Прва школа за дјевојке у Црној Гори отворена је на Цетињу још у 19. веку, а две и по деценије ју је водила Рускиња Софија Петровна Мертваго, која је оставила неизбрисив траг у црногорском друштвено-културном и образовном животу. На Цетињу је отворено и прво обданиште у Црној Гори: “Ђетски сад” основан је управо на иницијативу Софије Мертваго. За своју идеју Софија Петровна је успјела да придобије књегињу Милицу, удату за Петра Николајевича Романова, која је свој утицај на царском двору искористила да у отаџбину пошаље све што је било потребно за прво право дјечје забавиште.

У “Ђетски сад” књегиње Милице, односно, прву “малу школу”, како су Цетињани звали вртић, од 179 пријављених дјевојчица и дјечака примљено је деведесеторо. Брига о најмлађима убрзо је регулисана и Законом о народним школама.

Подстицај развоју школства

Снажан подстицај напретку школства у Црној Гори обезбиједио је својом посвећеношћу књаз Никола Први, па већ 1871/72. године, у Црној Гори је било 36 школа, које је похађало 2000 ученика, од којих 108 ученица. Темеље укључивању жена у организиране образовне институције у Црној Гори успоставља књаз Никола, иницирајући отварање „Дјевојачког Инстутута Њезинога Императорскога Величанства Марије Александровне“, а под непосредним старатељством књагиње црногорске Милене.

Посебан допринос напретку културе женског школовања и образовања у Црној Гори, а последично и трајном мијењању социо-културолошког миље у овој средини дала је последња управитељица овог Завода, „началница“ Софија Мертваго.

Прве дјевојчице у школу кренуле 1867. године

Први помен школовања женске дјеце у овој средини налазимо 1867. године, када је у тек основаној установи учитељ почео радити на описмењавању до 12 дјевојчица.
Већ школске 1870/71. године 23 ученице су похађале основну школу, а двије године касније било их је 39. Прва учитељица, Јелена Вицковић, Которанка, бесплатно је описмењавала дјевојчице и учила их ручном раду. Ускоро су у цетињској општини одлучили да отворе прву женску школу, „покрај мушке“, гдје је од 1874. године, радила поменута учитељица Вицковић, у почетку са дјецом из сиромашнијих породица, а касније су се придружиле дјевојчице виших чиновника и „црногорскијех главара“. По правилима донијетим 1870. године, сиромашнијим родитељима је препуштена одлука укључивања дјевојчица у основну школу.

Закон о општој школској дужности у Књажевини Црној Гори (1879) објавио је обавезу похађања опште наставе бесплатно, за дјецу од седме до дванаесте године. Родитељи су могли уписати женску дјецу и у мушку школу, под условом да ту остану до навршене десете године. У првој женској државној школи (1874/75) уписано је 97 дјеце, а помоћ су добијали од петроградске хуманитарне организације „Благотворно општество“.

Проценат женских основних школа у односу на мушке је константно био знатно мањи. Крајем 1869. године основан је „Дјевојачки Инситут Царице Марије Александровне“, на Цетињу, по узору на сличне заводе у Русији, Бугарској и другим крајевима, а смјештен је у Његошевој Биљарди, под сталним надзором црногорске књагиње Милене. У Инстутут су уписане ученице старе између 9 и 12 година, а школовање је трајало четири године, то јест. два разреда по двије године. Већ 1884/85. Године нови наставни план је структуиран у 6 школских година. Унапређењем наставног плана, по угледу на сличне јужнославенске заводе пет година касније повећан је број предмета и продужено школовање за још једну годину. Коначно, 1901. године прва женска школа добија своје пуно обличје, са темељно уређеним, детаљно структуираним планом и програмом, у осмогодишњем трајању. Прве полазнице Института су биле углавном ћерке имућнијих родитеља и црногорских главара. Још 1871/72. године, у конкурсу објављеном у ондашњем листу „Црногорац“, апострофира се и могућност уписа иноземних дјевојчица, које би плаћале школарину „у износу од свега 100 талијера“, па је 1873/74. било 9 нових полазница, од којих је 6 било из Боке и Далмације (тада су биле под Аустро-Угарском монархијом).

Прва начелница

Прва „началница“ Института, именована од стране руске царице, била је Надежда Пацевић, која је ту остала до 1881. године. Потом је управљање Женским институтом, како су га још звали, обављала Наталија Лавовна Месарош. Руска царица Марија Александровна царским декретом 1888. године именовала је на ту дужност Софију Мертваго.
Управитељица је са својим педагошким персоналом усагласила план и програм школе, имајући у виду компаративне моделе, искуства и потребе црногорске образовне праксе, као и расположива наставна средства. Наставни кадар је проширен, укључени су И стручњаци из иностранства, а испитима институтки су присуствовале књагиње Јелена и Ана, некад и књажевски пар, књаз Никола и књагиња Милена, митроплит и представници дипломатских мисија на Цетињу.

У Институт долазиле и дјевојчице из Далмације

Ученице су напредовале захваљујући изузетном залагању управитељице Мертваго и тамошњег, брижљиво бираног наставног кадра. У школској 1891/92, у Институту је било 35 ученица, од којих 15 из Боке Которске, Далмације, Војводине, Босне и Херцеговине, једна из Србије, једна из Турске. Наставни кадар је чинило седам наставника и наставница,од којих су биле двије Рускиње и једна Францускиња.
Управитељица Мертваго је у Институту формирала кабинете и солидно опремљене збирке: физички кабинет, хемијски лабораторијум, минералошку колекцију, обезбиједила наставна средства за цртање и калиграфију, неколико фортепијана, концертни клавир, фискултурну дворану. О свеколиком раду у Институту „Стровна“, како су је звале Институтке, обавјештавала је редовно јавност кроз ондашњу дневну штампу.
Учили језике, али и понашање

Управница је с нарочитим пажњом апострофирала наставу матерњег и страних језика. Поред уобичајених предметних цјелина из наука, језика, умјетности, дидактичко-методичких области, „рукођеља“ и „газдинства“, посебно су истакнути садржаји из домена „владања, марљивости, уредности и начина држања“. У свједочанствима Институтки на првом мјесту је истакнута оцјена из владања, а потом опћег успјеха. До 1900. године у овој установи дипломирало је 140 васпитаница, од којих 86 из Црне Горе, 32 из Боке и Далмације, 6 из Босне, 3 из Хрватске и Албаније, по једна из Словеније, Славоније и Бугарске. Свршене Институтке су биле прве школоване жене у Црној Гори. До 1910. године Инстутут је похађало 410 ученица, од којих је 205 било црногорских полазница, а остале су биле из других јужнославенских крајева.

Институт затворен након 42 године рада

Иако је успјех Института био изузетан и неупитан, 1913. године, након 42 године постојања и ова престижна јужнославенска женска образовна институција се, одлуком Руског посланства и царске власти у Петрограду, неопозиво затвара. Након престанка рада ове значајне женске школе у Црној Гори комплетна архивска грађа о просвјетно-научној и укупној дјелатности Дјевојачког Института се сели у Санкт-Петербург. Коначно, предстојећи ратни догађаји обуставили су даљи развој школства и образовног „замаха“ у ондашњој црногорској средини. Краљевина Црна Гора 1914. дочекује са 136 основних школа, које је похађало око 12.000 ученика.

Извор: Спутњик (Бобан Нововић)