Актуелну ситуацију на Косову и Метохији за Српску РТВ је прокоментарисао директор Дома културе у Грачаници књижевник и новинар Живојин Ракочевић предсједник Удружења новинара Србије.
-Да ли последњих дана ситуација на Косову и Метохији постаје компликованија и напетија?
Ситуација на Косову и Метохији је већ двадесет три године комликована и напета и само је питање тренутка кад нешто може да експлодира и кад нешто експлодира. Ситуација на сјеверу Косова је врхунац апсурда косовског система који не зна шта да ради, прво са својим проблемима, друго уопште не може да види Србе и да препозна њихове потребе. С друге стране Косово је љуштура без садржаја којој треба дати некакав проблем да га рјешава. Међународна заједница је овдје потрошила милијарде евра, десетине хиљада чиновника, стотине хиљада војника а ми немамо ни основе демократије, ми немамо функционалан систем, нема минимума демократских капацитета, нема ничега да би се могло рећи да ће се овдје развијати економија, и да ће ови људи бити отворени према другима. Погледајте Призрен, у њему живи четворо Срба – то је јасна слика Косова за читав свијет. Међутим ситуација је таква да се сада проблем пребацио на сјевер јер је сјевер демонизован више од двадесет година. Сјевер је представљао симбол слободе Срба и окретања Срба према себи и према могућности да направе макар један град, или један дјелић града, за себе и да сачувају минимум слободе.
–Назире ли се крај овој ванредној ситуацији на Косову и Метохији и види ли се могућност скорије нормализације живота у српским срединама?
Ако проблем траје готово сто година ми не можемо очекивати да ће он брзо да се заврши и да ће неки папир окончати велике сукобе. Косово се не може ријешити. Косово се може рјешавати и тај процес ће трајати деценијама. Свако ко мисли да може да пресијече косовски гордијев чвор је потпуно промашио суштину и ту ће увијек бити оних који ће тешко пострадати. Косметски Срби имају једно једино рјешење које нико до сада није побиједио, оно се зове трпљење. Трпљење и чекање слободе је основни мотив наших гето заједница у којима ми чувамо најважније, највредније ствари које је наша цивилизација остварила а то су: Дечани, Богородица Љевишка, Патријаршија. У тим гетима родиће се и из тих гета ће изаћи слобода не само за нас него и за Албанце и за све људе који могу да прихвате да живе са другима и који могу да прихвате да други поред њих постоје као неко ко је сасвим различит и са ким можете да водите истински дијалог. У овом тренутку, који траје двадесет пет година и више, нема никаквог разговора и постоји само тренутак у коме ми видимо да смо нешто изгубили и да би због тога што смо ми изгубили Албанци могли да буду добри према нама. Од тога нема ништа и од те идеје да ћемо ми предавањем својих слобода купити неко вријеме једноставно треба што прије одустати.
–Како Срби на Косови у Метохији виде улогу Међународних мисија у овој ситуацији, да ли оне остарују своју улогу и да ли су у стању да заштите српско становништво?
Међународне мисије су на Косово дошле са једним циљем-да штите Албанце. У највећој мјери данас, двадесет три године после свега што нам се догодило, они и даље штите Албанце. Суштина је у томе да мора доћи до промјене идеје мисије јер ово што се нама дешава није им било довољно да схвате. Ако ни десетине етнички потпуно чистих градова, ни хапшења, ни нетрпељивост нису убиједили Међународну заједницу да смо ми у пробелму, онда се Међународна заједница потпуо изгубила у својој мисији. У овом случају би било кључно да се појави много јединица КФОР-а у нашим гетима, да се појаве на начин на који су се појављивале у првих десет година протектората УН, јер би то у најевећој могућој мјери одвратило потенцијалне нападаче и спустило бијес, гњев и нетрпељивост који владају међу нама. То је посебно важно зато што у протеклих двадесет пет и више година није било оваквог бијеса, оваквог гњева, овакве нетрпељивости и неке потребе за коначним обрачуном Албанаца према нама.
