Каква је судбина дијамантског прстена који је је Јосип Броз Тито носио од 1938. до своје смрти, за који се тврдило да је украден и продат на црном тржишту? Након Титове сахране, 21. маја 1980. специјална комисија је начинила записник у коме је пописала садржај његових личних торби, ташни и несесера. У њима су нађени разни лични предмети, али и бројне драгоцености, почевши од златних полуга, златних кованица, пиштоља, сатова, динарског и девизног новца. У овом записнику је и белешка о Титовом прстену.

Сви детаљи везани за живот председника СФРЈ, Јосипа Броза Тита, одавно су предмет интензивне пажње домаће и регионалне јавности, у коју рачунамо државе настале из СФРЈ. Међу стварима које су биле предмет посебног интересовања био је и – Титов прстен.

Загребачки магазин „Национал“ објавио је 20. јануара 2004, у броју 427, текст под насловом „Титов прстен на руци загребачког бизнисмена”. У тексту се тврди да Тито није покопан с прстеном који је носио на руци од 1938, супротно веровању најближе родбине и супротно властитој жељи.

Прстен – чији је само дијамант процењен наводно на 250.000 долара, без узимања у обзир да је припадао изузетној историјској личности – налазио се у Хрватској, у власништву „хрватског колекционара и великог поклоника лика и дела Јосипа Броза Тита, који је желео да остане анониман”. Недељник објашњава да је тај бизнисмен купио прстен у Београду на црном тржишту 1998, плативши га 55.000 немачких марака и придодавши тој цени још и џип „Гранд Цхерокее“.

Продавац је тражио да се прстену, који је имао дијамант од 5,35 карата промени облик, како не би могао да буде идентификован, па је купац то и учинио у Амстердаму. Тамо га је преобликовао од оригиналног четвртастог у округао облик и додао два црвена драга камена са стране и низ белих брилијаната по ивици. Тиме је познати Титов прстен, након више од педесет година, добио нови облик.

Садашњи власник Титовог прстена купио је наводно и Титов радни сто, фотељу, тепих, револвер с посветом председника Кенедија и златни сат ‘ролекс’ с посветом Моамера Ал Гадафија. Загребачки недељник је тврдио да су предмете из Титове заоставштине продавала деца и унуци генерала из Титовог обезбеђења, притиснути немаштином средином 90-их.

Загребачка теорија

Титова најближа родбина, син Мишо Броз и унука Саша Броз, потврдили су „Националу“ да је Тито, према властитој жељи, сахрањен с тим прстеном на руци. Лист је навео и разне спекулације: спомињало се да је Тито у болници у Љубљани и у тренутку смрти имао тај прстен на руци, али га у тренутку покопа више није имао, због чега је одмах по сахрани Никола Љубичић, један од Титу најближих генерала, поставио питање шта се догодило с прстеном; према трећој претпоставци, пошто је Титова гробница била испрва импровизована и тек након самог покопа постављен је прави, тешки, масивни мрамор, сумња се да је тада неко скинуо Титу прстен с руке.“

„Национал” је тврдио да су десетак година после Титове смрти „након што су остарјели генерали и Титови најближи сурадници почели умирати од старости, откривено је да је скупина београдских генерала из Титова осигурања подијелила међу собом највреднију Титову оставштину, од прстена с руке, преко намјештаја до низа вриједних дарова које је Тито добивао за живота”. Тада су „генералска дјеца и унуци одлучили на црном тржишту продати Титове реликвије”, па је тако највреднији експонат, Титов прстен, завршио у Хрватској.

Порекло прстена Тито је открио Миши и његовој супрузи. Иако Мишо Броз није знао прецизно да каже које је године Тито купио прстен, информације из московских архива говоре да се ради о крају 1938. У то време Тито је преводио бројне књиге руских комунистичких лидера на хрватски, српски и словеначки, међу којима је била и Стаљинова „библија” – „Историја Свесавезне комунистичке партије (бољшевика)”. Тито је књиге преводио и на немачки.

Будући да га је било страх да носи са собом уштеђевину те се бојао да би на повратку у Југославију могао бити опљачкан, Тито је одлучио да новац замени за нешто вредно те је, према подацима из московских архива, у златари у Улици Кузњецки мост у Москви купио прстен. Мишо Броз је потврдио наводе из московских архива, само није знао адресу златаре у којој је прстен купљен. Иако се ради о скупоценом прстену, Мишо Броз је, како је писао „Национал“, рекао да се у то време у Русији тако вредан прстен могао купити повољно.

Упозорење непознатог

Ту се узбудљива прича о прстену не завршава. Након повратка у Југославију, односно у Загреб, према речима Мише и Саше Броз, долази до интригантног догађаја који прстену даје још већу вредност и тајновитост. Пред сам почетак Другог светског рата у Југославији Тито је једног дана ишао на тајни састанак. Путем га је зауставио непознати мушкарац који му је рекао да га познаје. Тито никада, чак ни годинама након тог случајног сусрета, није сазнао о којем се човеку ради. Али та му је особа рекла да су се једном приликом упознали на неком састанку и да га је запамтио по том изузетно вредном прстену на руци. Уједно му је рекао да не иде на договорени тајни састанак јер му се тамо спрема заседа и убиство.

Тито га је послушао и у знак захвалности даровао му прстен. Нешто касније Тито је сазнао да је информација о заседи била тачна те је закључио како му је тај прстен на неки начин спасио живот. Зато је одмах по завршетку Другог светског рата наводно направио исти такав прстен који до смрти није скидао с леве руке.

Мишо и Саша Броз су уверени да је Тито покопан с тим прстеном и не верују да би неко могао да га узме. Новинар „Национала“, међутим, тврди да су махинације „биле могућне“ и да „није сигурно да је Тито покопан с прстеном“, као и да је сигурно да је неко накнадно могао да му га скине с руке. Као доказ за то „Национал“ узима сећања Драгомира Гавриловића, који је радио на вили у Ужичкој 15, Вили „Мир“ и припремао Титову гробницу.

Гавриловић је, наиме, почевши од 1969. године изградио већину Титових резиденција у СФРЈ, око 60 резиденција и склоништа, а међу њима и две најпознатије београдске – ону у Ужичкој 15 и вилу „Мир“. Када је објављена Титова смрт, Гавриловић је самоиницијативно направио нацрт, ангажовао раднике и за свега седамдесетак сати направили су гробницу. Гавриловић је описао како је Тито сахрањен и рекао да због кратког времена од Титове смрти до његове сахране, гробница није могла да буде направљена онако како је замишљено.

Друга сахрана маршала Тита

Део Титове сахране, који нису могли да виде они који су јој присуствовали или је пратили у телевизијском преносу, описао ми је генерал и народни херој Петар Брајовић, у интервјуу који смо радили за „Борбу“ 1989. године. Овај херој из борби за ослобођење Косова и Метохије испричао ми је да је права Титова сахрана изгледала другачије од оне која се видела на телевизији. Тито је, наиме, „два пута“ сахрањиван – једном за потребе ТВ аудиторијума и стотине државника који су били на трибинама испред Куће цвећа, а други пут ноћу, када су се сви разишли.

Пошто је годину и по дана раније, са гробља у Швајцарској украден ковчег са телом Чарлија Чаплина, југословенско руководство тражило је да се за Титов гроб нађе најтежа надгробна плоча која је тада била доступна. Тако је нађена плоча од 9 тона која је могла да се постави само помоћу дизалице, што је претило да се претвори у дуготрајан и неизвестан чин, нимало ефектан за ТВ камере. Одлучено је зато да се уместо праве надгробне плоче постави знатно лакша мермерна маска, а када се камере искључе, „маска“ ће бити уклоњена, а тешка надгробна плоча биће постављена помоћу дизалице, па макар то трајало сатима.

Генерал Брајовић је испричао да је сандук с маршаловим телом извађен из гробнице, обложен бакарном маском и поновно спуштен. Преко сандука је стављена бетонска плоча па на њу навучена она мермерна, тешка девет тона. Мада је додатна сахрана трајала готово седам сати, све се одвијало у тишини, многи од присутних Титових сарадника били су неми од жалости, а адмирал Костић никако није успевао да задржи сузе.

Сахрана Јосипа Броза Тита

Накнадна, поновљена сахрана, одвијала пред високим сведоцима из ЈНА и ДБ-а: адмиралом Зораном Костићем, замеником министра унутрашњих послова Фрање Херљевића, Драшком Јуришићем, друговима из ЦК Драгољубом Ставревим и генералом Иваном Долничаром, генералима Бруном Вулетићем и Драгутином Барацем, пуковником Никодином Јовановићем, личним Титовим пратиоцем Луком Перишићем и главним оперативним инжењером Драгомиром Гавриловићем.

Ови наводи генерала Брајовића послужили су за бројне спекулације у тадашњој атмосфери „гласности“ која је постојала у Југославији, од тога шта је све сахрањено с Титом, па до тога ко је уопште сахрањен у Кући цвећа и да ли је то био Тито? Тадашњи секретар за народну одбрану, генерал Вељко Кадијевић, због тога је 1989. позвао све који су непосредно и директно били укључени у Титову сахрану да дају изјаве под заклетвом. Узак круг људи који је знао све детаље Титове сахране дао је одвојене изјаве.

Под заклетвом, исказе су дали генерали Драгољуб Ставров, Бранко Вулетић, Драгутин Барац, адмирал Звонко Костић, Титов лични ордонанс Лука Перишић, тада заменик министра иностраних послова, Драшко Јуришић, пуковник Ђурђевић и оперативна група од 18 људи која је сахранила Тита. Што се тиче детаља сахране, сви искази су били исти. Прича о прстену се тада актуелизовала, јер се и тада причало да је неко могао да узме Титов прстен.

И загребачки „Национал“ на основу овога закључује да је било довољно „простора и времена да се у тим тренуцима скине прстен с Титове руке, ако је он у том тренутку уопће био на његовој руци“.

Два прстена?

За безбедност Титовог сефа док је лежао у Љубљани били су задужени Звонко Костић, први човек специјалне јединице Гардијске бригаде и пуковник Ђурђевић. Једино су они имали приступ сефу и прстену док овај није био на Брозовој руци, пошто му је био скинут пре операције. У њихове одлуке нико није смео да се меша јер су били подређени директно Титу, а он је тада био у коми. Ако је неко и могао да евентуално уради плагијат прстена једино су то теоријски могла њих двојица.

Костић је после сахране тврдио да је он лично у присуству Луке Перишића и Титовог лекара Станковића ставио покојном председнику прстен на руку, сведочи Гавриловић, истичући своје лично мишљење да је сама идеја да је неко украо Титов прстен или евентуално направио његову копију у то време била готово невероватна.

Тито је, тврди Гавриловић, крајем децембра 1979. отишао из Карађорђева са прстеном на руци у Брдо код Крања, а одатле у љубљански Клинички центар, где је почетком јануара 1980. први пут оперисан.

„Костић је причао да су лекари непосредно пре затварања ковчега тврдили да је Тито тада имао прстен на руци“, прича Гавриловић. „Ми смо сахранили ковчег такав какав нам је стигао из Љубљане. Како су га допремили из Љубљане, померили смо га свега два метра да бисмо га положили у гробницу.“

Живих сведока који су за време Титове болести чували у болници сеф са поверљивим државним документима и дијамантским прстеном данас нема. Звонко Костић, главни ађутант, је умро, а пуковник Ђурђевић, други човек по ингеренцијама задужен за безбедност сефа, неколико година пошто је Кадијевић поставио питање прстена, под чудним околностима извршио је самоубиство 1992. године.

Улога Сурчинског клана

Три године касније, у фебруару 2007, „Слободна Далмација“ донела је више детаља ове сензационалне приче. „Млади бизнисмен” из „Националове” сторије о Титовом прстену је извесни хрватски нарко бос који је био у вези са припадницима „Сурчинског клана“.

„Слободна Далмација“ је закључила да Титов прстен „ упућује на споне сурчинских криминалаца с некадашњим генералима ЈНА“ и тврди да су неки генерали бивше армије заједно с криминалцима „пељешили Титове виле и резиденцијалне објекте“.

Титов унук, Јошка Броз, међутим, тврдио је да је реч о најобичнијим лажима.

„Све су то лажи и сви ти предмети су најобичнији фалсификати“, причао је Јошка Броз, категорички одбацујући сваку помисао да је рука било ког мафијаша окићена дијамантским прстеном његовог деде. Јошка Броз је тврдио да може да гарантује да је његов деда сахрањен с тим прстеном. Он признаје да је чуо за ту причу да се неко хвалише да на руци има уникатни „трофеј“ скинут с Титове руке током његове сахране, али истиче да је то „још једна празна мафијашка прича“:

„Знате шта, мука ми је од тога. Има их на претек који се хвале да имају Титову ловачку пушку, сат, сабљу и шта ти ја знам, а заправо немају ништа. И знам да је мој деда сахрањен с тим прстеном, а могли су да га украду једино ако су били у стању да подигну надгробну плочу од девет тона! Ма, дајте, ко би то оне 1980. смео да се усуди да Титу скине прстен с руке?! Тврдим да је тај прстен класични фалсификат“, причао је Јошка Броз.

Записник о Титовим стварима

Од тада, па све до данас, медији су преносили, препричавали, допуњавали или негирали ову причу. Сада, међутим, можемо да бацимо више светлости на сва ова нагађања и готово са извесношћу да потврдимо да су Јошка, Мишо и Саша Броз у праву када тврде да је Тито сахрањен с прстеном који је целог живота носио.

То потврђује документ „Записник комисије о спровођењу решења Председништва СФРЈ, бр. Д.Т. – 11, од 14. маја 1980“ под ознаком „државна тајна“, који је у поседу породице једног од највиших државних функционера СФРЈ, а који смо имали на увиду. То је документ Комисије за преглед, попис и похрањивање докумената и писаних материјала из каса, радних столова и просторија у Ужичкој 15, Анексу Музеја 25. мај, Билијарници, Цветној башти, Белом двору, Старом музеју, Музеју 23. мај и просторији Групе за мемоарску грађу. Материјал има 34 стране пописа предмета и имовине која је нађена у наведеним просторијама.

Комисија у саставу члан СИВ-а Вајо Скенџић, извршни секретар ЦК СКЈ Милојко Друловић, помоћник савезног секретара за унутрашње послове Александар Андоновски, генерал-пуковник Душан Пекић, контра-адмирал Звонимир Костић и пуковник Лука Перишић, почела је 21. маја отварање просторија у којима је Тито радио и преглед наведеног инвентара, личних торби, ташни и несесера које је Тито користио. У њима су нађени различити предмети, али и бројне драгоцености, почевши од златних полуга, златних кованица, обичних и златних пиштоља, динарског и девизног новца.

На основу овог записника може да се потврди да је Јованка Броз била у праву када је деценијама после Титове смрти тражила да јој се преда заједничка, њена и Титова уштеђевина, тврдећи да је Тито имао и примао плату. Тадашњи југословенски функционери, ваљда у намери да га још више идеализују, тврдили су супротно, да Тито никада није имао плату.

Из записника ове комисије јасно се види да је Тито имао и да је примао своју плату. У столу његовог секретара нађене су коверте у којима су биле плате за месеце док је Тито био у болници, фебруар, март, април и мај, надокнада за носиоце Партизанске споменице 1941. и носиоца Ордена народног хероја.

Титова плата износила је 70.000 динара, што је било око 2.300 долара. Додатак за носиоца Партизанске споменице био је 6.380 динара, а за Орден народног хероја још 1.490 динара. По свим основама, Тито је примао око 3.000 долара месечно у динарима, по тадашњем званичном курсу Народне банке.

40 кључева и кеса са златницима

У списковима се налазе бројни други занимљиви предмети. У актен ташни од крокодилске коже коју је последњих година живота Тито носио на свим путовањима, налазе се бројне пенкале и упаљачи, али и сасвим егзотични предмети попут легитимације за повлашћену и бесплатну вожњу, како се тада звала, а за коју тешко можемо да претпоставимо зашто је Титу уопште требала, када се никада није возио јавним превозом.

Када смо већ код путовања, ту је био и део белешке за обрачун дневница за пут у Хавану. Ту се налазило и 40 кључева на различитим привесцима за које није наведено чему су служили, а занимљиво је замислити како се сам власник сналазио с њима, будући да их је било толико.

У личном ручном несесеру од крокодилске коже браон боје, поред белешки са неколико званичних састанака, нађено је 960.200 динара.

У следећој ташни од крокодилске коже налазио се пиштољ 7.65 мм, модел 70, који је производила Црвена застава и који је био поклон СР Србије са посветом за 25. мај 1977. Пиштољ је био напуњен шаржером од 8 метака.

Изгледа да су ташне и несесери од крокодилске коже били намењени за посебно вредне ствари и новац. У једној ташници, такође од крокодилске коже, нађено је 300.000 динара. Све ово комисија је пребрајала и вратила тамо где је било.

Торба са инвентарским бројем 323 садржавала је златну табакеру с брилијантима, 8 мушких и женских прстенова са белим и жутим златом, четири златна прстена с брилијантима од којих један с петокраком, дукат Краљевине Југославије из 1932. са ликом краља Александра и краљице Марије, златник од 20 динара из 1925, а затим читава нумизматичка колекција страних златних кованица: 6 аустроугарских дуката из година 1909-1915, три златника од 100 круна с ликом Фрање Јосипа, 2 златника од по 100 швајцарских круна са ликом краља Алберта, четири америчка златника са Статуом победе од по 10 долара искованих до 1890. и још различитих америчких златника вредности од 20 долара. Поред њих ту су били још арапски, мексички, чехословачки, француски, британски и немачки златници. Занимљиво је да је Тито имао и златник с ликом Анте Павелића од 500 куна, искован 1941. и албанског краља Зогуа од 100 франака из 1927. године. Златници су се налазили у кожној кесици браон боје, укупно њих 39.

Златна колекција се настављала швајцарским златним сатовима са златним наруквицама – Шафхаузен, Електрик и Лонжин са 3 брилијантске бројке, златна руска „Ракета“ с ликом Брежњева. У ташни број 352 нађено је 4.335 америчких долара и 70.000 динара.

У ормару у Титовом радном кабинету, нађене су три златне полуге, са жигом Народне банке Краљевине Југославије и укупне тежине нешто више од два килограма.

Несесер бр. 372

За нас је овога пута важан предмет „несесер – кофер браон боје” под редним бројем 372. У записнику је наведено: „Овим несесером руковао је пуковник Лука Перишић и, како је напред наведено, садржај је сликан за време лечења друга председника у Клиничком центру и приказан на фотографијама које су означене бројевима од 1 до 13 и на фотографији број 18”. Реч је о укупно 30 предмета, махом за личну употребу, које су биле у Клиничком центру.

Међу стварима које су се налазиле у том несесеру, налазио се и Титов прстен. Комисија је ставила напомену: „На фотографији број 6. под редним бројем 4. види се прстен друга Председника, који се не налази у садржају несесера. Наиме, по жељи друга Председника, прстен му је после смрти стављен на руку. Код стављања прстена на руку били су присутни контра-адмирал Звонимир Костић, ађутант ВКОС и пуковник Лука Перишић. Постоји и писмена изјава другарице Дарјане Грбић да је друг Председник изразио ту жељу.“

Када је отворена ова афера, јавио се један од присутних када је Титу стављен прстен на прст, Лука Перишић. „Лично сам видео да му је на руци био прстен и сат ‘ролекс’ који су, као и код сваког пацијента, уочи анестезије и операције били скинути“, рекао је Перишић и нагласио да су металне ивице ковчега биле заварене одмах у љубљанској болници.

Перишићеву причу потврдио је и инжењер Гавриловић. „Титов сандук стигао је залемљен и ниједног тренутка није отваран, па прстен у Београду никако није могао да буде украден.“

Док се на једној страни разоткрива бар део мистерије, јер је сада јасно да је прстен стављен на Титову руку пре сахране, нова загонетка се ствара укључивањем нове личности, Дарјане Грбић, као поверљиве особе која преноси последњу Титову вољу.

Појава сестара Грбић, Даријане и Радојке, као Титових масерки, донела је бројне неспоразуме у Титовој околини и бројне сплетке које су утицале на однос Тита и његове супруге Јованке. Када је Јованка 1977. одстрањена од Тита, највише због сталних спорова и свађа с њим у вези са статусом ове две сестре, Даријана Грбић је стекла Титово велико поверење, па јој је он саопштио и такву ствар, своју жељи да буде сахрањен с прстеном на руци, коју нису знали ни његови најближи сарадници.

Извор: ртс