ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

И данас, добар део наше јавности узима здраво за готово паролу коју је некада измислио Добрица Ћосић, о Србима као победницима у ратовима, а губитницима у миру. Парола не може да издржи ни основно тест питање: Који су то рат Срби добили, да би потом, у послератним годинама, остали без тековина стечених том победом?

Ни један, наравно. Али, ствар није једноставна, јер парола није дошла тек тако. Она чини само једну нит у мрежи опсена, коју су, попут огромне паучине, плели комунисти. И то деценијама, при чему су другачија мишљења систематски забрањивали. Десетине хиљада комуниста, на све доступке начине, од новина и часописа, преко књига, позоришта, телевизије, филмова, наставних програма, разних манифестација – саопштавали су лаж.

Када више нису могли да понуде нешто ново, на ред су дошли дисиденти: људи који су наводно забрањени, који су наводно противници режима, и чије ће се мишљење, самим тим, више уважавати. Под снагом мита о нечем забрањеном, део јавности – по режим управо онај најопаснији, који је тражио критику – није приметио да је понуђено критичко мишљење у основи на линији владајуће партије.

Добрица Ћосић је постао дисидент недуго после периода у коме је био Титов ”дворски” писац – у седмој деценији прошлог века. Почетком 1960-тих видимо га на Титовом ”Галебу”, а крајем те декаде како у скупштини критикује политику партије о Косову и Метохији.

Шта се десило између?

Десио се тзв. Брионски пленум, који је донео пад Александра Ранковића и промене у тајној полицији (гашење УДБ-е и стварање СДБ-а).

Међутим, обрачун са удбашима није био аналоган обрачуну са НКВД-овцима у Совјетском Савезу, после Стаљинове смрти, нити са голооточанима у Југославији, почев од 1948. године. Очекивало се да ће бити, па су, у операцији уништења доказа, нестала силна документа о злочинима комуниста на крају и после Другог светског рата.

Напротив, и Ранковићу, и његовим сарадницима, остављене су све привилегије. Уместо за заоштравање, Титов режим се тада определио за подмићивање. Ово је поновљено после студентских демонстрација 1968. године. За незадовољну комунистичку интелигенцију, наредних година основано је на десетине ”научних” института, подређених влади, односно ресорном министарству. У демократским државама, научне институте оснивају универзитети и академије наука, заштићени аутономијом. У социјализму, било је важно да владини научници добију што веће привилегије, с идејом да ће они наћи начин да се захвале за то. Чак и универзитетски професори и асистенти који су критиковали режим, ухлебљивани су у ове институте. За само једног од њих проценили су да је непоправљив – професор Михајло Ђурић – и он је озбиљно кажњен. Сада, после више од пола века, када се подвуче црта, види се да су овакви ”научни” иснтитути потрошили милијарде евра, док је, с друге стране, тешко одговорити на питање: Какав допринос су дали домаћој и светској науци?

Добрица Ћосић је, дакле, проценио да је не само лако, већ и уносно, постати дисидент. Од неког отета вила на Дедињу, која му је претходно поклоњена, није била угрожена. Штавише, он се сликао иза ограде те виле, тако да је изгледало да се налази иза решетака. Утисак је био – иза затворских решетака. Питање је да ли се неко уопште сетио, макар у први мах, да је то ограда виле додељене управо за заслуге у пропагирању комунизма.

Још већу добит од дисиденства Ћосић је добио кроз огромне тираже својих књига. Опет, под дејством мита о забрањеном аутору, није се постављало питање: Каква је то забрана, када књиге видимо у свим књижарама? Резултат је био да се за дела исподпросечне вредности чекало у редовима.

Међутим, чекало се и на нову ”мудрост” дисидента. Због створене атмосфере, није било услова да се промисли ни о Ћосићевој пароли: Срби добијају у ратовима, а губе у миру.

Иницијално, Ћосић је мислио на Други светски рат: Срби су победили, а у миру су им наметнуте аутономне покрајине. Већ и формално гледано, ово није тачно, јер су покрајине наметнуте током рата, 1943. године, на Другом заседању тзв. АВНОЈ-а. Али, у то доба, пре пола века, за људе жељне критике, било је важно да чују ма шта другачије. Прихватајући паролу, промакло им је да она не слаби, већ јача режим. Свођење приче на две српске покрајине бацило је у заборав фактичко стање о шест српских бановина: Врбаској, Дринској, Зетској, Дунавској, Моравској и Вардарској. У овим бановинама постојала је српска већина, праћена српском управом. Комунисти су узели Србима половину ових територија. На преосталој половини формирали су Социјалистичку Републику Србију, а на територији СР Србије две аутономне покрајине.

Добрица Ћосић је учествовао у преполовљавању српских територија, што је оправдавао и као дисидент. Ослобађање Босне и Херцеговине 1918. године сматрао је освајачким походом великосрпске буржоазије. То исто Димитрије Туцовић је сматрао за ослобођење Косова и Метохије 1912. године.  Ћосић се није прецизно изјаснио о ставу овог свог претходника и у основи његова критика косовског питања била је недоречена.

Оно основно што руши Ћосићеву паролу, јесте факат да Срби нису победили у Другом светском рату. Велике силе тада су на власт поставиле комунисте, који су управо Србе сматрали највећим непријатељима. Једна од карактеристика комунистичког покрета, јесте да они себе сматрају као народ, у смислу – цели народ. И наравно, допало им се да мисле о себи као о победницима. Чак и данас, када њихову причу преносе њихови потомци и следбеници из друге и треће генерације, термин ”победник” несразметно више се користи за Други светски рат, него за било који рат у коме су Срби били истински победници.

Временом, како се пробијала другачија, слободна мисао, створила се потреба за ојачањем Ћосићеве пароле. Тако су је његови поштоваоци проширили и на Први светски рат. Најпре су нас бомбардовали тезом да су српски политичари одбили Лондонски пакт из 1915. године (мада нису ни знали за тај тајни пакт, између Сила антанте и Италије). Потом смо слушали да су 1918. године одбили стварање, у једној верзији велике, у другој верзији проширене Србије. И данас, када би се правила анкета, стварање Југославије 1918, године било би окарактерисано као највећа српска грешка у историји. Све ово прати омаловажавање историјског лика краља Александра Првог Карађорђевића, које иде толико далеко да се он оптужује и за Јасеновац. Тако остаје да је стварни ток догађаја 1918. године и даље најбоље описан у књигама насталим пре комунизма, на пример у делима Слободана Јовановића, упркос бројним ”научним” институтима и стотинама научника који су, у међувремену, продефиловали кроз њих. (Укратко: велике силе биле су на корак од признавања. тзв. загребачке Југославије, којој би припао већи део Босне и Херцеговине, као и Војводина; српски политичари ипак су успели да створе тзв. београдску Југославију и да у наредном периоду окупе српску већину у поменутих шест бановина).

Ширење лажних вести путем масовних медија је као бацање перја из јастука са 15-тог спрата, по ветровитом времену. Демантовање вести је враћање баченог перја у јастук. Овај школски пример смишљен је вероватно зато да се покаже како је потпуни деманти немогућ. Међутим, наш проблем данас је што изгледа да је и даље више оних који бацају перје са 15-тог спрата.

(Слобода, гласило СНО у Америци, Чикаго, 10. јун 2023)