Пише: Иван Милошевић
Синоћ сам нешто мало учествовао у једној фејсбук дискусији. Рекох да се опробам и у тој врсти дијалога. Кад оно тамо одбрамбени фронт старих и нових комуниста. Признајем да сам алергичан већ деценијама на комунисте и неки пик имам на њих још од студентских дана. Нијесам могао ни тада да сварим њихову причу ни под разно, некако ми је била пуна рупа, набилдована, а без мишића, свијетла, а пуна мрака. Ту опаку духовну болест сам прележао тамо негдје прије 35 или више година и ваљда сматрајући да су остали паметнији од мене надао сам се да су и они то на вријеме урадили и ослободили се стега комунизма, брозизма и бољшевизма. Очигледно да нијесам добро сконтао, јер комунизам је у Црној Гори и даље жив, крепко стоји на стабилним ногама, заједљиво зализује раздељке пред огледалом и кеси се и лети над овим црногорским брдима. На то ме подсјети синоћња дебата на жици једног фејсбук налога!
Иако комунизам као идеологија нема дубине, његови идеолошки насљедници у Црној Гори петокраке и црвене мараме носе негдје дубоко удомљене у души, машу црвеним заставама у интимним собама коре малог и великог мозга и изгарају у новим козарачким и осталим колима. Није ми први пут да налетим на те интимизиране комунисте, као приликом синоћње фејсбук дебате, али у животном добу када вас мало шта може изненадити, увијек ме изненади та сплетена и замршена и још увијек жива комунистичка енергија нових Црногораца и Црногорки! Не дај Боже да их због тога кудим или не дај Боже мрзим, али признајем да када их препознам осјећам неку духовну нелагоду, па се упитам: гдје то, побогу, живим и јесу ли неки у Црној Гори чули да је Берлински зид пао, да је Стаљин умро, бољшевизам нестао, а Броз отишао на сметлиште историје? А можда нијесу проблем они, него ја, који и даље не контам благодјети комунистичке теорије и праксе и огромног духовног и осталог наслеђа које нам је оставило то доба. Да, можда ја криво контам, а не они. Можда!
И са свијешћу да можда гријешим и видим комунисте тамо гдје их нема, сав се оспем када их видим, чујем или прочитам. То вам дође као неки осип када оно беба узме неку прљаву играчку, ставља је у уста и гризе, па послије сва поцрвени. И моја маленкост тако понекад поцрвени када препозна те прљаве играчке комунизма у својој околини! Да ли је то од стида што комунизма и даље има и развија се у Црној Гори или је то само алергијска реакција на мој карактерни алергент према комунизму, не знам, али слутим да нам од тих комуниста ништа добро не долази. Напротив, као да се од њих шири неки нови паганистички, шамански и антисрпски програм који нас и данас, три деценије након пада Берлинског зида, изједа изнутра, грицка из потиљка и поврх ребара и растаче нас у неку безличну лепљиву масу. Чудо вам је алергија, чудо, када вас спопадне изазива разне реакције!
Посебан осип добијем када видим нове комунисте који нијесу раскрстили са старим комунизмом како клече пред Европом. Убише се од жеље да постану дио ЕУ, куну се у њене вриједности, жељели би да без карте и преко реда ускоче у тај воз који се уским балканским шинама гега ка Паризу и Бриселу, али ни слова да проговоре, таман посла да примјене, европске резолуције о осуди тоталитарних система и комунистичких злочина. Са пртљагом пуних књига из Кумровца и сабраних Титових дјела са Тушке пијаце башкаре се у купеима тога воза и не дозвољавају да поред њих сједну они који у пртљагу носе неку другу литературу! За такве који су одавно раскрстили са комунизмом нема мјеста у купеу балканског воза за Париз и Брисел. Све карте за ту композицију уграбило је друштво нових љубитеља обожаваоца Тита и Кардеља!
Е, па онда срећан пут, вама карта за Париз и Брисел, а мени алергијска реакција (осип) на идеолошке шамане и пагане из првог комшилука! Свакоме по заслузи! Вазда мени дођу кратки рукави!
