Пише: Горан Киковић,главни и одговорни уредник ”Глас Холмије”

”Путниче, ако ти се једног дана, негдје у далеком свијету, угаси свјетлост завичаја, знај да никада више нећеш прогледати” – каже кинеска пословица.

На позив Милована Зечевића 27. априла 2021. године редакација “Глас Холмије” је била у посјети прелијепом селу – Виницка код Берана. О њој су писали многи писци и путописци међу којима поп Богдан Лалевић и Иван Протић, у књизи “Васојевићи у турској граници“, Београд, 1903. Они о Виницкој пишу следеће: ”Село Виницка се налази на лијевој страни Лима, на мјесту гдје се планински ланац од Кома свршава Црвеном Стијеном. Село је у равници, с обје стране Виницке Ријеке, дијелом и на благим странама поменутог планинског ланца, као и на једној тераси изнад равнице. Земљиште се вади из Виницке Ријеке, из које се већим дјелом и пије, а мањим с извора. На овој ријеци имају 4 редовничке и 2 ујменичке водјенице, као н 2 ваљанице. Винићанима је планина Турија, од села далеко три сата, а испаше су им одмах до села. У Виницкој има око 90 кућа, све на откупљеној земљи. Становници су скоро све Васојевићи. Од Мијомановића су: Зечевићи, Саичићи, Малишићи, Ћеранићи. Од Лопаћана су: Вукићевићи и Џикнићи, од Дабетића: Лалићи. А од Србљака 2 куће Лаиновића из Братоножића, који славе Св. Николу. У селу има једно гробље, на дну села. У средини има једна црквина. На самој равници налази се један хан.” – истичу поп Богдан Лалевић и Иван Протић.

О Виницкој посебну књигу је написао Јован Зечевић, ”Виницка”, САНУ, Београд, 1992. Зечевић пише да се село Виницка налази на јужном и југозападном дијелу Беранске котлине, с тим што се посједи Винићана пружају на запад у планини Турији. Своје посједе имају и у планини Јеловици и Тустој. Назив села Виницке помиње се у турском дефтеру из 1485.,па пошто је познато да Турци нијесу мијењали називе у освојеним областима ,сигурно је да се оно тако звало још много прије тог времена. Јован Зечевић наводи да је распрострањено мишљење да су на територији села гајени виногради и да је оно по томе добило назив. Становници села Виницке, према назначеном турском дефтеру из 1485., нијесу Турцима плаћали данак на приходе од винограда, а давали су га на све друге пољопривредне културе. У поменутом турском дефтеру из 1485. село Виницка је имало 45.домова (од којих 10 самачких и 3 удовичка).

Виницка је данас савремено урбано насеље у општини Беране у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 607 становника (према попису из 1991. било је 640 становника). У насељу Виницка живи 434 пунољетна становника, а просјечна старост становништва износи 34,9 година (34,9 код мушкараца и 34,9 код жена). У насељу има 169 домаћинстава, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,59. Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а у последња три пописа, примијећен је пад у броју становника.

Демографија

График промене броја становника током 20. вијека

1948. 770

1953. 793

1961. 749

1971. 787

1981. 732

1991. 640

2003. 639

Етнички састав према попису из 2003.[2]

Срби 359 59,14 %

Црногорци 203 33,44 %

Непознато 18 2,96 %

На самом почетку села Виницка посјетили смо Стевана Зечевића, рођеног 1957. године. Он нам је говорио како се школовао у Београду захваљујући свом рођаку проф. др Милији Зечевићу, који га је одвео у Београд и уписао у Средњу туристичку школу смјер, хотелијерство и туризам. ”Потом сам завршио и Вишу школу за смјер хотелијерство и туризам и радио у хотелу ”Србија”. Иако сам велики дио живота провео у Београду увијек сам радо долазио у свој завичај Виницку. У Виницкој је било тада доста омладине. Винићани су увијек,ви на саборе и на пазаре, и у ратове и у сватове одлазили сложно и заједно. Ваљда је због тога настала и пјесма која се дуго пјевала у долини Лима:

”Хоћемо ли, мила нане, у суботу у Беране,

у суботу у Беране, да гледамо Винићане”

Нажалост данас није тако, јер су се промијенила времена. Нема више слоге као некада. Али надамо се да долазе бољи дани”. У том часу зазвони му телефон а на вези је била Видосава Вида Вулевић Зимоњић из Београда, његова сестра од тетке, која је редовни читлац и пријатељ нашег часописа ”Глас Холмије”. Када јој је Стеван рекао са ким разговара да је ту главни и одговорни уредник Киковић, онда нам је дао везу да се поздравимо и пожелимо срећне наступајуће Васкршње празнике и празник рада Први мај.

Започесмо разговор и са Савом Зечевићем који рођен 1946. У Виницкој а 40 година радио на привременом раду у Њемачкој и тамо стекао пензију. Он за наш часопис ”Глас Холмије”, каже: ”Било нас је пет брата и због тешке послијератне ситуације отишао сам за Њемачку. Тамо сам радио и зарадио и вратио сам се у моју родну Виницку да проводим пензионерске дане. Међутим није овдје више као некад, јер су због политике поремећени међуљудски односи и нема више оне слоге као што је некад било. Раније је било више слоге и поштовања међу комшијама, браћом , кумовима и једном се душом дисало. Јер је имало више љубави и поштовања него данас. Некада се пјевало:

”Ој Виницко под Градину

дивну имаш омладину!”

Овдје се последњих деценија сваки дан прича о Европи а многи одавде нијесу ни до Рибаревина отишли. Него, надамо се да ће се повратити поново живот у ово лијепо и питомо село. Ево добили смо и расвјету ових дана, имамо све садржаје за савремен живот захваљјући прије свега и Ноку Линовићу и Савјету Мјесне заједнице који се боре да се боље живи у овом селу” – закључује Зечевић.

Потом смо посјетили цркву у селу Виницка која је посвећена Светој Тројици, а коју су Винићани слогом изградили. Ту поред цркве је и споменик игуману Мојсију Зечевићу који је био централна личност у вријеме од 1820. па до 1852. године у Васојевићкој нахији и био старјешина манастира Ђурђеви Ступови и архимандрит . Све што је у овом времену покретано, а било у циљу ослобађања од Турака, посебно на пољу ширења просвјете, првенствено је везано за његово име. Изградњом манастирских конака код Ђурђевих Ступова он ће први створити услове за отварање манастирске школе, која ће у другој половини 19. вијека, са повременим прекидима, радити и окупљати ђаке из читавог краја. О овој знаменитној личности у последње вријеме доста се пише, али нам се чини да је потребно да се и у овој репортажи изнесе неколико података о њему.

Читав овај период у првој половини 19. вијека карактеристичан је по непрестаном тражењу ослонца, час на Србију час на Црну Гору, не само у вези војних и политичких акција, већ и у покушајима да се побољшају просвјетне прилике, али ипак орјентација у овој активности је више према Србији. Но, даље од описмењавања манастирских и поповских ђака није се могло стићи. Мојсије (Милош) рођен је највјероватније 1780. године у Лијевој Ријеци. Прво своје скромно школовање или боље раћи описмењавање, почиње као манастирски ђак у Ђурђевим Ступовима код игумана Нићифора. Пошто је тада доста боравио код рођакâ Зечевићâ у Виницкој има и мишљења да је он рођен у овом селу. У почетку Карађорђевог устанка Нићифор га води са собом у Србију, гдје се задржава неко вријеме. Пошто је игуман одлучио да више не долази у Васојевиће, већ да остане негдје на аустријској територији, Мојсије се враћа у завичај и допуњује својој писмености и свештеничко знање у Дечанима и Пећкој патријаршији, гдје се 1816. закалуђерио и постао игуман. Прилике у Горњем Полимљу послије пропасти Првог српског устанка биле су врло тешке у сваком погледу. Живјело се под страшним репресијама злогласног ђул-бега Шабанагића, те се Мојсије прихватио претешког посла. Најприје је обновио манастир и саградио нове конаке, чврсто се повезујући са владиком Петром Првим да би се успјешније могао дати отпор Турцима.

Убрзо су Турци схватили какву опасност за њих представња овај умни и енергични народни вођа. Покушавају да му дођу главе, хватају и убијају главаре – његове сараднике, пустоше Ђурђеве Ступове и спаљују Мојсијеве конаке. Тада је на неко вријеме морао да се скрајне из Беранске нахије и ето га на Цетињу, гдје је много помогао у раду владици Петру Првом. Колико га је он цијенио и какво је он повјерење имао у њега види се и по томе што при крају живота, 1830. године, баш њега два пута шаље књазу Милошу Обреновићу, у дипломатским мисијама. Први пут то је било 20. априла, а други пут 23. јула. У писмима Владика подвлачи Књазу да му поруке шаље по човјеку кога цијени и у кога има велико повјерење.

Приликом Његошевог преузимања власти, послије смрти Петра Првог 1830. године, игуман Мојсије Зечевић је један од оних угледних личности на Цетињу која се највише ангажовала том приликом.

Ту је и споменик Винићанима који су погинули у Балканским, Првом и Другом сјетском рату.

На споменику су имена погинулих у Балканским и Првом и Другом свјетском рату.Споменик је откривен и подигнут 16. јула 1967. године.

На споменику пише: ”Народноослободилачки рат од 1941-1945 година

Душан Батрића Дабетић, Радисав Радоша Дабетић, Саво Батрића Дабетић, Тодор Радула Дабетић, Вељко Вукајла Зечевић, Вујадин Радоша Зечевић, Вук Милана Зечевић, Голуб Ђока Зечевић, Иван Рдаоша Зечевић, Илија Крста Зечевић, Милисав Рада Зечевић, Милосав Николе Зечевић, Михаило Рајка Зечевић, Михаило Секула Зечевић, Момчило Светозара Зечевић, Радисав Милете Зечевић, Радисав Радомира Зечевић, Радоје Мића Зечевић,Тома Максима Зечевић, Дмитар Вукајла Лаиновић, Љубомир Радосава Лалић, Ново Јакова Нововић, Манојло Нова Саичић, Станиша Милете Саичић

Жртве фашистичког терора

Миленко Мића Зечевић, Милован Дмитра Зечевић, Мићо Радуна Зечевић, Радосава Мића Зечевић,Трифун Стевана Зечевић,Светозар Милисава Зечевић,Радомир Нова Саичић

Први свјетски рат 1914-1918 година

Миливоје Панта Дабетић, Крсто Арса Зечевић,Милић Васа Зечевић, Милета Марков Зечевић, Милош Богдана Зечевић, Новица Радуна Зечевић, Периша Арса Зечевић, Петар Арса Зечевић, Радош Богдана Зечевић, Новица Радоша Зечевић, Вучко Пунише Лалић, Милисав Јова Малишић, Милутин Филипа Саичић, Бранко Милуна Ћеранић

Буне и балкански ратови до 1914. године

Јован Андрије Вукићевић, Бошко Тодора Зечевић, Веко Вукашина Зечевић, Ђукан Нова Зечевић, Марко Јакова Зечевић, Милета Зарије Зечевић, Миличко Милана Зечевић, Милош Милоње Зечевић, Милоња Томе Зечевић, Миљан Радоње Зечевић, Никодин Мине Зечевић, Раде Миличка Зечевић, Спасоје Илије Зечевић, Радун Перише Ивановић, Вуксан Тодора Лаиновић, Радош Лазара Лаиновић, Вукајло Нола Лалић, Вуксан Нова Лалић, Иван Лаке Лалић, Лабо Радула Лалић, Радивоје Ђола Лалић,Радоња Милете Лалић, Милан Пунише Саичић, Мирко Гавра Саичић, Петар Гавра Саичић, Пуниша Стефана Саичић, Тодор Панта Саичић, Раде Перише Ћеранић, Веко Милована Џикнић, Величко Филипа Џикнић

Из овог села је и чувени јунак Александар Лексо Саичић, коме ће мјештани да подигну споменик у родној Виницкој.

Како пише Јован Зечевић у књизи ”Виницка” он је умро на други дан Васкрса 1911. године гдје се одржавао сабор код цркве на Андријевици. Стигла је вијест да је на Цетињу умро чувени Винићанин Лексо Саичић. Вијест се брзо чула и на сабору су престале пјесме и игре, а зачуо се убрзо глас тужбалица. Цио народ је занијемио, одајући тако пошту истакнутом племенику, истакнутом Црногорцу овога времена и великом јунаку из Руско-јапанског рата.

Лексо је рођен у Виницкој 5. августа 1973. и син је истакнутог доњовасојевићког првака Васа Сичића. На почетку своје каријере био је ађутант Васојевићке бригаде. Ипак, Балкан му је ускоро постао мали. Прво је отишао у Истанбул, а затим у Манџурију гдје се прикључио руској војсци и добио чин потпоручника. Ту га затиче Руско-јапански рат 1904. године. Прилику да се још једном докаже и покаже Александар Саичић је добио пред крај рата у далекој Манџурији. Тамо га је сачекала вијест о томе да јапански цар тражи некога ко би изашао на мегдан чувеном и непобијеђеном самурају. Руски генерали били су у шоку. Био је то 20. вијек. Зар је још неко поштовао ту давно заборављену и, сматрало се, превазиђену традицију? Ипак, одбити захтев значило би признати пораз. А опет, кога послати у двобој против искусног и у мачевању сигурно надмоћнијег самураја? Тако се догодило да је командант руске војске тражио добровољца који би изашао на црту јапанском борцу. Александар Лексо Саичић се пријавио међу првима. Добио је дозволу и наочиглед великих царских војски изашао на бојно поље.

Приче очевидаца кажу да је двобој био силан, а гледати га скоро нестварно. Оба борца су муњевито налетјела један на другога, дочекивали ударце и наизмјенично их одбијали. Борба самураја и Црногорца била је борба два начина ратовања, сукоб двије традиције какав се данас виђа још само у историјским филмовима.

У једном тренутку, самурај је окрзнуо лице Александра Саичића. Помисливши да је Црногорац готов, јапански борац је кренуо у отворен напад. У том тренутку, Саичић се измакао, махнуо сабљом и посјекао самураја. Одлазећи са бојног поља, Александар Саичић је одао пошту погинулом борцу, поклонивши се тијелу. Његовом побједом нанијет је велики морални пораз јапанској војсци која је мегдан напето посматрала. Са друге стране, Саичић је дочекан као велики херој, а у редовима руске војске је настало опште славље и весеље. Честитке на побједи Саичићу су стигле од свих руских генерала, али и од адмирала јапанске флоте Тогоа, који је био задивљен вјештином и показаним витештвом црногорског јунака. Сабља којом је Александар Лексо Саичић савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви. Послије Руско-јапанског рата у коме је, иронично, Русија била поражена, Александар Лексо Саичић се вратио у родну Црну Гору и у војну службу. Умро је 1911. године од посљедица скока са другог спрата запаљеног краљевског двора на Цетињу. Прича каже да је спашавао богату ризницу која се тамо налазила. Био је витез, борац и јунак до краја. Скупштина општине Беране, на сједници одржаној дана 10. 01. 2018. године, донијела је одлуку о подизању спомен обиљежја постављањем спомен објекта – споменика капетану Александру Лексу Саичићу. Имао сам ту част да у својству тада предсједника Скупштине општине потпишем такву одлуку и споменик ће му се подићи у центру Берана поред руског маршала Георгија Жукова. Подизањем спомен објекта – споменика, Александру Лексу Саичићу, васојевићком јунаку и капетану Црногорске војске, одаје се почаст и трајно чува успомена на личност, која се посебно истакла у Руско-јапанском рату (1904 – 1905), чиме је стекао изузетан историјски значај, не само за Општину Беране и Црну Гору, већ и ван граница наше земље.

‘‘На многе Васојевиће, славом овјенчане, поменућемо само два сива птића Мила и Лекса Саичића, као војне неустрашиве стратеге и барјактаре из Балканских и првог свјетског рата и Петра Голубовића – Ивановића из Трепче” – пише о овим знаменитим јунацима професор историје Миомир Божовић у књизи ”Живот, обичаји и вјеровања у долини Лима”, Бијело Поље, 2004. Мило Стефанов Саичић бјеше командант Доњовасојевићке бригаде у Првом свјетском рату, рођен у Виницкој 1883. године. Основну школу завршио у манастиру Ђурђеви Ступови, а затим подофицирску у Подгорици. Потом завршава ИИИ класу официрске школе на Цетињу 1908. године и по указу Краља Николе бива произведен у чин пјешадијског потпоручника, а послије четири године, 1912., у чин поручника. При формирању добровољачких јединица у Балканским ратовима, за командира бучичко-винићанског батаљаона постављен је Мило С. Саичић. Истицао се својом храброшћу и умјешним командовањем у току рата. По завршетку Балканских ратова, Мило Саичић је умјесто унапређења за капетана, унапријеђен у чин командира. Краљ Никола је својим указом новембра 1913. године ”подарио” командира свим командантима батаљона Доњовасојевићке бригиде (за велике заслуге). Маја 1914. године, послије смрти Авра Цемовића, за новог команданта Доњовасојевићке бригаде постављен је Мило С. Саичић, и њоме успјешно командовао у току Првог свјетског рата, учествујући у тешким биткама на Грахову, Гласинцу, Рудешу, Мојковцу, дуж Полимља, Рожаја, Пештера, Плава, Берана, Метохије, Јелице, Скадра, Чачка… Добијао је побједе и сачувао људство, па су му сви учесници са поштовањем захвални. То се види из војних извјештаја већих војних гарнизона са којима је војно сарађивао. Високог раста, физички јак и издржљив, добро и правилно развијен, звали су га ”горостас”, лијеп ”мимо осталих људи”. Веома духовит и мирне нарави, оштроуман, добронамјеран и веома окретан, посебно праведан, права ”трупица”, велики ауторитет. Опјеван је у пјесмама у борби на Гласинцу. Живио је патриотски се борио за свој српски народ. Умро је 1922. и сахрањен је у својој Виницкој.

Предсједник Мјесне заједнице Виницка Новица Ноко Лаиновић, као и сваки предсједник који је активно ради на побошљњу живота на селу, био је тога дана опет много заузет око бројних радова, али је ипак стигао да нам каже како се доста тога урадило у протеклом периоду у Виницкој и како како је он и његов Савјет Мјесне заједнице Виницка задовољан постигнутим, јер је све одрађено часно и поштено. Овом приликом похвалио је сарадњу са институцијама а поготову велику помоћ општине Беране.

”У прошлој 2020. години извршено је дјелимично насипање пута Превија –Базен, израђен потпорни зид на путу према засеоцима Пољанице и у дужини од 35 метара,асфалтиран дио пута за засеок Ораово у дужини од од 150 метара. Постављено 35 бетонских стубова за расвјету и још других садржаја.

Ове 2021. године планирали смо да урадимо сљедеће садржаје: асфалтирање платоа испред сеоске капеле у површини од 380 метара квадратних, асфалтирање кружног пута у дужини од 150 метара, асфалтирање пута Рупњаче-Школа у дужини од 200 метара, потпорни зид у засеоку Караџа – пут од општег интереса – мала инвестиција, потом зид на потоку код магистрале код куће Љубице Зечевић, обезбијеђене су мреже, наставак пробијања пута на Градини до крста у дужини од 600 метара, расвјета за засеок Крљице, допуна расвјете у засеоку Зета код аутобуског стајалишта(три стуба),чишћење гредером новог пута Виницка –Турија, изградња фекалне канализације и чишћење корита потока од магистралног пута према ријеци Лим у дужини од 200 метара у засеоку Плочице” – написао је све ове планове предсједник Мјесне заједнице Виницка Ноко Лаиновић и упутио их општинском Секретаријату за општу управу и друштвене дјелатности.

Посјетили смо тог прелијепог пролећног априлског дана и једину вођеницу у Виницкој која нажалост није у функцији. То је ”Арсова вођеница”, коју је обновио његов унук Зоран Војов Зечевић, који са својом породицом живи у Скопљу. Иначе је он био затупник ”Индустрија-инпорта” у Македонији. Са својом супругом срдачно нас је дочекао. Његова супруга Божидарака је Македонка и на његовој тараси смо се початили кафом и домаћом шљивовицом коју је Зоран пекао у Виницкој у којој борави током прољећа и љета сваке године. Он нам је у вези вођенице испричао сљедеће: ”Ова вођеница је обновљена прије четири године из сопствених средстава на мјесту гдје је била ђедо-Арсова вођеница. Нажалост, не меље жито, јер нема ни жита, зато што су моји Винићани њиве заливадили! Свуда сам био по свијету, сретао се са људима на високим положајима али нигдје љепшег мјеста нема него што су Југовине и Виницка. Зато са супругом Божидарком овдје проводим пола године.Дођу ми кћерке и унучад, јер хвала Богу имам пуну кућу – три кћерке и седморо унучади. Сви они воле да овдје дођу јер је овдје природна бања!”

Потом смо посјетили дом Јована Малишића, некадашњег директора основних Школа ”Полица” и ”’Радомир Митровић”, иначе професора географије у пензији. Он нас је угостио у свом дому и са њим смо отпочели причу о Виницкој некада и сада. Он нам је рекао да су Винићани кроз сва времена били људи од угледа и дични јунаци и паметари.

”У Виницкој живе бројна братства васојевићка међу којима су: Зечевићи, Ћеранићи, Дабетићи, Лалићи, Малишићи, Саичићи, Џикнићи, Бојовићи, Ђекићи, Вукићевићи, Вуковићи и Ђековићи. Затим из Братомножића су Лаиновићи, Балевићи из Шекулара, Шћекићи из Пипера.

Ми смо имали игумана Мојсију Зечевића, Герасима, Никодима, Михаила Смаја Зечевића, Лексу Саичића, Мила Саичића, барјатара Црногорске војске Милету Зечевића, Века Вукашиновог Зечевића, команданата батаљона Мића Зечевића, Панта Саичића, Јевта Зечевића, Гавра Саичића и друге паметаре и јунаке не само Виницке него и Васојевића и Црне Горе.

Затим у Другом свјетском рату истакли су се Саво Дабетић, Миливоје Милошев Зечевић и многи други”.

Потом смо се са нашим домаћином Милованом Мићом Зечевићем упутили према његовој кући па смо и са њиме разговарали о Виницкој. Он је члан савјета Мјесне заједнице Виницка и један од учесника свих акција у селу.

”Као што сте видјели Виницка је Богом дано село за живот. Кроз њу пролази магистрала од Берана према Андријевици и Плаву и Гусињу и даље према Подгорици. Удаљени смо до Берана свега 6 км и у селу постоје сви садржаји за савремени живот. Али, нажалост, скоро је више викендаша него сталних становника села. Па ипак је село којему се његови становници радо враћају и у њему су изградили велелепне куће па данас Виницка ево личи на најљепше крајолике које можете видјети у Америци, Европи, Аустралији….

Без обзира на не много свијетлу садашњост Мислим да Виницка као и Берански крај имају свијетлу будућност и перспективу. Зато поручујем свима који посјете Беране да обавезно сврате до Виницке и задрже се у њој. Ми овдје имамо културно-историјске споменике из славне српске историје овога краја, јер су Винићани били борци за слободу у свим ратовима који су се водили. Имамо цркву коју смо слогом изградили. У данаашњем времену Виницка је позната по многим интелекуалцима, међу којима су: академик прф. др Милија Зечевић, Ђоко, Вејо, Војо, Томо и Лала Зечевић и многи други који су задужили овај крај. Они су доста урадили и допринијели развоју своје родне груде и зато треба да се са поштовањем помену. Као што сте видјели многи Винићани из Аустралије нијесу заборавили свој крај, него су улагали у инфраструктуру. Зато им овим путем, у име завичаја, захваљујем!”, истиче наш саговорник и поручује да Виницка свакако има будућност, као што је имала јуначку и часну прошлост.