Пише: Милош К. Војиновић

Поред паљевине села и уништење имовине, заплене стоке, турска војска је починила грозне и свирепе злочине над нејачи, женама, дјецом и старима. Зулуми су нечувени и незапамћени, злочини и свирепост грозни и ужасни. Поједини случајеви су стравични да се при казивању човјеку крв у жилама леди. Најстравичнији злочини направљени су у Стожеру, можда због тога што је ту било жариште буне. Турска војска није поштовала, ни штеђела образ жена и дјевојака. Сва нејач која није успјела и није могла побјећи, била је на свиреп начин, онај прави злочиначки, убијана и клана. Понашали су се као најкрволочније звијери, чојство су изгледа мјерили по броју силованих жена и заклане дјеце. Двије жене из Стожера, Турци су убили камењем. Кћер Бошка Фуртуле из Стожера, и једна жена Брајковића, покушале су да се сакрију испод једног амбара. Турска војска их је спазила, набили бајонете на пушке и обадвије измасакрирали.  Силоване жене у Стожеру турски војници су после убијали и над њима се иживљавали. Једној жени су просјекли дојке и кроз просјечене дојке провукли јој руке. Мајку Малише Лека, Санду, немоћну старицу запалили су у амбару, заједно са дјететом Јанка Брђа. Убили су у бјежању снаху Јакова Секулића из Горица. Када су убили жену, рањено је и дијете у колијевци са којим је бјежала, а које је касније, само и напуштено, умрло. У Стожеру испод Врхова, заробили су два малољетна младића, један је био Дико, син Мила Шестовића, а други је био Војиновић, оба из Стожера. Прво су их живе одрали, а онда им је Рагиб Каљић одсјекао главе. На муке су душу испустили и три брата Марковића из Воднога, које су Турци били заробили.То су били Шемси-пашини јунаци који нису имали образа, ни страха, ни познавали Бога, ни Алаха. Злодјела која су почињена су бројна и стравична, које је данас прекрио вео заборава.

План је био да се српски живаљ прогна, затре и уништи, а да се ту населе муслиманске породице које су бјежале из ослобођених крајева Црне Горе…

Дипломатске активности Црногорског посланика Матановића и српског конзула у Солуну исходовале су обећењем Порте да се српско становништво може вратити на своја огњишта, а да турске власти не могу дивљати над њима…

Турске власти, и поред потписаног уговора да неће никога хапсити, похватали су народне прваке из вранешких и премћанских села и осудили их на дугогодишње робије. На сто једну годину робије осудили су коџобашу Лазара Кнежевића из Вашкова, а на дугогодишње робије осудили су: Јанка Човића, Илију Шестовића, Николу Човића, Шабана Вуковића, Милентија Варагу, Петра Јоксимовића, Лала Јоксимовића, Малишу Лека, Ћоса Фуртулу, Мића Лека и Крста Човића сви из Стожера, учитеља Неша Јоксимовића из Горица и Маринка Маџгаља из Писане Јеле. Њих су оковане у тешко гвожђе, повезане међу собом ланцима, турске власти дотјерале у Сјеницу. О врат су им окачили револвере као знак да су бунтовници. Из Сјенице су прослијеђени у Скопље и Солун….

Похапшени народни прваци остали су у затвору у Скопљу и Солуну, све до младотурске револуције у љето 1908. године, када су општом амнестијом ослобођени. Турске апсане биле су право мучилиште кроз које су прошли поменути вранешко-прамћански прваци. Никола Човић слободу није ни дочекао, већ је отрован у затвору. Илија Шестовић због тешке робије умро је након пола године када је кући дошао. Сви су они били доведени до тих граница, да их ни породице нијесу могле препознати…

У вријеме трајања борби, страдале су многе породице, страдала је народу имовина и потпуно је био раскућен…

Шемси-паша Бишевац из Бишева код Рожаја, исламизирани Куч Чоловић, а прозвао се Фејзовић, брзо је напредовао – од турског аскера до паше (генерала), прочуо се у гушењу побуне и код нас у крви угушио Вранешко-премћански устанак 1906. године. Погинуо је 1908. године у Битољу, убио га је турски официр, присталица младотурака. [1]

Овдје желим напоменути да је један одред Шемси-пашине војске 1906. године пошао уз Бјеласицу не би ли ухватили мога прадједа Мирка Бојовог Војиновића са браћом и синовима. Војиновићи су спасили живе главе али су без икакве имовине успјели избјећи уз Бјеласицу до Курикућа. Кратко су се смјестили код Шћекића а онда су прешли иза Таре у Црну Гору, у Бјелојевиће, Подбишће и Речине гдје су остали до 1913. године.

Војиновићи су разурени због освете и завађе са Љуцама из Крушева из 1899. године. Мирков брат, Алексије  пројахао је на коњу са црногорском капом на глави док је ишао кроз Крушево ка Бијелом Пољу. То је сматрано тешким преступом јер је „Власима“ било забрањено да кроз села настањена муслиманима јашу на коњу, пјевају или носе другу капу, изузев феса. Љуце су га сачекали у Крушеву код чесме и убили. Након тога услиједила је освета. Хашим-бег Љуца послао је 1913. године Мирку десет жена са малом дјецом у колијевкама и понудио кумство Војиновићима. Кумство је прихваћено и није заборављено до данашњих дана.

Према списку који је сачинио муфтија Мустафа Салихбеговић а објавила сарајевска Правда^[2], осветници су убили следећа лица:

• Машо, Мехмед, Хуле, Алага, Решо, Аго и Наход Муслић;
• Хасан, Идриз, Шабан, Ејуп, Бајро, Хако, Јакуб, Ислам, Зећир, Омер, Тајо, Реџеп, Назиф, Шато, Абдурахман, Филе, Халил, Муса, Адем, Шабан М, Ахмет, Ибрахим, Шевко, Абас, Абид, Аго, Бахо, Пашо, Муле, Дедо, Абдо – Хасанбеговићи;
• Нухо, Ибрахим, Мурат, Хакија, Муса Бабајић и жена му Нафија (сагорјела);
• Сабит, Рашид, Медо, Бешир, Зито и Адем Шаховић;
• Едхем, Беган и Хамид Фазлагић,
• Аљо, Авдо и Мустафа Дрндар;
• Кујо, Шећо, Мулко, Шеле и Шаћир Даутовић;
• Аго и Пашо Хаџићи из Граба;
• Гано и Аљо Грабовић;
• Дуле и Махмут Садиковић,
• Билал Баљагић; Селим Каљић, Раиф Вртљанин, Дешо Дувеловић, Хаџика Мусић, Мехмед Чокрлија са још три друга, Медо Гушмировић, Зећир Хаџовић, Рашид Кораћ, Ахмед Друповић, Омер Хоџић, Хурем Адиловић, Адем Сукац и још 8 који се због

унакажености нијесу могли препознати. Овај број је већи, јер имена свих убијених нису евидентирана.

Ко је убио Бошка Бошковића?

Тврдње Милована Ђиласа да су одметници Радош и Драго Булатовићи на суду у Колашину признали да су убили Бошка Бошковића су нетачне. Они нијесу ухваћени живи нити им је суђено пред судом у Колашину, пред којим су наводно признали убиство.  Они су погинули у борби са жандармима у селу Равни у Доњој Морачи, 8. марта 1928. године о чему свједочи и фотографија у прилогу.[3]

Један од одметника из групе Јусуфа Мехоњића, Хаско Љуца, касније се пред пријатељима у Турској хвалио „да је његова пушка Бошка погодила“[4].

Тврдње више аутора да се Јусуф Мехоњић у данима убиства Бошка Бошковића налазио у Албанији не могу се сматрати доказом да његова група није извршила убиство.

Професор Милан Булатовић изнио је веома убједљиво сведочење које потврђује да су одметници Јусуфа Мехоњића убили Бошка Бошковића.

„Amir je pripremio ubistvo Boška Boškovića. S obzirom da je bio jatak Jusufa Mehonjića, o svojoj namjeri ga je obavijestio, moleći ga da mu pomogne u ovom poduhvatu. Mehonjić je odvraćao Amira od ove odluke. Ubjeđivao ga je da mu je to pogrešna odluka. Govorio je da je lako ubiti Boškovića, ali da će posljedice biti velike. To nije pametno rešenje. Boška će svetiti. Njegovo ubistvo platiće nedužni sibijan – narod. I pored Jusufovog opiranja, Amir mu je govorio da je njegova odluka konačna, da to mora uraditi, pa makar lično platio svojom glavom, jer takvu uvredu ne može oprostiti. Poslije takvog razgovora Mehonjić prihvata molbu i dogovore se o sastavu zasjede u kojoj su bili: Jusuf Mehonjić, Viličić, sestrić Jusufa Mehonjića, Nuho Hot iz Karajukića i Amir Muslić. Naišao je Boško od Šahovića prema Mojkovcu i na putu je ubijen. Ovo su tačni podaci o pogibiji Boškovoj, a sve ostalo su nagađanja.“[5]

Остаје чињеница да су муслимани Шаховића животима платили за Бошкову смрт и не само за његову. Колико је стварно убијено мирног, цивилног становништва барата се различитим подацима, од стотину до хиљаду. Ипак, може се сматрати тачним податак да је тог кобног 9 и 10. новембра 1924. године убијено 98 мирних грађана муслиманске вјероисповијести. Попис жртава извршио је одмах након погрома бјелопољски муфтија Мустафа Салихбеговић!

Неспорно је да је новембра 1924. године почињен тежак злочин над муслиманима. Неупоредиво већи злочин почињен је на истом простору над православним становништвом 1906. године. Да ли су тих година почињени и геноциди аутор овог текста није стручан да квалификује!

          „Мјесно српско становништво није починило нити учествовало у злочину 1924. године. Насупрот, спашавали су своје комшије муслимане.

Браћа Станоје, Радоје и Ратко Јоксимовић испод Жубера у Павином Пољу,  спасили су Смаја Аџовића и њгову браћу и породице. Склонили су их на сигурно и трећи дан испратили преко Лисе до Бродарева. Аџовићи и друге породице муслиманске су одселиле у Сарајево и  Прибој. Многи муслимани и њихови потомци су деценијама посјећивали вранешке српске породице које су их спасиле.

Марко Лековић са браћом и сродницима такође су спасили више муслиманских породица и испратили преко Комарана за Пријепоље.

Стеван и Иван Мрдак у Лијесци спасили су браћу Каљиће, чак и  Бећира са породицом и ако су знали да је починио бројне злочине над Србима, (убио је и попа Пера Радовића), испратли су до Скопља.

Лазар Бубања спасио је породице Хамзића и испратио их за Пријепоље. Хамзићи су годинама долазили код Лазаревог сина Ђорђија, у знак захвалности, а Ђорђије би их сваки пут дочекао на  традиционалан начин. Биле су то узајамне пријатељске па и кумовске посјете“.

Бројне мјесне српске породице Шестовића, Човића, Кљајевића, Вуковића, Јоксимовића, Цмиљанића и други, су спасили на стотине комшија мусимана. [6]

Превише је простора у Црној Гори гдје су вакат кaљали инсани.

Окретање суживоту и најбољим односима међу грађанима свих вјера и националности морају бити наш једини избор у будућности. Ризично је на нашим просторима унедоглед бавити се пребројавањем мртвих, увећавати њихов број и подгријавати тензије међу грађанима. Поборник сам разоткривања истине али без „зле крви“ и говора мржње које у текстовима више аутора има у књизи „Кад су вакат каљали инсани“. О мојим искреним намјерама и жељама најбоље свједоче књиге које сам издао 2014. године:

• „Стотину година од исељавања муслимана из Црне Горе за Турску 1914-2014“. У књизи је сабрано преко хиљаду имена домаћина који су са породицама иселили из Шаховића и Павина Поља за Турску о чему свједоче бројна сачувана документа из тог времена.
• „Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године“ приредио сам са магистром Тадијом Бошковићем. У књизи је сабрано око 20000 имена домаћина који су плаћали порез (дације) у садашњим општинама Бијело Поље, Пљевља, Мојковац, Беране, Плав, Гусиње, Рожаје и Петњица. Ради се о документима која свједоче о становништву затеченом на простору наведених општина након балканских ратова и прелазу из Османског царства у Краљевину Црну Гору.

Због великог интересовања читалаца, 2022. године штампали смо треће издање књига са преводом на турски језик.

[1] Светислав Шестовић, Стожер и Затарје кроз тешка и славна времена, Бијело Поље 2012

[2] Првада, Сарајево, број 267 од 23. новембра 1924. године

[3] Милош К. Војиновић, Тадија Б. Бошковић, рукопис: СПОМЕНИЦА ЗА ОТАЏБИНУ – Људки губици Црне Горе у Првом свјетскопм рату

[4] Казиваѕње аутору, Хајро Колашинли (Аличковић), Алачата, Турска 2014. године

[5] Професор Милан Булатовић, ауторски текст у књизи „Кад су вакат каљали инсани“

[6] Момчило-Момо Јоксимовић, казивање аутору,  2. август 2023. године

(крај)