могао никада не бих желио. Искрено говорећи, немам ништа против да ви будете већи Србин од мене. У том случају аустријски војник има шансу да  бар у једном рату буде побједник, макар у рату за мир, јер, колико је мени познато, а и вама (да ли и садашњем Хитлеровом војнику?) у оба досадашња (у свему срамног) двадесетог вијека, Аустрија је изгубила од Србије, што ћете ми ви лично најаутентичније посведочити. Да вас подсјетим, господине предсједниче, ви сте као војник „Принц Еуген дивизје“ учествовали у нацистичким покољима стараца, старица, дјеце у мојој завичајној Пиви, конкретно у селу Дола, затим на Козари приликом повлачења из Грчке, због чега сте осуђени у Београду 1946. године, али та пресуда никад није реализована у пракси захваљујући масонској вези између вас и Јосипа Броза, званог Тито, а ви сте касније, као такав, били генерални скеретар Уједињених нација у два мандата, дакле равно 10 година. О темпора, о морес!

     Ако у овај рат за мир, господине предсједниче, кренемо заједно без чизме и пушке, наоружани памећу, побиједиће мир и разум. У противном искрено ми је жао. Надам се као и вама, разуме се, због вас!

     У то име, господине Валдхајм, добро здравље, од Бога свако дбро, довољно мудрости и разборитости, најискреније вам желим.

 У Бечу, 5. септембра 1991. године.

Извор:

Писмо Курту Валдхајму 5. септембра 1991. Године чува се у архиви докумената  пресједничке канцеларије у Хофбургу под бројем 32856/5/9/1991; као и у личној архиви;
– БЕЧКЕ АЛЕ, хит из емиграције, стране 29 – 33, Издавач „Горски видици“, Велета 2023.