Пише: Ђурђица Драгаш (РТС)
Киша… Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Капи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како сам, као тинејџерка, с великим кишобраном шетала празним улицама мог града.
Мора да су комшије, смерни становници мале варошице, били убеђени да сам помало “сишла с ума”, али ја сам само уживала, удишући мирис капи које су се мешале с асфалтом, лишћем и травом.
Сећам се страха, али и узбуђеног ишчекивања кад, после дуге летње суше, “беле куле” (како је моја баба звала градоносне облаке) најаве олују. Лица приљубљеног за прозор гледала сам, потпуно опчињена, како природа руши, ломи, уништава, али и даје нови живот.
Радовала сам се знајући да ће измучена земља озеленети, кренути одавно пресахли потоци, набујати извори, а уморно дрвеће поново причати вечиту причу о рађању и умирању.
Преиспитујем ноћас своју љубав према киши. Готово да је проклињем док безуспешно покушавам да се заштитим од ових упорних, сурових капи. Иако смо готово приљубљене једна уз другу, шаторско крило премалено је за мене, маму и сестру.
Грчимо се, ћутимо! Захвална сам киши макар на томе што, онако мокре, можемо једна од друге да кријемо сузе. А плачемо од кад смо синоћ стигле на ово парче земље крај цесте која од Бањалуке води ка Новској. Ту, у овој маси несрећника који, попут нас, покушавају да се заштите од кише, чекамо јутро.
Нисмо хтеле да, у камиону који нас је довезао из Доњег Лапца, продужимо за Србију иако су нам нудили. Како да наставимо, како да одемо док не сазнамо бар нешто о тати који је негде, надамо се, иза нас, у непрегледној колони која је пре два дана кренула из Крајине?! Чекаћемо овде, на овој ледини где су нас синоћ оставили у мраку, уз грмљавину надолазеће олује.
Киша је престала пред јутро, баш онда кад смо јој се предале, мокре, уплакане и очајне. Мемљив дан, сив од јада и суза, открива нам лица невољника, сапатника који, као и ми чекају, стрепе и безуспешно скидају трагове непроспаване ноћи. Тражимо неке познате очи, срљамо кроз масу обезнањеног народа.
Сестра и ја излазимо на цесту. Кријемо једна од друге страх због тога што тате још нема, што мама, коју смо оставиле крај оне две торбе, делује изгубљено и престрављено. Са неком неописивом одлучношћу пратимо колону трактора, возила, људи који долазе. У бескрајној маси необријаних лица, крвавих очију, у зноју маскирних униформи помешаним са опорим мирисом тракторских мотора, тражимо татино сигурно раме. У сваком обрису тражимо његов корак, руке, осмех. Али, нема га.
Промичу људи, проналазе се, грле, плачу, распитују за оне којих још нема, а ми стојимо, окамењене. Као да је читав један народ на тракторским приколицама, у завежљајима и сузама! Уморне смо, од своје и туђе муке. Све делује као суров, трагичан сан, али не будимо се већ све дубље тонемо у очај.
Дан је већ увелико одмакао, колона је све дужа и несрећнија, а гласине све теже. Бомбардовали су негде код Петровца, пресечен је пут, ко је остао, нема му спаса, и Бањалука ће пасти, где ћемо.
Не могу више да стојим и слушам тај суморни, престрављени жамор. Сестру шаљем код маме, а ја крећем ка граду. Колони нема краја. Уплакане жене, збуњена деца, беспомоћни старци празних очију. Боже, шта нам се дешава?!
Корак ми је све тежи, као да ме обузима нека несвестица и страх да ћу се срушити, остати на том путу, али онда схватам да ми је само вруће. Сунце одавно пече, а на мени је и даље јакна којом сам ноћас покушавала да се угрејем и заштитим од кише. Скидам је и одмах је лакше.
После лутања по непознатим улицама, проналазим пошту. Зовем тетку у Београду! Плачемо, али се и смејемо. Из безбедног, стотинама километара далеког новобеоградског стана стиже вест за коју се молимо већ три дана.
Јавио се и мој тата!!! Жив је, изашао је, ту је негде. Срце ми пева!!!! Излазим из поште препорођена, еуфорична, несвесна јада који ме окружује. Журим назад да кажем мами и сестри, али успут срећем познате људе. Упућују ме ка касарни крај које су га видели. Летим, трчим преко неког моста! Видим га!!! Лице које ми се смеши и загрљај! Загрљај који руши сву муку, умор, несрећу. Загрљај који значи живот, наставак, радост!
Причам му, неповезано, гушећи се у осмесима и сузама. Причам му о оној ноћи, страху, о нашем ауту на којем је пукла гума, о комшијама које су нас оставиле, о камиону с којим смо се довезле….Прича и он мени о трактору без акумулатора с којим је стигао довде, о ракији коју је мењао за нафту, о пршуту скривеном испод биљаца (вунених прекривача). Причамо, ал’ ништа више није важно осим тога да смо живи и да смо заједно! Сулудо, али осећам да је ово најсрећнији тренутак у мом животу! Немамо ништа, а имамо све!
Спавали смо те ноћи испод тракторске приколице. О, радости!!! Киша је поново падала, ал’ сад смо јој се смејали у лице! Заборавили смо те ноћи на колону која нас је чекала, дугачка и несрећна. Заборавили смо да смо по други пут избеглице, да немамо ништа и не знамо где ћемо сутра. Били смо срећни и загрљени, испод старе приколице, испод неба које је плакало за нама!!!
