Пише ГОРАН КИКОВИЋ,историчар,предсједник СНО ВАСОЈЕВИЋА Беране
Морам на почетку овог кратког излагања да вам кажем како ми још у ушима одзвањају ријечи тадашњег српског предсједника господина Томислава Николића, који је једногласном одлуком одборника Скупштине општине Беране, 2015. године проглашен за почасног грађанина, када је у својој надахнутој бесједи, између осталог рекао и ово:
“Мојковачка битка је златним словима уписана у српску историју. Показала је оне врлине Црногораца које су митска основа сваког великог, јуначког народа, а Црногорци то јесу – храброст и жеља да се брату помогне у невољи. Каква невоља! Да није било битке на Мојковцу у којој је сердар Јанко Вукотић повео и ћерку Василију, ко зна како би Србија данас изгледала и којим би се језиком у њој говорило. Цитирам Василију, црногорску Милунку Савић: “Да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“. И још смо од ње сазнали шта су Црногорци мислили о том боју: (цитирам) “Праведно је и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам ђедови оставише: образ и крш. Камен се овђе диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба. А земље мало, педаљ-два, тек да се не каже да је нема. Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу“. (крај цитата). Одбранили су свој образ, иако је крш једно време Вељег рата био у туђим рукама. Зато ће гусле увек имати стихова да опевају истинску гордост, част, чојство у песмама о својим јунацима. И ја сам као младић најрадије слушао Радована Бећировића и његову Битку на Мојковцу“.
Како данас звуче овакве епистоларне ријечи, да ли је завјет предака уважен код потомства и да ли оно довољно зна о значају чувања најсветијих историјских веза између Србијанаца и Црногораца – само су нека од питања која провејавају у јавном дискурсу међу данашњим протагонистима друштвене и политичке сцене. Непотребно је причати о самој бици, јер су умнији људи о томе многе књиге написали и многе пјесме испјевали, али данас је важно овој генерацији прозборити о огромној жртви коју је црногорска војска поднијела не тражећи ништа заузврат. Ти јунаци су личним примјером посвједочили “да нема веће љубави од те, да ко положи живот свој за ближње своје“.
Данас је важно овој генерацији прозборити о огромној жртви коју је црно-горска војска поднијела не тражећи ништа заузврат. Ти јунаци су личним примјером посвједочили “да нема веће љубави од те, да ко положи живот свој за ближње своје“. Најочитији примјер је свакако чувена Мојковачка битка, која се одиграла на Бадњи дан и Божић прије 107 година, 1916. године. Примјер је огромне жртве и потврда свих идеала којима је српски народ у Црној Гори вјековима био надахњиван, кроз своју светосавску вјеру и кроз епску поезију. Тешко да ми данас, као генерација која је одрасла како се то мало иронично казује “на паштетама и еурокрему“, можемо да се загледамо у свијест тих људи, који су добровољно ишли на заклање зарад своје браће, иако су знали да им је и држава и војска на издисају. Мојковачка битка је била само епилог тромјесечних крвавих борби Црногорско-санџачке војске, под командом сердара Јанка Вукотића, што је на фронту од Вишеграда до Новог Пазара водила битке и бранила одступницу српској војсци која се повлачила према Скадру. Има многих мишљења међу данашњим монтенегринским историчарима, који говоре о “узалудном жртвовању“ војске и народа, али у том времену код свих црногорских официра и војника, али и код самога краља Николе, та одлука о помоћи није се никада доводила у питање. У децембру 1915. године, пред Мојковачку битку престолонасљедник Александар, Никола Пашић и Радомир Путник траже помоћ од краља Николе да зауставе пробој аустроугарске војске и омогуће одступницу српској војсци, која је полако већ прелазила Албанију и Црну Гору и приближавала се Скадру. Значи, иако је српска војска већ полако прилазила Скадру, Црногорци су остали укопани на Мојковцу, а могли су и они да крену пут Скадра, како су многи и предлагали. Међутим, било је то вријеме кад је обећана ријеч једног Краља и команданата Војске имала највећу вриједност него икад више до данас.
По свједочењима бораца, Бадњи дан и Божић су те године били најхладнији откако се памти. Температура 25 степени испод нуле, а снијег око метар, на неким наносима и до два метра. Услови, у којима је дејствовала црногорска војска, ту око 6500 душа, били су катастрофални: хљеба пола килограма по војнику за неколико дана, о другој храни се није дало ни маштати, а ко по зарок муниције и оружја толико мало, да се морало штедјети за остатак битке. Како су причали учесници, поред огромног срца и воље, битку је на сâм дан Божића пресудило то што је црногорска војска била снабдјевена руским пушкама популарним “московкама“, које су са бајонетом биле дуже од аустријских “маузерки“ за 30 центиметара. У недостатку муниције црногорски младићи су у страшном контранападу, упадали у ровове аустријске војске, пробијајући металну жицу, изложени артиљеријској паљби, борећи се прса у прса голим рукама и бајонетима, приморавши много јачу и опремљенију аустро-угарску војску да напусти заузете положаје и одустане од даљих борби. У јануару 1916. бадњаци су били крвави. Бранила се земља, огњиште, бранила се одступница браћи из Србије који су под притиском непријатеља повлачила преко Метохије, Васојевића, Албаније… Црногорци, Брђани, Херцеговци, Старосрбијанци су по ко зна који пут морали полагат испит на бранику отаџбине и поново доказати да овај народ спартанске нарави највише цијени слободу.
Тог Бадњег дана војска се налазила на Мојковцу, чекајући прилику да непри-јатељу зада одлучујући ударац, лијечили су ране. Чистили дотрајало оружје да још једном запуца смртоносни ударац. Прекаљени ратници још од Гласинца и Дрине, премрзли и гладни. Непријатељ није смио прећи Мојковац. Само преко њих мртвих. Снијег је био до појаса. Временски услови били су тешки. Снажно комбиноване њемачко-аустроугарске-бугарске армије већ су биле заузеле Србију. Тих дана, једина на Балкану, готово заробљена црногорско-санџачка војска водила је борбу против незадрживе и силне армаде.
Као што би Његош рекао у неугасивим стиховима: “Сирак тужни без иђе икога једна сламка међу вихорове“ или Ибзен: “Човјек је најјачи кад је сâм“. Црногорска војска ни у тим тешким тренуцима није заборављала обичаје својих предака.
Чим је свануло, на најрадоснији празник чуло се: “Христос се роди! Ваистину се роди!“ Мирбожање, а одмах затим одлучни и љути бој.
На Божић се наставила крвава борба. Поступајући по заповијестима команда-ната у првим знацима раздана, против напад је отпочео Ускочки батаљом крећући се десном обалом Лепешнице ка Бојној њиви и Улошевини. Колашинска бригада је отпочела борбу у 7 часова ујутро. Непријатељ није успио да овлада Развршјем. Бригада је претходног и овог дана имала 93 погинула и 175 рањених. Дробњачки батаљон је извршио јуриш на Бојну њиву и до ноћи била је у његовим рукама. О овом боју делегат код врховне команде ђенерал Јанковић послао је депешу пов. бр. 2323 од 7. јануара Српској војсци – врховној Команди сљедећи извештај: “Код санџачке војске на северном делу фронта целог дана само алтиљеријска ватра, и на североисточном делу фронта на Мојковачком правцу, непријатељске трупе преузеле су напад код Лепенца. Борба је била огорчена, непријатељ се бранио упорно. Поједини положаји прелазили су више пута из руке у руку и напослетку сви су остали у црногорским рукама. Обострани губици осјетни су, нарочито непријатељски.“
Послије битке која је у мањим интезитетима трајала још неколико дана, аустро-угарска војска, која је прије битке бројала око 20 000 људи, одустала је од даље потјере за српском војском, која се успјешно повукла преко Скадра за Крф, а црногорска, и Држава и Војска, су капитулирале, јер је кроз неколико дана заузето Цетиње. О јунаштву тих људи је беспотребно говорити, али ћемо само навести ријечи учесника битке, аустроугарског пуковника Рихтера, да “храброст црногорског војника нема премца у историји ратова“, а генерал Херцендорф, према сопственом признању није очекивао да ће црногорска војска на Мојковцу пружити такав отпор и онемогућити његова дејства за одсијецање макар једног дијела српске војске у повлачењу према Албанији. Много касније он ће изрећи и ово: “Борили смо се против јунака из бајке…“.
Сердар Јанко Вукотић и његова војска су добили највећу похвалу од самог краља Александара првог Карађорђевића који је одао признање Црногорско -санџачкој војсци и њеном команданту сердару Јанку Вукотићу, чије ријечи представљају најтачнију историјску оцјену улоге црногорске војске и њеног легендарног команданта одликујући га Карађорђевом звијездом са мачевима и том приликом је рекао: “Војводо, Ви сте се више него ли одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање. Ми, Срби, дужни смо да се са поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на Мојковачким положајима за спас српске војске и српскога народа. Захваљујући само великом осећању српства и братства, Црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж српства, његова узданица и његови вековни браниоци“.
О борбама око Берана у тим одсутним моментима историјски извори говоре. да је на правцу Рожаје-Беране и Суви До-Беране непријатељ енергично нападао цио дан и бројно надмоћан успио да заузме положај Турјака. Црногорске трупе повукле су се на положај на лијевој обали ријеке Лешнице. На правцу Пећ-Ругово непријатељ је енергично нападао на положаје код Кућишта, али су сви његови напади одбијени.
9. јануара непријатељ је нападао васојевички одред код Берана и ево како у својим ратним забељешкама каже ђенерал сердар Јанко Вукотић о овом нападу: “27. (стари календар) отпутовао сам за Беране, где је већ има борби на живот и смрт. На боиште сам стигао око 10 сати. У то време вођаху се борбе по улицама Берана. Иако је непријатељ надмоћнији није успио да Васојевићки одред смјеста потисне, а фронт овог одреда простирао се од ријеке Лима на Ђурђевим ступовима и даље везу одржавао са извиђачким четама, које су одржавале везе између овог и мојковачког фронта. Храбри Васојевички одред овог дана, као и претходних (25. и 26. по старом календару) издржавао је и извојевао као и увијек до тада славну побједу над многобројним непријатељем. У овим борбама Васојевићи су имали већи број мртвих и рањених“… Узимајући у обзир ангажованост снага, простор, циљ, као и друге појмове бој на Мојковцу и борбе код Берана и у кањону Таре у јануару 1916. године чине завршни дио Мојковачке операције у којој је црногорски војник био спреман да ратује до коначне побједе. Борбена дејства 1915/1916. могу се назвати једним именом Мојковачка битка.
А команданту Васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу краљ Никола је послао телеграм сљедеће садржине:
“Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља, а тако исто на хуманим и братским поступцима, исхрањујући не само војнике из васојевићких бригада, већ и остале војнике црногорске и српске војске, који дејствују и пролазе преко ваше територије. Истрај јуначки сој Васојевачки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји!“
За постигнуте ратне успјехе у жестоким борбама код Мојковца и Берана посебно су истакнуте и похваљене следеће бригаде: “Колашинска, Горњовасојевићка и Доњовасојевићка“ а у најзначајније борбе црногорске војске у Првом свјетском рату спадају бој код Мојковца и борбе код Берана, Пренћана и Левер-Таре. Све до 18. јануара 1916. црногорско-санџачка војска држала је одбрамбени фронт: на лијевој обали Лима, између Берана и Андријевице, код Мојковца и на лијевој обали Таре, када је почела повлачење према Подгорици, по наређењу црногорске Врховне команде 22. јануара 1916. Влада Црне Горе потписала је капитулацију, а краљ Никола је напустио земљу. Црногорска влада капитулирала је десет дана послије Мојковачке битке, тачније 22. јануара.
Храбри ратници са тугом у срцу и сузама у очима, посматрали су како непријатељ без борбе улази у села и градове. Иако су морали предати оружје и при-знати капитулацију, иапак знатан број ратника није положио оружје већ се одметнуо у комите задајући “шваби“ снажне ударце током Аустро-угарске окупације. Пламен Мојковачке битке траје и трајаће све док постоје Србија и Црна Гора.
Слава нашим прецима, јунацима Мојковачке битке!
