На данашњи дан, 1. марта 1921. године у Кап Антибу, у Француској, умро је црногорски краљ Никола I Петровић Његош.
Никола Мирков је рођен 1841. године на Његушима, а на црногорски пријесто ступио је 1860. године, након смрти књаза Данила. За вријеме 58-годишње владавине Николе I Петровића, Црна Гора је доживјела велики успон. Модернизација државе и друштва остваривала се кроз доношење Општег имовинског законика, конституисање Народне скупштине, Владе, Државног савјета, доношење Устава, формирање стајаће војске, отварање школа, градњу болница, путева, жељезничке пруге, поморског саобраћаја, кроз успостављање телеграфских и телефонских комуникација, развој туризма и културе, кроз штампање црногорског новца – перпера, јачање међународне комуникације Црне Горе са европским земљама, отварање посланстава (амбасада). На бојном пољу, књаз Никола је зауставио Други поход Омер-паше Латаса на Црну Гору, однио побједу на Вучјем Долу и Фундини, а у Првом и Другом балканском рату водио је неколико успјешних битака, За владавине књаза Николе, Црна Гора је међународно призната на Берлинском конгресу 1878. године. На педесетогодишњицу владавине, уздигао је црногорску књажевину на степен краљевине.
Када је умро, његово тијело је положено на мртвачки одар, обучено у црногорско одијело.
Изнад главе му је стављен тисови крст, а уз тијело штап маршала руске армије и сабља Стефана Дечанског, о грлу Крст Светога Ђорђија, на прсима Крст Светога Петра, орден династије Петровића, лента са савојским орденима… Тијело је положено у ковчег од маслиновог дрвета. Сахрањен је, захваљујући Русима, у италијанском граду Сан Рему, у Руској цркви, гдје је почивао до 1989. године.
Гробница краљевског пара отворена је септембра 1989. године када су почеле припреме за повратак краљевске породице у отаџбину. Када је отворена гробница на ковчегу се, сачувана, налазила тробојка. На грудима се још налазила шачица земље из Црне Горе, мало тамјана из Манастира Острог…Његови посмртни остаци пренесени су на Цетиње 1. октобра 1989. године. Уз звуке Шопеновог посмртног марша, који је изводила градска музика из Београда, ковчег краља Николе тежак 395 килограма, изнијели су на раменима из Владиног дома младићи у народним ношњама из Културно-умјетничког друштва “Његош”. Осим земних остатака краља Николе, из Италије су донешени и земни остаци краљице Милене и кћерки црногорског краљевског пара – принцеза Ксеније и Вјере Петровић Његош. Тог 1. октобра 1989. године краљ Никола је, рекло би се, опет ујединио Црну Гору. Његово последње “путовање”, од Санрема, преко цијеле Италије и бродом од Барија до Бара и Црне Горе, био је спектакл за цијели свијет. На гату барске луке ковчеге са тијелима краља и краљице дочекали су његов праунук Никола са породицом, представници династија Савоја, Романов и Карађорђевић… Владика Амфилохије црквени обред обавио је на броду “Сан Марко”. Најдирљивији чин збио се када је неколико десетина хиљада људи, уз звона цркве светог Јована у Бајицама, дочекало поворку на цетињским улицама. На лафету који је вукло шест црних коња покривених црним покровима, уз почасне одреде Црногораца у ношњама, тог сунчаног октобра Никола и Милена још једном су прошли Цетињем. Први и последњи црногорски краљ сахрањен је уз почасти које се одају државнику и ратнику, у црквици у којој почива и први господар Црне Горе, Иван Црнојевић. Дан касније, у гробницу у цркви на Ћипуру положене су и кости Николиних и Милениних кћери Ксеније и Вјере, такође пренесене из Санрема.
Краљ Никола се бавио писањем прозе и поезије. Написао је пјесму “Онамо ‘намо” која се користила као народна химна Краљевине Црне Горе.
