Како културом победити некултуру и колики је допринос културе Косова и Метохије за развој српске културе уопште, само су нека од питања на која за „Јединство” одговара Живојин Ракочевић, културни посленик, председник Удружења новинара Србије и директор Дома културе „Грачаница”.

• Ако се под културом подразумева разграната мрежа људских настојања и достигнућа на пољу књижевности, уметности, позоришта, музике…, како оцењујете српску културу на Косову и Метохији?

– Највећа уметност, креативност и чудо је чињеница да је српска култура на Косову и Метохији преживела. И она није само преживела, она је вредносно једнака, а у неким областима и успешнија од много већих региона на српском културном простору. Наша, рецимо, сликарска сцена се може мерити са регионом западне Србије. У Новом Саду је била сензација када је излагало десет младих вајара са Косова и Метохије. Ко зна за њих, коме су они потребни, који су њихови домети? Они су потребни спаљеној Богородици Љевишкој, они су потребни уметности, они су потребни нашем животу, они могу излагати са својим младим колегама из Париза, Берлина, Москве.

• Можете ли нам укратко изнети историјат културе на КиМ и колики је њен допринос за развој српске културе, уопште?

– Од тренутка када се Косово конституисало у нама, када су скинуте скеле са Дечана – култура, духовност и државност постали су друго име за овај простор. Историја говори да се из нашег културног модела изгубило готово све што није било, мање или више, повезано са Косовом. Потпуно су јасна три нивоа: Непроцењиво и делимично очувано благо средњег века, корпус који је настао у доба ропства далеко од Косова и савремено стварање које традицију доживљава као вечито живу будућност. Наш културни модел није могуће разумети без ова три нивоа, јер су у њих уграђене све промене, поетике и стваралачки генији.

• Узимајући у обзир тешку и неизвесну политичку и безбедносну ситуацију на КиМ, може ли се правити дугорочна стратегија културе ?

– Стратегију културе је једноставно правити у дворишту Нотр Дама или под сводовима Сикстинске капеле – нама је још лакше са погледом на грачаничко сликарство или са стиховима којима се дивио Гете. Ово нису најтежа времена, од 1878. до 1912. било је теже, али су тада овде дошли Милан Ракић, Бранислав Нушић, Војислав Илић и са њима велика имена српских конзула. Они су били највећи европејци тог доба и на Косову су открили своја и наша највећа светска и европска достигнућа. После њих је све било лакше, јер знамо да су ту били и данас можемо да их тражимо, да их подржавамо и да се надамо да ће доћи или можда међу нама живе.

• Колико је значајно да у свим деловима Косова и Метохије буду подједнако заступљена културна догађања и колика им је моћ да ублаже суморну свакодневицу Срба?

– Сваки сусрет са културом у гету и изолованим заједницама је једнак осећају слободе. Тај осећај понавља, за већину – овако ће изгледати слобода! Наш путујући бисокоп, трибине, изложбе или књижевни часови у Метохији не могу се поредити ни са највећим догађајима у другим срединама. Људи осећају једну врсту олакшања и веза које само култура и духовност могу да остваре. „Је ли Клина град, је ли Грачаница град”, питају деца из Осојана када долазе у позориште. Они немају искуство града. Када њима позориште дође у школу, онда знају да им је дошао читав један град. У наших 150 годишњих догађаја стигнемо и до Горе, Косовског Поморавља, Штрпца, Призрена…

• Да ли модерни трендови у култури потискују традицијску културу и како наћи меру у споју савременог и традиционалног?

– Традиција се тешком муком стиче, један је од закључака Елиотовог есеја „Традиција и индивидуални таленат”. Она је жива једино у креативном преиспитивању које се често види и као једна врста сукоба. Та строга подела није могућа, као што није могуће раздвојити утицај фресака од модерног духа на сликама Патра Лубарде, а није могуће ни разграничити шта је традиционално а шта модерно на скулптурама Светомира Арсића Басаре.

• Постоји ли могућност остварити у култури било какав вид сарадње са Албанцима, а да то није на уштрб једног или другог народа?

– Ситуација је овде потпуно јасна, постоје три доминантна културна наслеђа: српско, османско и албанско, и свака узурпација тих наслеђа је сигуран пут у катастрофу. Ако култура „ради” нешто против друге културе, онда се она не може назвати културом. Култура није идеолошка доктрина чија је функција ратовање и мирење, она није ни пројектна категорија на којој би требало да се мире Срби и Албанци. Књижевност Исмаила Кадареа је велика, а његови политички ставови су производња зла. Једном су нам дошли неки представници Светске банке и питали да подрже заједнички пројекат Срба и Албанаца. Одбили смо уз образложење да сву помоћ дају Албанцима, да направе неко изузетно дело ком ћемо се сви дивити, а да нас нико не позове да га гледамо и да нам нико не плати да му се дивимо и да се разиђемо, свако на своју страну одмах по завршетку пројекта.

• Сведоци смо да су угрожена права Срба на коришћење свог језика у косовским институцијама. Могу ли Срби на КиМ остварити основна људска права и може ли култура победити некултуру?

– Страх од употребе матерњег језика је врх дискриминације, а забрана, ограничење, потискивање и коначни обрачун са језиком јесу једна врста лингвоцида или убиства језика. Нема међу нама никога ко се бар једном недељно не запита смем ли сада говорити српским језиком. Страшнија од свега је чињеница да то често и не примећујемо.

• У отежаним условима за рад српски медији на Косову и Метохији показују своју жилавост и професионализам…?

– Медији су уз културу најздравији део нашег друштва, они представљају плурализам, различитост мишљења, а самим тим и дијалог као озбиљно угрожену категорију код нас и у свету. Морамо се борити за ту врсту ширине и слобода, морамо сачувати своје новине, радио и ТВ станице, и на првом месту улагати у људе. Пре неки дан сам сазнао како је, више од деценију, Јагош Ђурић из Осојана, конвојем одлазио у Косовску Митровицу неколико пута недељно само да купи новине. Умро је, а његови пријатељи се питају како би преживео време у ком су нам новине биле забрањене.

М. Чанковић
Извор:јЕДИНСТВО