Пише: ђакон Павле Љешковић

“Није ми јасна та ригидност православља, када је у питању тема еутаназије. Лишена осјећаја за наше вријеме и сваког облика модерности, ваша Црква као да одбија и обичну могућност дискусије на ту тему” – ријечи су које ми упућује човјек у касним педесетим или раним шесдесетим годинама. Његов спољни изглед, бистар поглед, фонд ријечи и начин на који склапа реченице одају имућну личност, која је својевремено стекла сјајно образовање. У току разговора ми је цитирао пословице на француском и италијанском језику, ваљда желећи да истакне како и те језике и културе добро познаје. Међутим, као да је и сам схватио да наводна ригидност православља и” одсуство модерности” нису довољни аргументи, на основу којих би Црква признала право на еутаназију, те ми је почео говорити о правом разлогу његовог залагања за један такав чин.

“Знате, ја долазим из имућне породице. Отац ми је био каријерни дипломата који је своју службу обављао у више земаља, на два континента. Због његовог посла смо се селили, а ја мијењао школе у различитим земљама, учећи тако стране језике. Мајка ми је била манекенка у времену у којем је моделинг код нас тек био у повоју.
Нисам имао браће и сестара, а доста касније сам сазнао да родитељи ни мене нису планирали. У томе је лежао главни разлог због којег са њима никада нисам био претјерано близак. Једина особа којој је до мене било истински стало био је мој стриц. У очима других људи, он је био самац, особа тешке нарави или, како се то онда говорило, особењак! Међутим, ја сам га доживљавао као најважнијег човјека у мом животу, будући да се о мени константно бринуо, упознавајући ме, између осталог, и са чудесним свијетовима књижевности, добре музике и сликарства. Међутим, када сам имао четрнаест година, догодило се то да се он разболио од тешког облика канцера. После одређеног времена, отац је дошао код мене у собу и саопштио ми да је стриц јако лоше, те да је изразио жељу да ме последњи пут види. Никада нећу заборавити бескрајно дуг ходник болнице и бат корака који је њиме одзвањао, а који су производиле кломпе медицинске сестре која нас је журним ходом водила до собе у којој је стриц био смјештен. У самом углу собе, на болничком кревету са точковима, лежала је од канцера и хемотерапије изнурена креатура, испијеног лица и потпуно опале косе. Ето то је остало од некада крупног, лијепог и маркантног човјека! У једном тренутку, док су се родитељи одаљили како би обавили разговор са љекаром, крајњим напором је некако успио да ме привуче себи и упита на којој се висини налази соба у којој боравимо! Иако ми је било једва четрнаест, знао сам да ме то пита јер има намјеру, да када остане сам, некако се довуче до балкона и скочи како би прекратио језиве болове и муке. Зато сам га и слагао, рекавши му да смо на приземљу, иако смо били на највишем спрату у болници”!

Након ових ријечи је извадио папирну марамицу из џепа и обрисао сузе, баш као и крупне грашке зноја које су се одједном појавиле на његовом челу, додавши следеће:

“Пар мјесеци након моје посјете је умро у најгорим мукама, будући да је терапија тек успјела да му мало продужи живот а не и да му бар незнатно ублажи болове страшне. Стога, ја читав живот свој жалим што му нисам дао праву информацију о висини спрата на којем смо се тада налазили. Такође, све ове године често сањам исти сан. У њему је мој стриц некако успио да прескочи ограду балкона и све што га одржава на висини јесте моја рука. Некада је то рука дјечака од четрнаест љета, а некада рука шесдесетогодишњака. Међутим, увијек када га у тим сновима добровољно испустим он са висине пада довољно споро да ја могу да видим блаженство на његовом лику и прочитам захвалност са његових усана” …

Рекох му да смо прије пар недјеља на литургији чули јеванђељско зачало које нас је подсјетило на моменат у којем Христос пролази поред бање Витезде и ту затиче непокретног човјека, који већ тридесет осам година болује од тешке болести. Господ га у једном тренутку пита : хоћеш ли здрав да будеш (Јн.5,6)? Мене је, док сам био млади ученик богословије, ово јеванђељско мјесто прилично бунило. Питао сам се, ако је тај човјек већ лежао поред љековите бање, надајући се исцјељењу, зашто га Христос уопште пита жели ли да буде здрав? Међутим, овдје као да му Господ кроз то питање даје следећи избор: хоћеш ли да до краја претрпиш свој крст саткан од бола и патње, па да ти у Царству Небеском приправим још украшенији вијенац, сличан мученичком и исповједничком? Или желиш да те просто исцијелим од твоје болести?
Чему нас, заправо, учи овај јеванђељски одјељак? Када се човјек разболи од тешке болести он треба да кроз медицину, колико је то у његовој могућности, трага за љековима, истовремено се молећи Богу и светима Његовим за исцјељење. Међутим, ако, ипак, до оздрављења не дође, он треба да се труди да храбро и са молитвом на уснама свој крст понесе до краја свог земног пута, поштујући тако од Бога му даровану светињу живота. Због тога је за Цркву еутаназија неприхватљива!

Ове ријечи нису успјеле да код мог саговорника промијене његов став о еутаназији. Оно што сам могао прочитати на његовом лицу јесу изрази чуђења и изненађења, будући да ми је и сам признао да је очекивао од мене прекор и ријечи осуде. Док смо се поздрављали, обећао сам му да ћу се помолити да Христос отвори и његово срце за јеванђељску истину, те да се са својим стрицем једном опет сретне, овога пута на вјечно постојаној висини Царства Небеског …

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)