У Мурини је у Дому културе одржана промоција часописа Глас Холмије и вече посвећено Горњој Ржаници кроз вјекове у предивној атмосфери и пред озбиљном публиком учесници програма су били: историчар Горан Киковић, предсједник Српског културног клуба Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине и главни и одговорни уредник часописа Глас Холмије, књижевник Бранислав Оташевић, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору и предсједник Издавачког савјета часописа Глас Холмије, пјесник Давид Лалић, потпредседник Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине и потпредседник Издавачког савјета часописа Глас Холмије, гуслари: Милун Томовић, Синиша и Стефан Петрић и Милaнко Кнежевић. Скуп је поздравио у име домаћина гуслар и пјесник Милун Томовић, предсједник Одбора за изградњу цркве Светог Алимпија Столпника у Горњој Ржаници, који је информисао присутне да је у овом броју на девет од осамдесет страна часописа посвећено Горњој Ржаници кроз вјекове и овом приликом се захвалио главном и одговорном уреднику на афирмацији овог краја.
Потом је присутне поздравио уз струне гусала. О томе зашто ”Глас холмије” излази већ 12 година говорио је Горан Киковић, предсједник Српског културног клуба Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине и главни и одговорни уредник часописа Глас Холмије, који је подсјетио присутне да је часопис изашао у временима поремећеног система вриједности, када су носиоци новог глобалног поретка потпомогнути са домаћим режимом Мила Ђукановића настојали да традиционалне културне и историјске вриједности Српског народа у Црној Гори потисну у страну и умјесто њих на видно мјесто истакну нешто што нема додирних тачака са урођеном духовном снагом и традиционалном културном и научном баштином нашег нашег народа. Зато је група скромних и вриједних ентузијаста, окупљена око Српског историјско-културног друштва „Никола Васојевић“одлучила је да покрене часопис „Глас Холмије“, како би дала допринос очувању свега напредног, по чему смо се кроз вјекове препознавали у цивилизованом свијету. Настојали смо последњих дванаест година да се између корица овог часописа нађе све оно што завређује пажњу у Васојевићима и Полимљу са жељом да, између осталог, као будни хроначари свога времена, одбранимо српски језик и ћирилично писмо, које је вјековима постојало на “светим водама” Лима. Исто тако, тежили смо да кроз писани траг саопштимо и сачувамо научну истину о нашем вјековном трајању на овим просторима , увијек се држећи гесла: “Будимо добри потомци, да не обрукамо честите претке“. Битан нам је био “глас народа јер, је он Божји глас” кога треба уважавати, онако како су Васојевићи уважавали и у својим срцима носили аманет прадједовски, јер само уњему станује нада за неко боље сјутра. На путу до тог бољитка потребна су нам оштра пера и пуно духовног мастила, које ће оставити трајни запис јачи од огња и мача, који виси над нашим главама. Увјерени да је Бог Васојевићима и у овим тешким вренемим тако нешто и подарио нудимо вам „Глас Холмије“ или боље речено „Глас истине“, у нади да ће завриједити вашу пажњу и интересовање.-истакао је Киковић ,који је подсјетио и на друге историјске чињенице и факте о вјековном постојању Срба на Балкану и истако да смо ми аутохтони народ а не некакви скоројевићи како пише лажна историја која се учи у уџбеницима. Он је истако да се они залажу и за промјену наставних планова и програма и повратак Српског језика у образовни систем у Црној Гори, јер је он најбројнији језик.
Своју надахнуту бесједу када су живи завидјели мртвима одржао је пјесник и књижевник Давид Лалић, потпредседник Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине и потпредседник Издавачког савјета часописа Глас Холмије,који је казао:
-‘Глас Холмије доноси и најновије вијести из области стваралаштва, које нијесу за један дан, које трају и које ће трајати, које се, дакле, прикључују традиционалним вриједностима. Глас Холмије хоће да Срби у Васојевићима, и ма гдје у Црној Гори, буду равноправни са онима грађанима Црне Горе који се не изјашњвају као Срби. Јер, Србима из Васојевића и Полимља Црна Гора је отаџбина као што им је и Србија матична држава за коју су везана историјом и духовношћу. Овај број часописа ”Глас Холмије” је лијеп и користан, а не само добронамјеран, израз културне иницијативе, коју ваља да поздравимо, да допринесемо да се што шире чита и да јој пожелимо да се све више и све боље отјелотворује. Треба тежити најбољем, да би се постигло нешто приближно томе чему тежимо. А да би нешто било свјетско, мора прво да буде локално. ”Глас Холмије” је успио да се избори за свој идентитет у своме мјесту, а затим да се клеше у конкуренцији на ширем простору. Изашло је већ 62. броја овог часописа, и он полако улази у наше куће. Ваља да подржимо овај израз могућности културних прилика из Васојевићког краја, тако што ћемо га читати, критиковати, али и похвалити – не треба да будемо као они који сто година стрепе, да се неко њихов не истакне како то виспрено саопшти сада већ покојни књижевник Добрашин Јелић. Лалић је истакао да је огромна зграда српске духовности и културе, дубоки су наши коријени, тако да редакција треба да се држи критеријума и правца којим се упутила и да не подлегне осредњим вриједностима. Глас Холмије је брдо у нашој култури што назив Холмија и значи. Он то мора да буде, ако знамо из које основе израста, кад се само сјетимо ко је све и како је неимарио у области културе, историје и књижевности на просторима Васојевића и Полимља, закључио је Лалић.
Надахнуто и емотивно о часопису Глас Холмије и историји Горње ржанице у којој живи 75 година говорио је књижевник и новинар,предсједник издавачког савјета Глас Холмије Бранислав Оташевић ,који је поводом изласка из штампе новог 62 броја казао да ”Глас Холмије”,наставља борбу на овом простору области Васојевића и Лимске долинеи преко оваквог часописа за књижевност,културу и историју. Захвалио се овом приликом у име издавачког савјета свима који су финансијски помогли излазак овог броја, као и главном и одговорном уреднику Горану Киковићу, који је за штампу припремио број који има 80 страница и који доноси мноштво актуелних текства међу којима и репортажу на девет страница о Горњој Ржаници. Оташевић је потом говорио о историјату мјеста кроз вјекове његовог трајања и закључио да се село помиње још у вријеме Намањића на Сабору у Дежеву и у Хрисовуљама Дечана. Истакао да је у њему и у Плавској жупи до доласка Турака у ове крајеве живјело само српско становништво што говоре пописи и српски и турски.
