Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Тежина заклетве и правно бреме 6.априла: Дражини четници једина легална војска у Југославији!

ПИШЕ: Дејан ЂЕРИЋ

Претпрошле године навршила се осма деценија откада су силе Осовине напале Краљевину Југославију. Иако су поједини наши историчари и правници већ одавно дали одговор на питање правног акта капитулације Краљевине Југославије, он још увек није званично усвојен у нашој историографији. Зато се и у многим њеним делима, као и у ђачким уџбеницима, ретко затичу резултати њиховог рада. Оно што се намеће као неоспорна историјска чињеница јесте да је Влада Краљевине Југославије пре напуштања земље овластила ђенерала Данила Калафатовића да са Немцима преговара о примирју. Безусловна капитулација била је једино што је у том тренутку занимало Немце. Будући да ђенерал Калафатовић није желео да настави даље да преговара, као своје опуномоћенике одредио је ђенерала Радивоја Јанковића и политичара Александра Цинцар-Мар­ко­вића, који су 17. априла потписали капитулацију. Да ли је ова капитулација правно важећа?

Др Смиља Аврамов је у својој студији о међународном праву изнела да је акт о капитулацији Краљевине Југославије ништаван јер га је потписао официр који се тада налазио у заробљеништву, те је, самим тим, нелегитимно и његово овлашћење дато потписницима ђенералу Јанковићу и Александру Цинцар-Марковићу. Први од поменуте двојице такође је био ратни заробљеник, док је други заправо био политичар без функције, односно смењени министар у влади расформираној 27. марта. Готово идентичног става био је и поратни генерал и историчар Велимир Терзић.

Капитулацију Краљевине Југославије нису прихватиле ни друге савезничке земље, а у истој ситуацији нашли су се и представници Пољске, Чехословачке, Француске, као и осталих окупираних земаља. Британски министар иностраних послова Ентони Идн изјавио је како се нада „да ће Југословенска влада, иако изван земље, наставити борбу уз савезнике Енглеску и Грчку и она остаје у очима енглеске владе легитимним представником Краљевине Југославије и да ће Југославија учествовати у крајњој победи”. У прилог изнетим чињеницама иде и говор краља Петра изречен пред напуштање земље:

Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално земљиште, Ја не мислим прекидати борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности.

Ја позивам Мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува веру у будућност… Уверен да ће Бог бранити нашу праведу ствар, Ја кличем: Живела Југославија и њена слобода!

Међутим, са војне тачке гледишта се недвосмислено намеће сасвим други закључак будући да се тада у немачком заробљеништву нашло преко 300.000 официра и војника Војске Краљевине Југославије, претежно Срба. Слободан Јовановић, један од најумнијих Срба тога времена, писао је да је капутулација извршена без знања Владе, те да се у питање једино може довести капитулација војске, али не и државе. О капитулацији војске, коју није прихватио, говорио је и писао и сâм Дража, као и многи његови официри, представљајући Команду четничких одреда ЈВ као делове војске која је одбила да положи оружје. Самим тим, Дража и његова околина сматрали су се легитимним представницима војске и државе. Такве их је касније прихватила и Влада, а и савезници. Поставља се питање да ли се Дража самоиницијативно одлучио на формирање поменуте организације или је још раније имао упуте и наређења о њеном организовању у случају окупације земље?

Новооткривени документи, као и сведочења савременика, ипак наговештавају да је овлашћења и наређења ипак било. У једном од њих, који датира од 30. септембра 1941. године, дословце пише:

На основу овлашћења Врховне команде а преко Команданта града Београда Стр. Пов. Бр. 174 од 6. априла 1941. године, а на основу одлуке Команданта Горских штабова Југословенске Војске Пов. Бр. 98 од 16. септембра 1941. године издаје Вам се ово:

Н А Р Е Ђ У Ј Е М :

Наша држава је у ратном стању са непријатељем Немцима и њеним савезницима. Вама као резервном официру познато Вам је да сте положили заклетву Краљу Југославије Петру ИИ и Југословенској Војсци. Према томе, дужност Вам налаже, да се без обзира на прилике одужите својој Отаџбини.
Југословенска Војска формирала је Горске штабове са обласним и среским командантима, са месним четама да би се у датом моменту општег устанка звршило ослобођење Отаџбине, зато:
Настаните одмах да дођете у везу са којим од Горских Штабова и ставите се на службу као резервни официр. Све остале организације не одговарају Вашој заклетви. Неизвршење овога сматраће се као издајство према Краљу и Отаџбини.

Копија овог наређења достављена је најкраћим путем Врховној Команди. Горски Штабови водиће евиденцију.
Као официру позната Вам је поверљивост војних наређења а и ово чувајте у строгом поверењу.

Ађутант, пеш. поруч. По заповести Команданта Горских Штабова Командант Горског Штаба XИИ,

Сава Н. Симић (с. р.) мајор Добривоје П. Маринковић (с. р.)

Оно што наведеној чињеници иде у прилог је и сведочење тадашњег поручника Миломира Коларевића, који је изјавио да је још у мају од Дражиних потчињених добио упутства и наређења за рад на територији Краљевачког среза. Нема сумње да је тај упут заправо је био Упут о четничком ратовању. Слични и корисни подаци налазе се и у одговору на питање његовог саборца ‒ капетана Милоша Глишића зашто је ступио у Дражине редове: …ставио сам му се на расположење што је била моја дужност, јер је онда пуковник Михаиловић по војним прописима претстављао јединог команданта. Ако се узме у обзир претходно наведено, поставља се питање зашто пуковник Михаиловић није предао команду ђенералу Љубу Новаковићу када је именовани стигао на Равну гору? Да ли је стварно имао овлашћење и наређење Врховне команде које га је свакако учинило надређеним и официру са већим чином? Идући у овом правцу, отварамо сијасет нових питања, међу којима се намеће следеће: Ако је Дража заиста био овлашћен од Врховне команде, да ли је исто овлашћење предато и другим појединцима? Док не добијемо чврсте историјске доказе у вези са претходним питањима, изнећемо претпоставке донете на основу многих каснијих закључака.

Поједини историчари, у чијој се улози нашао и аутор ове књиге, сумњају да је и ђенералштабни мајор Жарко Тодоровић Валтер био један од оних које је овластила Врховна команда. Он је још у мају, независно од Драже, са групом официра организовао Команду Београда. По сазнању да се Дража налази на Равној гори, ставио се под његову команду. Претходно изнетим ставкама са данашње тачке гледишта дефинисан је легалитет Команде четничких одреда Југословенске војске. Бар у првим ратним годинама са њихове, савезничке, као и тачке гледишта краља и Владе у емиграцији, он није ни довођен у питање.

Оно што је још указивало да су припадници Команде четничких одреда ЈВ заправо правни и морални наследници Војске Краљевине Југославије, поред многих других прописа и актова, биле су и заклетва и застава. Тачком 5 Закона о устројству војске и морнарице из 1923. године дефинисано је да војници и морнари приликом ступања у војску и морнарицу полажу усмену заклетву која гласи:

Ја, (име и презиме), заклињем се свемогућим Богом да ћу Врховном Заповеднику све војне силе, Краљу Срба, Хрвата и Словенаца Александру Првом, свагда и у свима приликама, бити веран, свом душом одан и послушан; да ћу се за Краља и Отаџбину јуначки борити; да Војничку Заставу нигде и никад нећу изневерити и да ћу заповести свих претпостављених ми старешина слушати и верно извршавати. Тако ми Бог помогао!

Истом тачком Закона је прецизирано да једном положена заклетва важи за све време обавезе служења у војсци и морнарици. Њоме је такође предвиђено да новопроизведени официри, поред усмене, полажу и писмену заклетву. После атентата на краља Александра, нова заклетва полагана је његовом сину и новом врховном команданту ‒ краљу Петру ИИ, што је и прописано истом тачком наведеног законика.

Тачком 48 Војнокривичног законика Краљевине Југославије из 1930. године дефинисано је да војно лице које се непријатељски изјашњава против државе и њеног јединства, или против појединих народних племена и њихове вере, или против војске, њеног врховног заповедника, позива или уређења, или против војничке заставе или заклетве, или које пред другим заступа, одобрава, храни или брани идеје, појаве, покрете и дела којима се иде против постојећег политичког или социјалног поретка или општег реда и мира у држави, или против војске – треба да се казни строгим затвором од једне до пет година, уколико то не би прелазило у теже дело.

У прилог изнетим историјским чињеницама о погледу појединаца на моралну и правну вредност дате заклетве иду и изјаве ваздухопловних наредника Богосава Стаматовића и Радивоја Јевђовића, обојице из Крваваца код Ужица. Пошто су се после једне рације августа 1941. године нашли у рукама окупатора, на питање да ли би приступили националној служби одговорили су на исти начин: Желим, уколико то није противно положеној заклетви краљу Петру ИИ. Касније ће обојица наставити рад из дубоке илегале и значајно учествовати у јединицама под командом Драже Михаиловића.

Приликом саслушања заробљених припадника других војних формација, а уједно и обвезника Војске Краљевине Југославије, припадници Команде четничких одреда, после општих, поставили су им следеће питање: Да ли си свестан да си прекршио заклетву дату краљу и Отаџбини?

Било је и случајева да у редове других оружаних формације ступе и активни официри, пореклом Срби. У Ужичком крају то су свакако били поручници Слободан Секулић из Крчагова и Момчило Смиљанић из Равни. Припадници исте оружане формације хтели су у својим редовима да виде и потпоручника Душана Стефановића, али их је он том приликом обавестио да мора консултовати команду на Равној гори. Убрзо јој се придружио и у њеном саставу остао до краја рата.

Извори:

Смиља Аврамов, Миленко Крећа, Међународно јавно право, Правни факултет, 21. измењено и допуњено издање, Београд, 2008; В. Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941, књига 2, стр. 470–474.

Душан Бабац, Петар Други, краљ у изгнанству, „Недељник”, Београд, 2018, стр. 29.

Слободан Јовановић, „Ђенерал Михаиловић, Министар Војни”, Књига о Дражи, свеска прва (1941–1943), стр. 219.

ВА, ЧА, к – 20, рег. бр. 32/6; ВА, ЧА, к – 30, рег. бр. 3/2; ВА, ЧА, к – 50, рег. бр. 17/2.

ВА, ЧА, к – 99, рег. бр. 2/1. Фото-копију документа аутору уступио историчар Александар Динчић из Ниша.

Милослав Самарџић, Разговори са Равногорцима, 3. том, ПОГЛЕДИ, Крагујевац, 2013, стр. 11; приватна архива капетана Миломира Коларевића, коју је аутору уступио његов синовац Радомир Коларевић.

Миодраг Зечевић, Документа са суђења Дражи Михаиловићу, стр. 776.

Књига о Дражи, свеска прва (1941–1943), стр. 68–70.

Закон о устројству војске и морнарице, издање Министарства војске и морнарице, Београд, 1923, стр. 2–3.

Војнокривични законик Краљевине Југославије, издање Министарства војске и морнарице, Београд, 1930, стр. 19.

ВА, Недићева архива (даље: Нда), к – 178, рег. бр. 71/4; ВА, Нда, к – 178, рег. бр. 191/4; више о њима на странама…

ВА, ЧА, к – 50, рег. бр. 13/1; цело саслушање дато је на страни…

Слободан Секулић (1915–1942), више о њему на странама…

Момчило Смиљанић (1916–1942), више о њему на странама…

Изјаве породице Стефановић дате аутору; Душан Стефановић (1919 –2008), више о њему на странама…

Извор: (Српске новине, гласило ОСЧ ”Равна Гора” у Чикагу, март. 2023)

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

РАДОВАН КАЛАБИЋ: „Музеј страве и ужаса” као опомена!

И ОВЕ ГОДИНЕ: Марковдан на Равној Гори!

БРУКА, МОНТЕНЕГРИНИ ЗБОГ ДУБРОВНИКА: Хрватима подилазе, стиде се и осуђују, чак и мртве, своје грађане!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

гаврило

ПРИЈЕ 106 ГОДИНА: У логору Терезин умро Гаврило Принцип!

11п

ИСТИНА О СРБИМА, ВЕСЕЛИН ЏЕЛЕТОВИЋ: Филм “Жетва” о трговини српским органима на Космету!

јеленаперовиц

ЈЕЛЕНА ПЕРОВИЋ, ЖЕНСКИ МИЛО: СДТ ми се свети!

novosti12

ХРВАТСКА ДЕМОКРАТИЈА: Хтјели би да гасе српске “Новости”!

мурина0

ПРИЈЕ 25 ГОДИНА: НАТО у Мурину убио троје дјеце, данас обиљежавање злочина!