Разговарао: Главни и одговорни уредник “Гласа Холмије” Горан Киковић
Вулко Шћекић је рођен 6. јуна 1953. године у Курикућама код Берана.
Осмогодишњу школу је завршио у Лубницама, Гимназију ,,Панто Малишић”,
Правни Факултет у Подгорици а Правосудни испит у Београду.
Своје стваралаштво објављује у књижевном часопису ,,Поета” (Београд),
Часопису за књижевност историју и културу ,,Глас Холмије” Беране,
Издавачкој информативној установи ,,Светигора” са Цетиња, Пензионеру
из Берана, Колашинским новостима и другим као и у електронским
медијима, поетабг, Београд, У Балканске Зоре Нова Варош, поезија сцг
Београд, Словословље Беч и другим.
Приказ његове књиге ,,Богородино Јеванђеље” дат је у књижевним
часописима ,,Развитак” из Зајечара, ,,Свитак” из Пожеге, новинама
,,Пензионер” из Берана, као и у електронским цасописима : Рукопис
Артија нет, поезија сцг и поетабг. Потпредсједник је Српског
историјско – културног друштво ”Никола Васојевић”- Беране и члан
Издавачког савјета часописа ”Глас Холмије”.
Објавио је књиге:
– Богородицино Јеванђеље, глас цркве Шабац 2010.
-Анегдоте о Шћекићима, ПЕГАЗ Бијело Поље 2013 год,
– Братство Шћеки – Љепота Праискона 2018 године,
– Време Милости ПЕГАЗ Бијело Поље 2022 год,
и Српско историјско културно друштво Никола Васојевић Беране,
У припреми су му књиге: ,,Житијски Азбучни Песмопој”, и ,,Сновиђење”.
Живи и ствара у Мајданпеку и Курикућама код Берана.
Глас Холмије: Уважени господине Шћекићу, Ви сте истакнути књижевник и
писац из Полимља и уједно и потпресједник Србског историјског
културног друштва „Никола Васојевић“ из Берана. Реците нам за Глас
Холмије како је ваше гледиште о културно просвјетном раду Срба на
подручју вашег дјеловања?
Свако вријеме има своје бреме, каже стара народна изрека али у сваком
народу и сваком времену има у рату јунака, а у миру одважних и храбрих
прегаоца који никада ниjeсу бројни. Они се смјело хватају у коштац са
сваким злом који се народу намеће и које наступи. Они се не мире са
нападом на традиционалне вриједности које једном народу значе вјечност
и по којим се он као велики разликује од других, а које вриједности су
брана наступања глобалне просјечности, глобалне безличности, глобалне
киборгизације, глобалне прије бих рекао глибализације него
глобализације, јер умоченим у глиб никаква њина особеност се више не
види.
Када се у овим такозваним „Последњим библијским временима“ у Црној
Гори од званичних власти појача активност на затирање Србског
националног идентитета – Србског језика и Србског писма Ћирилице да то
поприми карактер прогона, професор историје и историчар Горан Киковић
из Берана, постакнут завјетом Ствана Немање Србима, да чувају Србски
језик и Србско писмо, окупи групу ентузијаста, и поштоваоца истих
традиционалних вредности Српског народа знајући да то могу и умију, а
осјећајући се прозваним и позваним да писаном ријчју, која зна да
често буде бриткија од мача, стану у одбрану оног великог и светог,
покрену у Беранама часопис за књижевност, историју и културу „Глас
Холмије“, у којем су за ових 10 и нешто више година, и 61 броја
многе истине угледале свијетлост дана, изнова и изнова нас
потсјећајући на наше историјске и културне вриједности којима се
дивила Европа. Часопис је на Србском језику и ћириличном писму и
једини је те врсте не само на подручју нашег дјеловања него и у Црној
Гори. Циљ нам је, и ако смо свјесни да сами не можемо ништа
промијенити, да и пред Богом и пред људима буде забјележено да још у
Србском народу има људи који се не мире са нападом на такве
вриједности знајући да што год се на земљи не само напише и објави
него и изговори и Небо бјележи. Нападом на такве вриједности које је
тај народ даривао свјетској цивилизацији као што су најстарије писмо и
најстарији језик који зато и постаде језик Неба и писмо Неба од којег
су новонастали народи са незнатним преправкама и изменама формирали
своја писма и своје језике и Бог даје прегаоцима потстицај и махове за
посебну и јачу акцију.
Зато се и осјећам почаствовано што припадам овој групи ентузијаста
који покушавају како рече Свети Владика Раде, борећи се против
историјских лажи и фалсификата чињеницама „да разведре изнад Горе
Црне“.
Глас Холмије: Уважени господине Шћекићу, већ дуги низ година
објављујете и стварате књижевна дјела на Србском језику и ћириличном
писму и као књижевник и писац сте неуморни и истакнути борац за Србску
националну ствар у Васојевићима и у томе успијевате. Шта нам можете
рећи о томе и о вашој иницијативи да се Србски језик врати у
црногорски просвјетни систем?
Свети Владика Охридски и Жички Николај Велимировић рече:
„Србима је јасно позната само једна десетина своје историје. Оних
девет десетина за њих је тајна, дубока и скривена као и сва судба
Србског народа“. Што више откривам ту тајну све се више заљубљујем у
тај велики и славни народ и његову историју како ону из Немањићког
периода, ону крштену, тако и ону из Преднемањићког периода, ону
некрштену, велику и заборављену. Учени смо и школовани на подметнутим
историографским подацима Бечко-Берлинске историографске школе.
Схватајући величину и једне и друге не одвајам их као што не одвајам
Стари од Новог Завјета јер су итекако повезане. Већи дио Старозавјетне
приче везан је за Србски дио Балканског простора. Срби су оснивачи
најстарије цивилизације (Винчанске цивилизације) и Првог Великог
Свјетског Царства (двије хиљаде година прије Христа) које је основао
Бог Бак или Бал, или Нино Белов, или Неброд (неба род) како стоји у
првој књизи Мојсијевој у „Таблици Народа“. Оснивачи су и Другог
великог свјетског царства. У Библији стоји „из истог народа је и
оснивач другог свјетског царства“. Из истог народа па чак и из истог
града је и Нино Белов и свети цар Констатин који Хришћанству даде пуну
слободу. Рођени су у некадашњој Низи а данашњем Нишу. Зато је до бола
зачуђујући игнорантан и ниподаштив однос наше духовне елите према
нашој предхришћанској – некрштеној историји ако је евидентна толика
међусобна повезаност да је на крају по оној народној „гдје је извор
извирао и опет ће извирати“ наша некрштена историја породила нашу
крштену историју. Ех, како би сви „велики“ у свијету да су у позицији,
на ово били поносни. Како би их тек ми величали. Ако томе додам да је
велики Енглески књижевник Бернад Шо рекао да је Србска Ћирилица
најсавршеније писмо на свијету имам ли право да се ја као Србин о то
оглушим и пишем другим писмом. А за Србски језик поштовани господине
Киковићу један од највећих Србских пјесника лиричара Добрица Ерић
рече: „Србски језик је поезија. Само птице љепше пјевају.
Од када је Неброд или Бог Бак као оснивач Првог свјеског царства као
велики јунак и ратник проглашен за Божанство, од тада се за Винчанско
писмо и Србски језик говори да су Писмо Богова и језик Богова.
Не само да би се ја као мало дијете радовао повратку Србске Ћирилице
у Црногорски образовни програм већ заиста вјерујем да би се томе
порадовали и сви наши светитељи, сво Србско Свето Небо, јер су тим
писмом сви они за живота на земљи писали.
Глас Холмије: Поштовани господине Шћекићу, реците нам нешто о дјелима
која сте објавили у протеклом периоду и које теме описују Ваше књиге?
Последњих десет и нешто више година, поље мог књижевног
интересовања је духовна област. Знамо да хронолошки све почиње од
Пророка Старог Завјета који се завршава појавом Христа и Новим Звјетом
и Јеванђељима. Дјела Апостолска се настављају на Јевађеља а Житија
Светих на Дјела Апостолска. Дато ми је да Стари и Нови Завјет искажем
у стиху и урађени рукопис понесе име Богородичино Јеванђеље. Да се за
овакав назив дјела опредијелим пресудан би једран текст Светог
Николаја Велимировића о Богомајци који рече: „И заиста њен живот на
земљи је једно читаво Јеванђеље које би могло да понесе име Јеванђеље
Прве Слушкиње Господње“. Пјесмом проговорих о оној коју вјекови чекаше
да Бога роди, да нас тако посрнуле и пале, грехом прародитеља, подигне
и обожи. Имадох срећу те му са радошћу препустих све своје: ум, разум,
језик, десницу. Тако је настала ова књига. Знам да се кроз вријеме и
кроз историју све велико међу људима изразило пјевањем. Велики Пророци
су говорили језиком великих пјесника. Ово дјело је и креација душе и
карактера моје личности јер у њега унесох дио себе као што то и сви
ствараоци умјетничких дјела раде. А ако ме питате одакле ми та идеја
не могу вам рећи, не зато што не желим о томе да говорим већ што то
не могу ни сам себи да објасним. Јер тај тренутак зачетка у уму до
савршеног израза прекривен је непрозирним велом и остаје тајна за све.
Својевремено Монтескије рече: „писци нијесу добри тумачи својих дјела“
а Гете рече: „Умјетниково је да ствара а не да говори“.
А писати о Творцу и о Оној која Га у Се прими није никада довољно
а камо ли много. Јер говорити о Пресветој Богородици значи говорити и
Материнском Савршенству Жене. Када би се сво људско умовање кумулирано
кроз векове скупило на једно место не би могло описати величину и
Љепоту онога што је Бог створио. Уосталом, три најфаталније теме
пјесничке инспирације кроз вјекове, где ни један пјесник није достигао
врх савршенства, биле су: Бог, љубав и смрт.
Основна идеја водиља ове књиге је изнова и поновно
потврђивање и признавање Месијанства, Божанског карактера Исуса
Христа, да је заиста Исус Христос био Син Бога Живога. Сваки од
нас треба да зна да је сведочити о Христу у свакој животној прилици
нама заповеђено лично од Господа Христа. Сви ми требамо да будемо мали
Христови апостоли, јер је ширење Христове науке дужност не само
свештеника и монаха него и сваког од нас. Зар не стоји у Јеванђељу по
Матеју „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред
Оцем Својм који је на Небесима “.( МАТ.10/32,
Урадио сам и рукопис Житијски Азбучни Песмопој. Рукопис на који сам
заиста поносан али он још чека да му Господ отвори пут да би углдао
свијетлост дана. Свој духовни рад сам за једно вријеме ставио у стање
мировања да би урадио књигу – полумонографију о Братству Шћекића под
именом Братство Шћекића – Љепота Праискони јер ме разжалости спознаја
о Братству, да ни већег Братства ни мањег интересовања за своје
коријене.
Глас Холмије: Поштовани господине Шћекићу, скоро од првих бројева
нашег часописа Глас Холмије пишете и сарађујете за Глас Холмије. Шта
нам можете рећи о овом часопису који је једини ове врсте у Црној Гори?
Ја сам се негдје од другог броја прикључио овој одабраној и одважној
екипи сарадника часописа „Глас Холмије“ и допринесох у границама
својих могућности. Часопис постаде својеврсна брана од насртаја и
наметања сумњивих вриједности, историјска читанка и будни хроничар
свог времена, у бори против крчмљења националног достојанства,
покрећући значајна питања из прошлости и будућности, тако да су се у
њему појавиле многе историјске истине и културни садржаји те он у
Васојевићима као највећем Српском племену пишући о оном о којем други
или не смију или недовољно знају и промовишући ствараоце из наших
крајева, преузе мисионарску и просвјетитељску мисију, стално имајући
на уму ријеч Господњу „Не бој се него говори, и да не ућутиш“ (ДА:
18/9).
За ових 10 и нешто више година излажења и 61 број, главни уредник је
обавио интервјуе са многим образованим људима и људима од интегритета
у послу којим се баве и који о часопису изговорише много похвала од
тога да је он васкрснуо у вихору глобализације и да је историјска
читанка, запис за будућност и Хронолошка бјелешка за будућа покољења
свих тренутака шта се са Српским народом радило, и шта је све Српском
народу рађено, јер је медијски зид кроз који Срби покушавају да
лансирају истину о себи за сада и даље непробојан до тога да је он
архив истине једног времена и простора на којем се Српски народ
вјековима бори да очува православне вриједности. Неко рече описујући
ово време: ,,Kао да је ђаво сада навукао на људске душе неку језиву
ноћ безумља, да се не препознају и да лутају као у мраку”.
Велики Црногорски краљ и пјесник Никола Петровић написа:
Све од чојка човјек прима,
Сваки дан се уче људи,
Од добрих примјера се,
Не користе само луди.
Глас Холмије: Поштовани господине Шћекићу, као књижевник и културни
стваралац Србског Народа шта нам можете рећи на крају нашег разговора
каква је будућност Срба у Васојевићима и Црној Гори? Која је ваша
порука за постојећи попис становништва и Црној Гори?
Сви ми врло радо и често цитирамо нечију пјесму, нечије стихове,
нечији афоризам или изговорену мисао, и наравно то нам се не узима за
зло већ напротив. Не би био оригиналан када би за одговор на ово
питање цитирао ријечи великог пјесника Лазе Костића „Хвала ти мајко
што си ме родила као Србина“ или задње речи великог пјесника Јована
Дучића за којег рекоше да је светост и свечаност Српског језика:
,,Верујем у Бога и у Српство”. И ако тим ријечима не би ништа одузео
већ их само поновио, додао би нешто због чега ризикујем да се помисли
да сам малициозан, ако кажем да сам срећан што сам рођен у ово
вријеме, и ако је свако вријеме Господње вријеме, и што сам рођен као
Србин и ако све народе, све религије, све вјере поштујем и њихово
постојање и ту разноликост доживљавам као богатство а не као терет,
јер је ово вријеме којег је много великих светитеља, великих духовника
и верних Хришћана у минулим временима жељно чекало. Ово је, заиста,
вријеме испуњења Откровења Св. Апостола Јована Богослова, вријеме
Другог Доласка Господа Бога Исуса Христа. Вјерујем да због великог
дара Србског Народа Господу, када је вјековима гинуо „за крст часни и
слободу златну“, да ће од Господа у том завршном чину Потоњих
Библијских времена Србском Народу услиједидити уздарје како и не сања.
Да ће због драгих плодова које Србски народ кроз вјекове приноси
Господу да ће се у њему као изабраном народу Господ појавити. Јер
Господ то најави када се обрати Јеврејском народу: „Зато вам кажем да
ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси
плодове његове. (МАТ.21 /43).
Србски народ се није никад освртао на то колика сила је кренула на
њега знајући величину оног што брани. Свим силницима је у прошлим
временима када би уцјене кренуле рекао НЕ. Велико и свето Србско НЕ.
Знала је та највиша војна сила у историји човјечанства када 1999
године крену на Србски Народ да ће то Вјечито и Велико Србско НЕ бити
последња брана њиховом Новом Реду али нијесу знали да ће уз Србски
народ бити Живи Бог који је непобедив и да ће Србија са Њим све
побиједити. Прилика је како би рекао Владика Раде да се „плахи и
лакоми“ на попису поврати свом извору и свом коријену. И више сам него
сигуран да ће се сви наши светитељи, сви они којима се молимо када смо
болесни и тужни и када нам је тешко, више радовати и миловати
изгубљену овчицу која се поврати у своје стадо него оне које у стаду
стоје како то Господ рече у Светом Писму. Када је попис у питању
крајње је лицемјерно изговарати се за овакво или онакво опрједељење
због оних који су тренутни преставници одређене националне опције у
држави. Сви смо ми привремени, и на функцијама и на земљи, а народ
Србски је вјечан. Враћање коријенима не значи бити за оног или овог
тренутног политичара. Наши светитељи то од нас очекују. Не изневјеримо
их не растужимо их да би се могли надати њиховој милоости и њиховом
благослову.
У размишљању којим би поздравом поздравио сав народ ове наше лијепе
домовине не могах ништа љепше и спасоносније за све нас пронаћи од
оне пјесме анђела и мноштва војске небеске који хваљаху Бога и рођења
Спаситеља: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра
воља“, а и као поуку свима нама поновити ријечи самог Господа Исуса
Христа – прво пожелите Цаство Божије а све остало ће вам се придодати.
