Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ТЕЗЕ ОКО НИКОЛЕ КАЛАБИЋА, МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ: УДБА у Институту за савремену историју!

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Књига др Бојана Димитријевића и др Немање Девића ”Никола Калабић и Горска краљева гарда – историја и мит” (”Службени гласник”, 2023), појавила се у години када је Никола Калабић најзад рехабилитован, после 11-тогодишњег процеса пред Вишим судом у Ваљеву и Апелационим судом у Београду. Одмах се види намера аутора да макар ублаже популарност Николе Калабића. У уводу, они се жале како је јачање друштвених мрежа довело до ”лажног пласирања информација”, односно до ”успона и популарности аматера”, који су ”стручно лимитирани и методолошки онеспособљени”, али се ипак ”агресивно баве савременом историјом”. Тако је, кажу, дошло до урушавања научних институција. Томе је погодовао систем од пре 1990. године, када су те институције служиле комунистичкој идеологији. Међутим, од те године, ситуација је ”почела нагло да се мења, поготову стварањем критичке школе у Институту за савремену историју, који је у међувремену постао водећа научна установа за тумачење историје 20. века, са акцентом на збивања 1941-1945.”

Институт за савремену историју, у коме су оба аутора запослена, добио је ово име баш негде око 1990-те, у оквиру масовног процеса маскирања комуниста. Тада је предмет ”марксизам” у школама и на факултетима назван ”наука о друштву”, мада су и професори, и наставни планови, остали исти. Музеји револуције постали су народни музеји, са истим поставкама и истим кустосима – комунистима, итд.

Ни Институт се, од тог периода, није суштински променио. Његови историчари наставили су да цитирају радове комуниста, као ”претходна научна достигнућа”. То јесте правило, осим у случају када су ”научна достигнућа” пропаганда једне тоталитарне партије. Да се заиста десило то што пишу Димитријевић и Девић, требало је да одбаце цитирање Дедијера, Титовог генерала Петра Вишњића, Бранка Петрановића, Јозе Томашевића и других стубова социјалистичке пропаганде. И онда да направе копчу са историографијом која је, после 1945, наставила да делује у српској емиграцији, на челу са Слободаном Јовановићем, браћом Радојем и Живаном Кнежевићем и низом официра, војних историчара.

Уместо Института, то је учинила екипа окупљена најпре око часописа, а потом издавачке и филмске куће ”Погледи” из Крагујевца. Та екипа, од 7-8 аутора, њима је највећа кост у грлу и они то не крију. Конкретно, највише им смета књига потписника ових редака, ”Истина о Калабићу” (прво издање 1999, пето издање 2021).

Димитријевић и Девић пишу: ”Самарџић као да се трудио да своје изворе прилагоди унапред задатој слици јунака о ком је писао. Чињенице које иду у прилог Калабићу се у овој књизи истичу, понекад и посматрају ван контекста, док се извори који о њему говоре другим тоном или су оптужујући – једноставно одбацују… Ипак, ова Самарџићева књига постаће основа за митску слику о Николи Калабићу као најближем сараднику ђенерала Михаиловића, чија је судбина уједно и ‘црвена линија’ рехабилитације читавог покрета…”

Даље у уводу, аутори тврде да су се највише ослањали на примарне изворе, тј. на документа настала у време одвијања догађаја или непосредно потом.

Ипак, није баш тако. На пример, на страници 256, наводе два наоко примарна документа о борбама четника против партизана у Друговцу. Први је извештај официра Смедеревског корпуса: ”За време борбе, погинуло је у самој борби, који су учествовали и то 42 мушкарца и 15 женских, накнадно, приликом претреса за оружје, погинуло је 7 мушкарца и 8 женских, који су пуцали из кућа на војнике”.

Потом цитирају други документ: ”Сведочење” једног од Гардиних ”егзекутора” у Друговцу, Михаила Николића. Седморица официра су убијала из пиштоља, ”а нама су наређивали да кољемо”, сведочио је Николић.

Међутим, док је први документ примаран, други је исказ једног од многих несрећника који су после рата пали у руке комунистима. Сви ти искази су налик један другоме, јер су жртве мучене и уцењиване, без адвоката одбране и ма каквих права. Не знамо шта су заиста говорили, а шта су иследници уносили у записнике као њихове речи. Ова документа могу се користити у радовима о мучењима, али не као докази у историографији. И наравно, није реч о примарним документима, јер нису настала у време или непосредно након догађаја, већ после рата. Димитријевић и Девић ништа од овога не помињу, већ наводе читаоце на закључак да је реч о примарном извору, као да је неко ”посведочио” одмах после догађаја, у нормалним околностима.

У најавама књиге, Девић је говорио како ће презентовати документа ексклузивно добијена од БИА-е, односно документа Удбе. Заправо, реч је о грађи коју је БИА предала државној комисији за проналажење гроба генерала Драже Михаиловића, пре 15-так година. Њих су потом др Бојан Димитријевић и др Коста Николић објавили у извештају о раду комисије. Државна комисија је својевремено уступила главни део докумената и потписнику ових редова, па су коришћена најпре у књизи ”Прави и лажни Калабић, са налазом судског вештака”, а потом и у петом тому књиге ”Истина о Калабићу”.

У овој књизи, новост је још један мали део докумената Удбе, који не мења ствари. Најобимнији у хрпи папира предатих комисији били су ”мемоари др Ставана Мољевића”, једног од главних сарадника ђенерала Драже. Институт их је чак и објавио као посебну књигу. Међутим, у петом издању ”Истине о Калабићу”, доказано је да је ”Мољевићеве мемоаре” писала Удба. Мемоари су наводно писани на тоалет папиру и скривани у зиду ћелије, али, ни један лист папира није сачуван, већ је све откуцано тзв. електронском писаћом машином, уведеном у употребу знатно после Мољевићеве смрти.

И док удбашка документа (и сведочења) цитирају опширно, Димитријевић и Девић четничка крате, тако да им мењају смисао. На пример, на страни 161, они наводе:

”Калабић се Михаиловићу почетком и средином марта 1944. јавио са три депеше и тријумфално известио о борбама код Маслошева у којима је Гарда претрпела пораз; делимично је говорио и у првом лицу: ‘Повукао сам људе ка Гружи. Потпоручник Глишић ми је ухваћен’.”

Овај документ, послат 2. марта 1944, у целости гласи: ”У борби учествовао лично Марисав Петровић. Разбијени су да ни два заједно нису. Љотићевци имају 25 мртвих и доста рањених. Дошла су им јака појачања Немаца и Бугара. Дошли су и авиони. Повукао сам људе ка Гружи…”

Реч је о немачко-бугарско-љотићевској Операцији ”Хајка”, до тада највећој против Гарде. Нападало је око 7.000 осовинских војника, вођене су и борбе прса у прса. Љотићевце и есесовце, када су их четници потисли, у Аранђеловцу је обишао немачки командант Југоистока, фелдмаршал Вајкс. Циљ четника био је пробој на југ, преко реке Јасенице, где су, на другој обали, положаје држали љотићевци. Они су савладани и Гарда је пробила обруч.

Међутим, у овој књизи ”Хајка” се описује као низ ситних окршаја. Четници нису сконцентрисани и немају идеју о пробоју. Не помињу се бројно стање Осовине, Вајксов долазак у Аранђеловац, немачки извештај о борбама прса у прса, па се на крају цензуришу и Калабићеви извештаји, а други извори о губицима љотићеваца се не наводе. Укратко, победа четника претвара се у њихов пораз.

Аутори до краја овако селективно користе документа. Нашли су, и објавили, четири критике ђенерала Драже на рачун Калабића, али ни једну похвалу. Нису реконструисали Калабићев ратни пут, толико да им је промакло његово дуго задржавање на Златибору у првој половини 1943. Ово стога што нису приметили који задатак је Дража поверио Калабићу: да крстари тереном и обнавља посустале корпусе (Ваљевски, Златиборски, Космајски).

Ипак, најдрастичнији случај селективног коришћења докумената – а ово је блага оцена онога што су аутори учинили – јесте опис хапшења Николиног оца, потпуковника Милана Калабића. Негдашњи четник војводе Танкосића, носилац Карађорђеве звезде, два Бела орла, три медаље за храброст и Ордена француске легије, у лето 1941. ступио је у Недићеву службу, да би од зиме почео да ради за Дражину организацију. Немци су га открили после годину дана, свирепо мучили и убили.

У опису судбине старијег Калабића, аутори највише цитирају књигу Станислава Кракова. Цитирају и извештаје Дражиних официра Мешковића и Оцокољића, који првих дана нису знали шта се десило, односно, који су поверовали у верзију ширену од стране Недићевих људи (Краков је био Недићев сестрић). Реч је о наводној, фаталној, слабости према младим женама. Према књизи Станислава Кракова, догађаји су се одвијали на овај начин:

”Недић је спровео тајну истрагу: `Брзо се установило да је то била млада девојка, која је постала љубавница Калабићева, и са којом је он веровао да ће се венчати… Она је имала с једне стране да обавештава комунистичке партизане и партијске организације о свим акцијама које Немци спремају против њих, али још више да денунцира све оне националисте који се боре против комуниста.”

Ово опширно поглавље, Димитријевић и Девић завршавају уводећи немачка документа:

”Њен идентитет и улога расветљавају се према једном досијеу из немачке обавештајне службе, на који је указао истраживач Ратко Лековић. Радило се о Борисави Станишић, рођеној 1921, и њени биографски подаци заиста се подударају са оним које је изнео Станислав Краков. Јесте била студенткиња, јесте била изузетно пријатног изгледа, јесте била кћи банкара, али није била Рускиња, већ по мајци Немица. Као таква – вероватно и идеална за врбовање од стране немачке службе. После Калабићевог хапшења пребацила се (или је пребачена) у Београд, где је и даље обављала обавештајне задатке, чак уз одређене индиције да пружа помоћ и равногорцима. Нешто слично својој вршњакињи са југа Србије Вери Пешић, за коју је тешко рећи за коју је службу примарно радила. И она је била трагичне судбине: на крају су је (у јуну 1944) ухапсили Немци, депортовали у логор Аушвиц и тамо убили 1945. године”.

Да ли су за ова немачка документа сазнали из књиге ”Истина о Калабићу”, или не, тек, они дају тачну референцу: Историјски архив Београда, Фонд БДС, М-2128.

Међутим, у документима пише све супротно: Борисава није била ни немачка, ни комунистичка шпијунка, већ равногорка, верена за Милана августа 1942. Када је ухапшен Милан, ухапшена је и она. Али, као ни Милан, ништа није признала, а с друге стране, на интервенције њеног оца, и других угледних људи, односно, како пише у документу Гестапоа, уз ”протекцију и подмићење”, после 105 дана пуштена је из затвора. Од тада, углавном је живела у Београду, код тетке Даре Граф. Током 1943. постаје један од главних, према терминологији Гестапоа, ”официра за везу” у Дражином покрету, за шта је завршила одговарајући курс. Сем што је била курир између високих команди, тајно је куповала санитетски материјал, оружје и муницију за четничке јединице. Располагала је великим количинама новца. ”Ја још упозорујем на то, да је именована промјенила њезин изглед, она носи шешире разних форми и турбане, појављује се и гологлава и са промјењеном фризуром, носила је али стално жуте чизме” – дословно овако пише у преводу извештаја са немачког на српски, који је сачинио сондерфирер Марц. ”Турбани” су вероватно мараме. Борисава је нарочито много сарађивала са Горском краљевом гардом. Путовала је у Младеновац и Тополу, као и у околна села, где се, међу осталима, сретала и са Николом Калабићем. Он јој је предао легитимацију на једно од лажних имена, Нада Петровић. Поново је ухапшена почетком 1944. године, уз помоћ једног Руса из Руског заштитног корпуса, који је радио за Гестапо. Овај Рус је обећавао набавку велике количине оружја и муниције. Иако је мучена, Боба Станишић није одала ни једну тајну. Из затвора Гестапоа пребачена је у логор на Бањици, а потом, 20. јуна 1944, у Аушвиц, где је убијена.

Мит који је измислио Краков, комунисти су радо прихватили и даље надограђивали. А тај мит сада даље шире Димитријевић и Девић. Заправо, они га учвршћују, тврдећи, нетачно, да су пронађена и немачка документа о издаји Борисаве и лакомости Милана Калабића.

Следећи проблем са документима у књизи Димитријевића и Девића је одсуство њиховог рангирања по значају. Узгред, ”проблем” је најчешћа реч коју они користе у опису четника. С друге стране, партизани испољавају ”велику одлучност у борби”, имају ”идеолошку чврстину”, итд. Слично поштовање аутори показују и према љотићевцима, саопштавајући нам како су њихови сусрети са партизанима били ”посебно убитачно борбени” (реч је о борби за мост на реци Ибар, 31. марта 1944, у којој љотићевци, у ствари, нису издржали ни једну ноћ, па су Немци после њиховог бекства послали Бугаре).

Тако, не категоризујући документа по значају, у књизи се на преко 100 страница описују пушкарања по селима, док се за Битку на Златибору маја 1944, једну од највећих у грађанском рату, одвајају једва две странице. Јер, кажу, о Бици на Златибору ”нема много сачуваних докумената”. А има их прегршт.

Зато што ”нема докумената”, Димитријевић и Девић не дају основне податке: Да се на Златибору сударило 10.000 четника (од којих 1.600 из Гарде) против 5.000 партизана из њихове Оперативне групе дивизија (2. и 5. дивизија). Кажу да су четници имали ”осетне губитке”, наводећи пример Опленачке бригаде, која је имала 17 погинулих. Али, не наводе да је бројно стање партизана ”преполовљено”, како је то ђенерал Дража известио Југословенску владу. Из комунистичких извора сазнајемо да су ради поновног достизања бројног стања од 5.000, комунисти морали да у Оперативну групу доведу целу 17-ту и делове 27-ме дивизије.

Зашто два историчара ”немају документа” о овој бици? Зато што они партизанске јединице, нарочито пролетерске, описују најлепшим придевима и атрибутима, па је нелогично да оне буду поражене од четника, који се систематски приказују као нека врста сеоске милиције. Штавише, Димитријевић и Девић пишу да су партизани на Златибору, заправо, заустављени ”од окупаторских, а на неким местима и са њима удружених националних снага”. Наравно, аутори ”нису имали” ни документа о бројном стању и учешћу Немаца (неколико стотина немачких војника излазило је повремено из Ужица), али ни љотићеваца (на Ибру их је било 600, а потом још једна група у области Ивањице, без битног учешћа у борбама).

Најзад, аутори не разумеју поједина документа. Тако, они мисле да је ова Калабићева наредба о мобилизацији, на Тари и Златибору, заиста то што у њој пише: ”Свако поједино лице које заобиђе наређење и које га не буде извршило, одговара смрћу. Истовремено платиће главом и цела његова фамилија, уколико он имаде својте. Биће конфискована цела његова имовина. Смртна казна биће извршена на лицу места”.

Они закључују: ”Био је то, у најмању руку, чудан начин регрутовања људства”. Уместо да се запитају: зашто је овај документ нађен у немачкој архиви? Или, зашто би Калабић претио регрутима, када је добровољаца било више него оружја? Како то да ово наређење никада није извршено? Зар оно не подсећа на стављање под слово З и низа људи из Недићевог апарата оданих четницима, како би се на тај начин они заштитили од Немаца? Укратко, ова претећа писма остављана су у кућама четника, у покушају да се њихове породице заштите од немачких одмазди.

Гледајући књигу у целини, аутори користе документа на следећи начин: оно што им не иде у прилог – не објављују. Оно што им баш не одговара – изокрену. Кад им затреба, секундарна документа прогласе за примарна, кажу да докумената нема довољно, или, просто, дају погрешно тумачење.

Када је реч о усменим сведочењима четника, Димитријевић и Девић кажу да само изузетно користе највећу објављену збирку, тротоме ”Разговоре са равногорцима” Милослава Самарџића, с образложењем да у њима ”није назначено на који начин, где и када су изјаве прикупљене – чиме постају тешко проверљиве”.

С друге стране, они користе ”сећања тридесетак ветерана Горске краљеве гарде, које је Немања Девић око 2008/2009. забележио на магнетофонској траци”. Одредница ”око 2008/2009” је мала превара, како би се сакрило да је највећи део изјава Девић сакупио као средњошколац (рођен је 1989). На основу њих написао је прву књигу (”Истина под кључем”, 2008).

Сем тога, Девић не каже да су га најважнији равногорци бојкотовали, јер их је његов прадеда, као ознаш и потом шеф Удбе у Смедеревској Паланци, мучио. То нам је у редакцији ”Погледа” посведочио негдашњи пушкомитраљезац Смедеревског корпуса, Гвозден Недељковић из Смедеревске Паланке. Његова фотографија објављена је у првом тому ”Албума српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика”, на 197-мој страни. Недељковић није хтео да да Девићу ни сачуване слике и документа, а имао их је много. Спискове са око 2.000 четника Смедеревског корпуса уступио је нама, а ми смо их однели у Војни архив у Београду, где се и сада налазе.

Гвозден Недељковић
Тако су усмена сведочења посебан хендикеп ове књиге. Прво, користе се изјаве некомпетентних саговорника, уместо двојице Калабићевих официра из ”Разговора са равногорцима”. Друго, испитивач је био ”стручно лимитиран и методолошки онеспособљен”. Иначе, ни на Филозофском факултету, одсек историја, не учи се о интервјуисању саговорника. То се учи у новинарским школама. (Завршио сам две новинарске школе и, наравно, чувам магнетофонске траке са интервјуима. Али, једног дана неће бити важне траке, већ књиге. У њима ће читаоци моћи да виде да ли су сведоци интервјуисани професионално или не.)

Поред докумената и сведочанстава, Димитријевић и Девић цитирају и књиге. Од четничких, само неколико које им одговарају, попут мемоара мајора Александра Милошевића. При томе не кажу да су те књиге изузетак, па ни да су у емиграцији објављиване само верзије о заробљавању Драже уз помоћ Енглеза. Најважнији рад у емиграцији написао је правник Војислав Давидовић, који је после рата 13 година био на робији у Сремској Митровици. И ту су сви били убеђени у страни фактор, а нико, укључујући и Мољевића, није оптуживао Калабића.

Затим, цитирају љотићевце, који опширно описују састанак Калабића и других официра са Немцима у Новој Вароши, маја 1944. Овде нема простора за доказе да су љотићевци измишљали, па упућујем читаоце на књигу ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”. Такође и за тврдње о капитулацији априла 1941. и остала општа места (нео)комунистичке историографије, која два аутора преузимају. За доказе да је слика Калабића, Нешка Недића и Рачића са немачким официром у Тополи монтирана, упућујем на књигу ”Фалсификати комунистичке историје”. За превелико коришћење придева и атрибута, али и претпоставки (има их преко 100, по правили су против четника), упућујем на књигу ”Забрањена историја”.

Ипак, Димитријевић и Девић највише цитирају удбаше – практично све, од Милована Пејановића до Јове Капичића, и свима верују, почев од приче како су се убацили у Дражин систем радио везе. Највише цитирају Пејановићеву књигу ”Велика игра са Дражом Михаиловићем”.

Уз наведено селективно коришћење извора, аутори кроз целу књигу покушавају да дефинишу психолошки профил Николе Калабића. Најпре, наводећи да га је отац као малог тукао, закључују да је то ”морало утицати и на Николу у развојном добу”. Потом, на основу изјаве Николиног полубрата Недељка Продановића, закључују да је био ”немиран, могло би се рећи и проблематичан”. (Недељко је запрвао рекао: ”Никола је био несташан и није дао на себе. Није био прзница, али су многи зазирали да се посвађају или потуку са њиме…”)

Већ на 25-тој страници књиге иду корак даље: ”Иако је у младости карактером подсећао на оца, трудио се да превазиђе његове пороке и слабости”. Овде не објашњавају чиме је то Никола подсећао на оца, а свакако не мисле на чињеницу, која је поуздана, за разлику од ових њихових инсинуација – да Милан никога није одао, упркос највећим мукама које је Гестапо успео да смисли.

У наставку цитирају чак и једну књигу о предратним ваљевским кафанама, објављену 2006. године: ”Ситуације, које су га приказивале као комичног, али и помало наглог човека, из кафанских ноћи у хотелу ‘Секулић’, дуго су се препричавале међу Ваљевцима”.

Затим јунака књиге нацрњују преко његове сестре Ангелине, која је 1930-тих имала нелегалан абортус, а Никола јој је помогао (нашао је гинеколога).

На сваких неколико страница, у књизи се ређају реченице попут ових: Нешко Недић дочекао је 1941. Николу хладно, ”с обзиром на Калабићеву прошлост” (страна 38). ”Карактера каквог је био, он није могао да остане по страни” (страна 41). ”У складу са ранијом анализом карактера Николе Калабића, чија су виолентност и храброст у рату добили нове размере…” (страна 47).

Никола је, преко оца Милана, у новембра 1941. набавио муницију за четнике, на основу чега аутори закључују: ”И баш у овим збивањима, по нашем мишљењу, треба тражити узрок сваке болећивости потоњег министра војног према његовом команданту Горске гарде”.

Међутим, аутори не доказују ни Дражину болећивост, нити какав је био Николин карактер. Они то сугеришу и подразумевају, па тако, на крају, дају поверење шефу Удбе Александру Ранковићу, који је изјавио: ”Овог четничког команданта требало је претходно психолошки сломити, односно проценити да ли се и колико у његову помоћ можемо поуздати. Крцун и ја појели смо са Калабићем једно три пилета и обећали му живот ако нам помогне у хватању Драже”.

Мада тврде да неће извлачити закључке док не изнесу све чињенице (а све главне су прескочили), и мада се сваки час позивају на науку, аутори заправо понављају клевете против Калабића које су објавили још као омладинци. Ово је, на пример, писао Немања Девић, 2007. године: ”Калабић јесте био виолентног карактера, разуздан, волео је да попије, волео је и жене. Мобилише човека, пошаље га у удаљено место, онда ужива с његовом женом”. На питање на форуму ”Погледа”, где је тада био члан, када и где је Калабић ишао без своје јединице, Девић није одговорио.

Димитријевић и Девић верују удбашима с образложењем да се њихова казивања слажу са документима која су они оставили (као да би оставили нешто супротно), а која је БИА предала комисији за проналажење Дражиног гроба. То су поменути ”Мољевићеви мемоарии”, ”Тасићев дневник”, као и ”Калабићева писма” Крцуну и Ранковићу и ”Калабићеве слике” са ознашима.

Разлика између књиге ”Истина о Калабићу” и књиге ”Никола Калабић и Горска краљева гарда – историја и мит” јесте у томе што се у првој објављују сви извори – удбашки и контраудбашки. У књизи ”Истина о Калабићу”, само прича о упаду у четнички систем везе демантована је на 19 страна. Ставку по ставку, демантована је и свака друга удбашка прича.

Према томе, сада је био ред на Димитријевићу и Девићу да демантују све те демантије. Међутим, они их и не помињу. Више успут, покушавају да оспоре сведочење проте Даниловића (удбаши не лажу – свештеник лаже), о датуму Калабићеве погибије. При томе, користе чињеницу што је прота једном навео да се са њим после рата скривао и четник Богдановић, заробљен раније у Босни, а не помињу друге четнике, за које је документовано да су се налазили у Калабићевој групи. Оспоравају и сведочење потпоручника Сајића, користећи његово мешање датума, али заобилазећи место где је његово сећање чврсто (Калабић је тражио од Сајићевог команданта да га пусти у његову групу, када је била ослабљена падом Мишића и Јапана). И то је све.

За овлашћеног судског вештака Лазара Цвејића, чије вештачење је објављено у књизи ”Истина о Калабићу”, кажу да је ”упитне компетенције”. А реч је о вештаку чије ни једно вештачење током каријере дуге пола века није оборено на суду. С друге стране, они сада дају налаз младог вештака, потписаног као ”мастер права”, који тврди супротно од Цвејића (да Калабић јесте писао Озни).

Вештака за фотографије нису ангажовали, ослањајући се на сопствени суд. Цвејић, као морфолог, тврди да на сликама са ознашима није Никола Калабић. Исто тако, кустос Војног музеја, поручник Дејан Миливојевић, на основу димензија оружја на сликама, израчунао је да је ”Калабић” са ознашима 17 цм нижи од правог Калабића. А истраживач из Ужица, Дејан Ђерић, открио је да је улогу Калабића играо потпоручник Озне Драгољуб Делић, објавивши његову слику из тог доба.

Према томе, када је смишљена прича о издаји Калабића, како би се маскирала улога Енглеза у Дражином заробљавању, тада су фалсификоване фотографије, писма и други папири. И тада је, априла 1946, обавештен британски амбасадор у Београду – што се у овој књизи не помиње.

(”Слобода”, гласило СНО у Чикагу, 10. децембра 2023.)

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

НЕБОЈША МЕДОЈЕВИЋ: Нека се припреми, нека се припреми…!

ЗАБРАЊЕНЕ КЊИГЕ О ЧЕТНИЦИМА: Комунистима смета истина!

ПОЛАКОТЕ, ВРХ ДПС ПИРАМИДЕ: Ухапшени Катнић и Лазовић!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

jovan-erakovic-4

АФОРИЗМИ, ЈОВАН ЕРАКОВИЋ ИЗ БАЊАНА: “Не би нам могао нико ништа, да се међу нама није накотило свашта”!

јованд

ТРЕБИЊЕ: Завршен “Дучићев дан”!

дража12

СИНОВИ СЛОБОДЕ: Чувај Дражу јунака!

нкпо

НИКШИЋ НА МЕТИ: Када липе (не) миришу, од четника до жена!

тихомир11

ТИХОМИР – ТИХО БУРЗАНОВИЋ: Благоје Јововић, Дражин војник, осветио Србе и пуцао на српског душмнина Анту Павелића(3)!