Пише: др Петар Милатовић Острошки

Гади ми се данашње вашарско србовање удбашких патри(Ј)ота, најгорих идиота, који би оном туђом работом да млате глогиње, а у кући се не смију живи чути од жена Хрватица, Албанки, или оних из титоистичких породица. Такви морални кепеци најгласније заговарају најрадикалније идеје, да се одмах крене у бој, да се руши власт, али ни малим прстом неће мрднути него ће се склонити негдје у завјетрину, или испод женине сукње, а у рат би кренули као добровољни даваоци туђе крви да би туђу крв мародерски наплатили у миру џелата на гробу жртве!

Таквим неопјеваним цјепаницама пуна су уста Косова, а свету српску земљу изгубише без испаљеног зрна олова и Косово бране у кафани са муницијом од малигана пјевајући „Ко да ми отме из моје душе Косово“, а ми који их добро знамо као старе шестице чујемо како пјевају „Ко да  ми отме моје ћевапе?“.

У кафани се распиштоље до те мјере да би човјек помислио да су славне војводе: Степа, Путник, Бојовић, Танкосић; Бабунски, Вук, Ђујић, Јевђевић, Баћовић, Перишић, Станишић, Ђуришић, Рачић, Пилетић, Дража, Богуновић, Роквић, Трифуновић, Лукачевић, Калабић, Кесеровић, Вучковић, и многи други српски војнички и националани великани сасвим безначајни у односу на значајне кафанске галамџије којима је страх једина карактерна особина, мада ти удбашки сскоројевићи никад нијесу чули за многе од набројаних националних великана. 

Ако од тих кафанских распиштољених квазисрба затражиш да помогну неку српску акцију, наћи ће милион разлога да избјегну било какво ангажовање, а кад им се помене да треба финансијски да помогну подизање куће српској сиротињи на Косову, или да помогну објављивање неке значајне српске књиге, тада ћеш видјети да су то најобичнији фолиранти, лажови, бескичмењаци, губе којима је мјесто у неком тору.

Такве моралне мизерије данас у кафанама величају Дражу, а док је био жив србогладни србождер Јосип Броз, звани Тито, данашњи лажни „дражиновци“ били су најгрлатији титоисти који су људе слали на робију ако су изрекли неку критичку ријеч на Титов рачун, или ако су запјевали неку четничку пјесму и споменули највећег српског сина у двадесетом вијеку, бесмртног Вожда Трећег српског устанка, ђенерала Дражу, најодликованијег официра у српској историји, оног великомученика и будућег српског свеца који је у Првом свјетском рату бранио Србе у Мачви и Подрињу  док је у исто вријеме србогладни србождер Јосип Броз, звани Тито, масакрирао Србе, Српкиње и дјецу по Мачви и Подрињу 1914. године као припадник 25 пука 42 домобранске Вражје дивизије у аустроугарској војсци.

Ја који сам Тита одувијек презирао и који сам три пута робијао збок критика титоистичке антисрпске политике, мораћу, изгледа, да браним ратног и мирнодопског злочинца Тита од данашњих лажних дражиноваца који су зликовца Броза превише вољели, а данас га куну и у своме блату све више труну.

Ти удбашки патри(Ј)оти данас су и велики „вјерници“. Носе крст већи од патријархове главе, а о вратовима дебеле ланчеве од жуте бижутерије. Њихове жене и кћери долазе на литургије у минићима, у мајицама са дубоким изрезима, дакле нападним деколтеима, са пирсизима на откривеном пупку, човјек би помислио да су тек изашле из неке јавне куће, често им у току литургије звоне мобилни телефони и скоро сви носе бројанице на десној руци.

Дакле, цркве су напунили празни људи, они који су по задатку „Службе“ постали „Срби“ и „вјерници“. Од њих не можеш ни икони да приђеш. Рашире се око икона као да је то њихова дједовина. Крсте се тако нападно широким замасима десне руке, као да самог Бога подучавају како Бог треба Богу да се моли. До јуче су Бога помињали једино и искључиво у најсочнијим псовкама, а сада се прегласно куну – Острога ми!

 Ти „вјерници“ по налогу „Службе“ некад су, у својству удбашких шпијуна, дежурали испред цркава и правили спискове истинских вјерника који иду на литургију и те спискове су носили у општинске комитете Савеза комуниста  и у Службу државне безбједности, некадашњу Удбу.

Ни онда нису знали, а ни сада не знају удбашки “вјерници”, како црква изгледа изнутра,  не познају смисао вјере, за њих је Светосавље замјена за Марксов „Капитал“, а за нас истинске вјернике, који смо одувијек били на бранику вјере и нације, Светосавље је најтрајније духовно здравље и најчвршће морално и национално узглавље!

Данас они исти опет дежурају испред цркава и, по старој навици, опет праве спискове, али оних истинских вјерника који сада не иду у цркву и те спискове предају свештенику и владици.

Служба је служба!