Протеклих дана и седмица, јавност у Србији окупирана је, прије свега темом Косова и Метохије и западног ултиматума симболично испостављеног на св. Јована. Друге теме су биле негдје скрајнуте и остављене за мање кризна времена.
Међутим, ваља примијетити да се у Црној Гори одвијају веома важни политички процеси, чији ће велики испит и провјера бити предсједнички избори 19. марта, ове године. Те процесе треба подробно испратити јер ће од њих увелико зависити и будућа политичка орјентација те земље, па посљедично и однос према Србима и Србији.
Наиме, након што је Ђукановићев ДПС на парламентарним изборима изгубио скупштинску већину, просјечан посматрач „са стране“, је помало наивно, а помало неинформисано, сматрао да је та велика побједа српског народа неизбрисива и неповратна и да се њени резултати не могу релативизовати.
Завршни удар
Ипак, процеси транзиције и „чишћења“ режима, нарочито у државама гдје је идеолошки систем и систем личне власти грађен готово три деценије, нису ни изблиза тако лаки. По Чедомиру Антићу они се могу поредити са фазама срчаног удара код човјека: „Кажу да просечни срчани болесник умре од трећег срчаног удара. Први дође као најава, лекари су га средином прошлог века звали „шегрт”. Други је стизао несрећног или недисциплинованог пацијента као озбљнији и темељитији, па је препознат као „калфа“. Трећи је доносио и крај неизлечиве болести, њега су звали „мајстор”.” Антић додаје како је ДПС доживио прва два, а како су заправо долазећи предсједнички избори прилика за трећи и завршни.
Заиста, када се погледају резултати локалних избора, како у највећим градовима Никшићу и Подгорици, тако и у мањим срединама, примијетићемо рапидан пад гласачког тијела ДПС-а и коалиције око њега. Осим тога, губитак полуга моћи “на локалу”, до краја умањује капацитет за изборне манипулације, којима је у својој дугој владавини ДПС био итекако склон. Тај “калфа” отворио је простор да 19. марта “мајстор” докрајчи Ђукановићев режим, а тиме и његову политичку каријеру.
Према свему што је јавности до сада саопштено, понуда кандидата у првом кругу биће идејно и кадровски веома шаролика. То је, донекле, неочекивано, с обзиром на коалициони потенцијал неких партија који из различитих разлога није остварен. Биће ово велика провјера личних изборних рејтинга партијских лидера, што ће након избора утицати и на помјерања у врху истих.
Ако у грубо дефинисани српски блок сврстамо партије које не одричу хришћански карактер црногорске државе, имају помирљив став према Србији и не апсолутизују позицију НАТО-а у Црној Гори, онда можемо рећи да оне дају два кандидата на предстојећим изборима.
То су Горан Даниловић из Уједињене Црне Горе и Андрија Мандић, лидер ДФ-а. Уз сво поштовање које Даниловић ужива у црногорској јавности, одмјерен политички наступ и висок степен политичке културе, његов рејтинг је поприлично ограничен. Осим партијске структуре, фали му и перцепција јавности да је његова побједа могућа, што га везује за свега пар процената бирачког тијела, колико његова странка добија на локалним изборима.
Врати се војводо…
Кандидат ДФ-а, Андрија Мандић свакако важи за једног од фаворита у изборној трци и много је ствари занимљиво око Мандићеве кандидатуре. Прије свега, јасно је да су лидери ДФ-а уморни од покушаја са нестраначким личностима и да је сукоб са Кривокапићем пресудно утицао на то да неко из страначке структуре буде кандидат. Осим тога треба констатовати да је повјерење између ДФ-а и “грађанских” партија потпуно потрошено у посљедње двије године. То је изазвано, прије свега, одбијањем “грађанских” странака да кадрови ДФ-а партиципирају у влади на министарским мјестима, што је пратила и својеврсна лична дисквалификација тих људи као тобожњих руских и српских агената. Зато је било нереално очекивати да ће ДФ подржати неког заједничког кандидата који би нагињао “центристичком” наративу.
Друга ствар, у самом ДФ-у је постојала дилема са којим кандидатом изаћи. Да ли са оним чија је перцепција у јавности умјеренија и ко се не везује строго за српску националну политику? Па се помињала и Јелена Боровинић-Бојовић и неки други кадрови, као могући кандидати. Међутим, превагу је ипак однио Андрија Мандић, који у црногорској јавности неријетко носи епитет “војводе”. Многи су на почетку ту кандидатуру критиковали сматрајући да је Мандић, наводно превише радикалан кандидат и да у другом кругу не може привући умјереније политичко тијело. Али ДФ се ипак водио рекло би се исправном логиком да у првом кругу хомогенизује српски корпус у Црној Гори око личности која је због свог српства највише оклеветана. А у другом кругу ДФ игра на довољно јака анти-ДПС осјећања која су показана и на локалним изборима и која би могла привући довољан број “умјерених” гласача.
Наравно, по тој логици кандидат ДПС-а иде у други круг, што се из неких странака покушало оспорити, али чини ми се да за таква оспоравања нема простора при тренутном омјеру снага. Тако се тактика ДФ-а усредсређује на то да оствари надмоћ у анти-ДПС блоку, наносећи пораз Европи сад и Демократама које ће по свој прилици истаћи своје кандидатуре.
У саму изборну кампању Демократски фронт је кренуо веома одлучно и храбро. Нарочито се успјешном показује кампања дискредитовања Милојка Спајића. Занимљиво је да је та кампања препуштена Небојши Медојевићу који је поприлично успјешно показао његове махинације са становима, пребивалиштем у Србији и корупционашким аферама. Тиме је Мандић остао “чистих руку”, а Спајићев интегритет је увелико пољуљан у јавности. На све то, из надлежних органа Србије стигло је обавјештење да Милојко Спајић има пребивалиште у Србији, што ће по свој прилици онемогућити његову кандидатуру. Наравно, сваки други кандидат Европе сад ће бити бременит насљеђем његових скандала, што ће му отежати политичку позицију.
Мафија, амбасада, народ
Осим тога, ДФ-ова теза како на изборима имамо три врсте кандидата, онога који је кандидат мафије, затим амбасада и на крају кандидат народа, чини се за сада врло успјешном. Некада је ствари потребно симплификовати до нивоа симбола и јасних слика, јер политичка перцепција се данас своди управо на такве поједностављене представе. Зато ова теза осим што је добрим дијелом тачна, маркетиншки је врло корисна. Наравно, Мандић у њој фигурише као кандидат народа, прије свега због отпора притиску западних амбасада и непоколебљивости у свом политичком наступу.
Заиста, када се погледа недосљедност грађанских партија у односу према српском и уопште традиционалном православном фактору, полтронство истих према западним центрима моћи, онда је са тога становишта неспорно Мандић једини прави избор. Само избором Мандића Црна Гора може раскинути и са Ђукановићем лично и са његовим идеолошко-политичким засадима. И само у таквом окружењу српски народ се може до краја идентификовати са државом Црном Гором и њеним иституционално симболичким склопом. Све остале партије које претендују на то бирачко тијело показале су недостатак отпорности на НАТО наратив према Србији, Србима и региону, и имају све мање моралног права на такве претензије.
Такође, ако Мандић не побиједи на изборима постоји велика вјероватноћа да ће то бити искориштено да се ДФ потпуно скрајне од система власти, чак и “по дубини”. То би на дуг рок ослабило политичку снагу српске заједнице и сузбило њене аутентичне вриједности отпора и слободе, а са друге стране показало да само НАТО кандидати могу водити Црну Гору, што би била својеврсна потврда да је Ђукановићев политички пут био исправан.
Демократска Европа, сад
У овом блоку издвајају се кандидати Демократа и покрета Европа сад. Апсурдно је да не можемо са сигурношћу рећи ко ће бити кандидат ни једних ни других. Наиме, Демократе су на почетку кампање у неколико јавних апела, готово молиле Европу сад да иду са заједничким кандидатом. Неке анализе су потврђивале да би заправо њихов заједнички кандидат најбоље прошао у изборној трци. Међутим Европа сад је одбила ову понуду и изашла са својој кандидатуром.
Наравно, кандидовали су једног од лидера – Милојка Спајића.
Понесен резултатом на подгоричким изборима Спајић је кренуо врло самоувјерено у овај подухват. Међутим, поменута акција ДФ-а и данашње обавјештење из Србије су пољуљали његову репутацију у јавности, а на концу и правно онемогућили његову кандидатуру. Након тога Европа сад је у веома незавидној позицији, са дилемом да ли да кандидује свог другог лидера Јакова Милатовића или да подржи кандидата Демократа. Чини се да је реалнија ова прва опција, с тим да је могуће да Спајић уз некакву правну вратоломију остане кандидат покрета.
Њихова евентуална побједа за Србе би значила продужење оне мутне и нејасне политике какву је водио Здравко Кривокапић. Политике која би инсистирала на томе да удаљи Србе од Београда, али да им не понуди никакву суштинску сатисфакцију у црногорском друштвено-симболичком склопу. Висок степен полтронства који су показали према западним центрима, такође их у том смислу дисквалификује.
Осим тога њихови економски програми због којих су се прославили у јавности показују се све бесмисленијим, нарочито због катастрофалних посљедица које су изазвали у здравственом сектору укидањем доприноса за исти.
За кандидатуру Демократа Бојан Панаотовић је исправно запазио сљедеће: „Демократе свој дигнитет нарушавају просидбом Европе сад, која их упорно одбија, а онда и одуговлачењем са именом кандидата и предајом званичне кандидатуре, иако имају низ добрих кандидата.” Овоме запажању ја бих додао да их не охрабрују ни резултати са локалних избора, нарочито из Подгорице, гдје им је Европа сад узела већину бирачког тијела. Међутим, ако ни Спајић ни Милатовић на крају не буду кандидати, постоји простор за пролазак кандидата Демократа у други круг.
Милова дилема
Кључни проблем на овом дијелу политичког спектра Црне Горе јесте што партије нису могле да се договоре око заједничког кандидата. СДП је тражио да то буде нека нестраначка личност. ДПС-у то по свој прилици није одговарало. На крају се одустало од концепта заједничког кандидата и СДП је изашао са Драгињом Вуксановић-Станковић као својом опцијом.
Она ће несумњиво везати за себе један дио ултра-црногорског бирачког тијела, због својих препознатљивих наступа на “комитским” скуповима. Колики ће то проценат бити, зависи и од позиционирања у кампањи, али првенствено од тога ко ће бити ДПС-ов кандидат.
На концу, Ђукановићева партија је на најтежим мукама. Неколика имена фигуришу као њихови потенцијални кандидати. То су свакако Мило Ђукановић, Милица Пејановић-Ђуришић и бивши градоначелник Подгорице Иван Вуковић. Дакле, дилема је да ли ићи са персонификацијом старог режима или покушати се привући центру политичке равнотеже. Изгледа да Ђукановић још није рад препустити страначке и функционерске полуге моћи иако би такав избор вјероватно пружио више шансе ДПС-у и колико-толико му продужио живот. Стари балкански политички вук тако неминовно срља у затон своје политичке каријере јер би његов поприлично извјестан пораз био јасан знак да се мора повући.
Са друге стране, кандидатура нпр. Вуковића иако би вјероватно изгубио, као и изборе у Подгорици, показала би извјестан степен флексибилности ДПС-а да се прилагоди ситуацији која за њих није нимало повољна.
Као што видимо, право море кандидата, комбинација и могућности. Све то карактерише ове изборе, које слободно можемо назвати изборима “за будућност Црне Горе”. Иако је то крупна констатација, није претјерана јер ће њихов исход за дужи рок устројити правац црногорске спољне и унутрашње политике и релативно трајно позиционирати неке играче на политичкој сцени Црне Горе. Зато нам ваља испратити и измјерити како ће који сценарио утицати на Србе и њихов положај у тој земљи, као и на односе са Србијом и Републиком Српском.
Михаило Братић је публициста и апсолвент Факултета политичких наука у Београду
