Питање генерала Михаиловића поставило се још за Симовићеве Владе. О његовој герили чуло се као о првом организованом отпору у земљи против окупатора. Доцније се чуло и о акцији партизана, али као о акцији од мањег значаја. Симовић је одмах настао код Енглеза да помогну Михаиловића; али Енглези, осећајући још тада код Руса извесно нерасположење према Михаиловићу, постављали су један услов који није било лако испунити, а то је да Михаиловић уједини под својом командом и четнике и партизане. Симовић је гледао такође да Михаиловићеву акцију прикаже као нешто више од обичне гериле. Он је предложио Краљу да Михаиловића произведе од пуковника за генерала. На тај начин могло је изгледати да је капитулација потписана генералом Калафатовићем била примљена само од једног дела војске, докле је други део под Михаиловићем продужио борбу и даље. Немци би без сумње и даље гледали на Михаиловића као на вођа гериле, али ми смо бар код Савезника и неутралаца могли захтевати за Михаиловићеву акцију ону заштиту коју међународно право предвиђа за акцију редовне војске. После Симовићева пада Михаиловић је наименован за министра војног. Солидаришући се с њиме, Влада је мислила да ће му подићи углед и у земљи и код Савезника. Уз то је одбијала од себе сумњу као да она не би одобравала оружани отпор народа противу окупатора.

Симовић ми је увек говорио да он о Михаиловићевом питању разговара само с министром спољашњих послова Идном. Међутим тек пошто сам био примио дужност заступника министра војног, Далтон, министар блокаде или, како се то још звало, економског рата, телефонисао је да се морамо што пре састати. На том састанку саопштио је као највећу тајну коју смем само Краљу поверити, да све гериле, па и југословенска, спадају у његову надлежност, и да он стоји у вези с Михаиловићем. У ствари југословенска герила није спадала само у надлежност министарства блокаде, него и у надлежност министарства спољашњих послова, и између два министарства било је трења и сукоба.

Неко време ја сам радио с оба министарства, али постепено министарство спољашњих послова све је више присвајало нашу герилу себи, и ја сам најзад радио искључиво с тим министарством.

После састанка с Далтоном имао сам састанак и с Идном. Мени се чинило да се Далтон више бави техничком страном гериле него политичком, и зато сам нарочито од Идна тражио обавештења о помоћи коју би Енглези били вољни да укажу Михаиловићу. Идн није ништа помињао о Михаиловићевој јединственој команди над четницима и партизанима, али је врло одсечно тврдио да енглеска помоћ не може бити велика, докле год у Јадранском мору Италија буде имала надмоћност над Енглеском. Авионима и подморницама не може се доставити богзна шта; уосталоме Енглеска мора штедети авионе и подморнице. У истом смислу говорио ми је доцније и лорд Селборн, кад је дошао на место Далтона за министра блокаде. Ни оружја ни муниције, рекао је он, нисмо у стању дотурити Михаиловићу у већој количини. У накнаду за то шиљемо му новаца, и то доста, па нека набавља оружје и муницију на лицу места.

Ми смо знали да се код Михаиловића налази енглеска војна мисија, и знали смо да он шаље извештаје Енглеској команди на Средњем Истоку; али требало је времена, докле смо и ми, захваљујући врло много Ренделу, почели добијати те извештаје редовно и у потпуности. Преко Енглеза је ишло све што смо имали да јавимо ми Михаиловићу или он нама. Ја сам стално захтевао да нам се омогући непосредна веза с њиме као са чланом Владе с којим имамо да се споразумевамо о нашим домаћим стварима. Идн нам није оспоравао право на непосредну везу, али је из техничких разлога одбијао да је да одмах, — и то је одлагање трајало за све време док сам ја био у Влади. Оскудица непосредне везе између нас и Михаиловића није се много осећала у војном погледу. Ми смо се од почетка били сагласили с Енглеском командом и с Михаиловићем да народ треба организовати за борбу, али да праву и одсудну борбу не треба почињати, докле не дође време за искрцавање Савезника на Балкану. Дотле требало се ограничити на ону акцију која би кад Енглеској команди била потребна. Иначе било је доста, ако би Михаиловић успео да својом организацијом подигне дух у народу и уз то још веже известан број непријатељских дивизија. Али ако се оскудица непосредне везе није осећала у војном, она се осећала у политичком погледу. Михаиловићев покрет, који смо ми у Лондону сматрали као чисто војни, постао је у земљи убрзо и политички покрет. Због недостатка непосредне везе ми нисмо о политичком правцу Михаиловићева покрета били довољно обавештени, а још мање смо га могли контролисати. Сам Михаиловић јављао нам је о својим сукобима са комунистима и са љотићевцима, али не и о оном политичком кругу који се око њега стварао.

Једанпут из тога круга послао нам је Драгиша Васић једну посланицу у којој је оштро критиковао Грола због његове похвале партизана преко лондонског радија. Изузимајући тај један случај, ми смо тек заобилазним путем сазнавали понешто о политичким струјама и сукобима у Михаиловићевој околини. Тек онда кад су се ствари и без наше иницијативе стале сређивати и кад се око Михаиловића образовала једна коалиција демократских странака, ми смо добили јаснију и потпунију представу о политичком значају Михаиловићевог покрета.

Дотле пак нама је било јасно само то, да се Михаиловић био потпуно разишао с партизанима. Он их је оптуживао да не држе реч, и да су стога пропали сви његови покушаји споразума с њима. Није одобравао ни њихов начин вођења гериле. Ради малих и пролазних успеха они су били готови навући на становништво крваве немачке одмазде. По Михаиловићевом мишљењу народну снагу ваљало је поштедети све до тренутка општег народног устанка који је имао да падне једновремено са савезничком офанзивом на Балкану. Што је главно, после партизанских покушаја да у неким крајевима Западне Србије оснују совјетске републике, Михаиловић је био уверен да је партизанима крајњи циљ бољшевизирање Југославије, а борба против окупатора само изговор.

Сукоб партизана и четника задавао нам је много бриге. Одатле се врло лако могао изродити грађански рат, који би после немачких казнених похода и усташких покоља стао наш народ нових жртава. Али како да се тај рат спречи? Ми смо могли утицати бар донекле на Михаиловића, али на партизане нисмо могли утицати никако. Они су слушали само Москву, и докле им се одатле не би наредила обустава грађанског рата, они би, насупрот свима нашим апелима из Лондона, продужавали борбу против Михаиловића. Мени се стога чинило да на обустави грађанског рата треба радити пре свега у Лондону, путем разговора између наше Владе и Совјетске амбасаде. Чим сам после Симовића преузео Владу, ја сам потражио састанак са совјетским амбасадором Богомоловом специјално ради Михаиловићева питања. Богомолов ми је рекао утлавноме ово. Русија нема засада могућности да стварно помогне ни Михаиловића ни партизане; али како је Стаљин недавно у једном говору рекао, Русија сматра герилску акцију у окупираним земљама као потребну, и зато поздравља сваку герилу без разлике, па не чини изузетак ни за Михаиловића, ако се он доиста бори против Немаца. Што се тиче сукоба између четника и партизана, то је наша унутрашња ствар у коју Русија не жели да се меша. Њему, Богомолову, изгледало је невероватно да су партизани покушавали оснивати совјетске републике, и да је то покварило њихове односе с Михаиловићем. Сасвим је погрешно изједначивати партизане с комунистима. Израз тај „партизани“ скован је у Русији у доба Наполеонових ратова, када још није било комуниста. Тада се партизанима називали сви они добровољци који су, одвојени од редовних трупа, узнемиравали непријатеља у његовој позадини. У једној другој прилици Богомолов, који је раније био професор историје, држао ми је читаво предавање о герили. По његовом мишљењу, организовање гериле не треба оставити професионалним војницима као што је на пр. Михаиловић. Професионални војници не разумеју тај посао. За организовање гериле треба се ослонити на народни инстинкт. Остављен сам себи, народ ће најбоље наћи методе гериле и открити у својој средини њене вође. Герила је народни покрет, који ваља да воде народни људи. Богомолов је поменуо да је чуо за наше жалбе да је партизанска герила скопчана с несразмерним жртвама због немачких репресалија које изазива. У Русији такође герила је скопчана с великим жртвама; али ма колико крвава, герила није превећ скупа. Да није ње, народ би у овако дугом рату изгубио веру у будућност и стао да се мири с окупацијом као са свршеним чином. Та морална капитулација, тежа од сваког војног пораза, већ се опажа у некима од окупираних земаља. На ова његова разлагања ја сам му приметио само то да се герила у тако великој и само делимично окупираној земљи као Русија не може упоређивати с герилом у једној много мањој и потпуно окупираној земљи као Југославија. Жртве које герила намеће, падају у Русији само на један део земље, докле у Југославији падају на целу земљу. У Русији страдају само поједини крајеви; у Југославији цело становништво могло би бити десетковано и цела земља опустошена.

Иако ми је Богомолов био рекао да је сукоб четника и партизана наша унутрашња ствар у коју се Руси не желе мешати, он нам је негде око средине четрдесет друге године упутио један мемоар о зверствима четника над партизанима. Ми смо му одговорили да се Михаиловић исто тако жали на зверства партизана над четницима. На том је за онај мах ствар стала; али неколико месеца касније, почетком четрдесет треће Богомолов ми је предао писмено саопштење да његова Влада и после нашег одговора остаје при својим наводима, што је значило да она верује само у четничка зверства, а не и у партизанска. То је дало повода новим разговорима између Богомолова и мене о Михаиловићевом питању. У службеним разговорима он је био врло уздржљив; није отворено ударао на Михаиловића, и чак ми је једном обратио пажњу да московски радио није још ниједанпут напао Михаиловића. У приватним разговорима било је већ друкчије. Једанпут ми је рекао кад смо се већ опраштали на вратима: „Не ослањајте се много на Михаиловића! Немци држе његову породицу у Београду као таоце: ко зна какав ће све морални притисак чинити на њега.“ Други пут, кад смо се састали код њега да разговарамо „сасвим неслужбено и потпуно искрено“, он ми је рекао да његова Влада не верује Михаиловићу. Зашто му не верује, и докле њено неповерење иде, није хтео да каже. Кад сам ја напоменуо да ми се чини да његова Влада тражи да ми раскинемо с Михаиловићем, он је одговорио: „Ми не тражимо ништа! Ми вам само кажемо шта мислимо о Михаиловићу, а ваше је да оцените колико о томе треба да водите рачуна.“ Ја сам онда рекао да би наша Влада могла одузети Михаиловићу само оно што му је она дала, али не и оно што му је народ дао. Влада му је дала положај министра војске; али вођом гериле није га учинила она, него сам народ, кад се у маси одазвао његовом позиву на устанак. Ма колико да смо вољни водити рачуна о расположењу Русије, ми морамо водити рачуна и о расположењу нашег властитог народа, — утолико пре што успех гериле зависи умногоме од популарности њенога вође. Богомолов је завршио разговор тиме да се односи између Русије и Југославије неће кварити због једног човека. Михаиловић ће бити, и проћи, а наше две земље постојаће после њега као што су постојале и пре њега.

Почетком четрдесет треће могло се опазити да је и енглеско држање према Михаиловићу постало нешто резервисаније. В.В.С. у својим емисијама избегавао је да помиње Михаиловића, док је партизанима поклањао више пажње него раније. На моју жалбу Идн је одговорио да ће он извидети ту ствар, јер је то што ради В.В.С. у супротности с његовим упутствима. Међутим В.В.С. је и даље нагињао партизанима. С пролећа четрдесет треће, за време једног Идновог пута у Америку, Черчил као његов заступник упутио ми је једно писмо које је било скоро акт оптужбе против Михаиловића. На основу извештаја енглеске војне мисије код Михаиловића, Черчил је тврдио да се приликом неке гозбе Михаиловић у кругу пријатеља, прво, жалио на Савезнике да га не снабдевају довољно оружјем и муницијом, па онда у вези с тиме изјавио да је борба с унутрашњим непријатељима као што су партизани и усташи важнија него борба с окупатором, — и да је он готов примити против унутрашњих непријатеља помоћ од кога било. Саопштавајући нам све ово, Черчил је изјавио да, ако Михаиловић не би променио свој став према Савезницима, они би морали помишљати на могућност да поред његовог покрета узму помагати друге сличне покрете у Југославији.

Рендел, који је имао да ми ово писмо преда из руке у руку, гледао је да, колико могућно, ублажи неповољан утисак који је оно морало на нас оставити. Наглашавао је нарочито да је од Енглеза далеко намера да с Михаиловићем потпуно раскину. Мени се чинило и онда, а и доцније, да се крајњи смер Черчилова писма крио у његовој завршној изјави. Енглези су намеравали да ступе у тешњу везу с партизанима, ако већ нису били и ступили, — и да би нам то у своје време могли образложити, они су покушавају да Михаиловића унапред обележе као човека на кога се не могу искључиво и безусловно ослонити.

Ја сам одговорио Черчилу да се инкриминисани говор Михаиловићев може тумачити само његовим тренутним расположењем, јер стоји у потпуној супротности са целим његовим дотадашњим радом. Без сумње он је и сувише заузет грађанским ратом који се на несрећу разбуктао у Југославији, али ни партизани нису тим ратом ништа мање заузети. Да би Михаиловић могао све своје снаге обрнути против окупатора, требало би пре свега постићи између њега и партизана ако ништа више, а оно бар примирје, — и, како се нама чини, енглеска војна мисија у Југославији могла би с највише изгледа на успех узети иницијативу у томе смислу. У исто време писао сам и Михаиловићу, старајући се да му што јасније предочим да Енглези, докле год буду држали да је њему грађански рат важнији од свега другога, неће хтети да га обилније помажу у оружју и муницији. Идн, који се у томе вратио с пута, видео је ту моју депешу и рекао ми да је потпуно одобрава.

После неког времена Идн је дошао на мисао да на овој основи уреди будуће односе између Михаиловића и Енглеске команде на Средњем Истоку. Михаиловић би имао да се о својој акцији претходно споразумева с Енглеском командом, и да своју акцију углавноме ограничи на ону територију која је припадала Србији до Првог светског рата. Идн је желео да наша Влада подупре код Михаиловића овај предлог који је он намеравао да Михаиловићу непосредно учини. Рендел је уверавао да ће Идн, ако његов предлог буде примљен, дати изјаву у Парламенту да је Михаиловић са својим трупама постао саставни део савезничке војске. Иднов предлог могао се објашњавати намером Енглеске команде да почне искрцавање на Балкану. У том случају она је морала настати да се грађански рат У Југославији обустави, ако не друкчије, а оно путем територијалног разграничавања између четника и партизана. Не мање је морала настати да акцију Михаиловићеву усклади са својим властитим плановима. Иднов предлог био је за нас утолико незгодан што је сужавао Михаиловићу како иницијативу, тако и поље рада; али, с друге стране, за нас је било згодно то што се однос између Енглеске команде и Михаиловића уређивао једном врстом војне конвенције. Таква конвенција много боље него дотадашњи фактички однос обезбеђивала је Михаиловићу енглеску војну помоћ и омогућавала обуставу грађанског рата. Из тих разлога ја сам био вољан да подупрем код Михаиловића Иднов предлог, али у том је настала министарска криза. Ја сам у новој Влади у којој је председник био Миша Трифуновић, а заступник министра војске генерал Петар Живковић. Трифуновић и Живковић сматрали су као и ја да Иднов предлог ваља прихватити; у том смислу послана је депеша Михаиловићу, али пре него је његов одговор стигао, Трифуновићева је Влада пала.

Пурићева Влада, образована после тога, отпутовала је с Краљем у Каиро, и све до њена повратка у Лондон с пролећа 1944. ја нисам имао прилике да се бавим Михаиловићевим питањем. Кад смо се видели у Лондону, Пурић ми је саопштио да Енглези траже да се Михаиловић уклони из Владе, и да Краљ начини Тита у окупираној Југославији својим заступником и војним и политичким. Пурић је налазио да његова чиновничка влада не може Краља довољно подупрети у отпору према овим енглеским захтевима, и апеловао је на шефове српских странака да у овој тешкој ситуацији не отказују своју потпору Краљу. Енглези су, међутим, наваљивали на Краља да отпусти Пурића и као његова наследника означавали су бана Шубашића, иако је било јасно да српске странке не би могле с њиме да раде. Вероватно по Пурићеву савету, Краљ ми је у другој половини маја понудио да ме наименује за председника Владе и заступника свих осталих министара: ако ништа друго, тиме би се добило могућности за поновне преговоре с Енглезима који су под Пурићем били дошли до мртве тачке. Ја сам приметио Краљу да Енглези имају готову комбинацију са Шубашићем, и да бих уосталоме ја пре свега морао чути од њих самих шта они управо траже. Краљ је онда удесио мој састанак с енглеским амбасадором Стивенсоном. Стивенсон ми је као Черчилово мишљење саопштио да је акција партизана тако корисна с војног гледишта Савезницима, да би требало да је и ми од наше стране бар морално помогнемо. Све што Черчил тражи, то је да Краљ јавно ода признање партизанима: практична вредност тог признања састојала би се у томе што би народ убудуће у много већем броју прилазио партизанима од којих се дотле клонио као од Краљевих противника. Ја сам подсетио Стивенсона да су партизани објавили да не признају краља Петра. Претпоставимо сада да Краљ својим ауторитетом покрије акцију партизана, да ли ће они у накнаду за то престати оспоравати његов ауторитет? Стивенсон ми није одговорио на ово. Ја сам га питао још да ли Краљево приближавање партизанима повлачи собом и напуштање Михаиловића. Стивенсон је рекао да Михаиловић не може бити више министар војни; какав ће иначе бити његов положај и његови односи према Краљу, то је наша ствар. Иако сам знао да Енглези решавају ствари на парче, и не маре да обухвате ситуацију уцело, а најмање да јој траже логично решење, ја сам ипак покушао да изазовем са Стивенсоном разговор о нашој ситуацији уцело. Рекао сам му да се у нашој земљи води грађански рат, који је за Савезнике незгодан само у војном, а за нас и у војном, и у политичком погледу. За обуставу тога рата неће се ништа учинити, ако се Енглези, повлачећи за собом и нашега Краља, буду бацили на страну једне ратујуће стране. Ја сам предлагао да Енглези изјаве партизанима и четницима да ће војно помагати и једне и друге уколико се буду борили против непријатеља, али да и једни и други да се махну политике. Политику би имала да води Влада у коју би, у циљу обуставе грађанског рата, били позвани представници и Михаиловићеве и Титове политичке групе. Ако би се дошло до споразума на овој основи, Михаиловић, да би се његова војна акција што јасније одвојила од политике, имао би да изиђе из Владе. Стивенсон је обећао да ће ове сугестије моје саопштити свом министру, па се онда вратио на Краљево одавање признања партизанима. По његовом мишљењу, то би признање ваљало објавити у виду једне прокламације коју би Краљ упутио народу пре састава нове владе као неку врсту новог политичког програма. Неко је био рекао Стивенсону да по нашем Уставу Краљ прописује влади програм, а она га само извршује. Стивенсон је имао нацрт те прокламације при себи. Један летимичан поглед био је довољан да ми покаже да тај нацрт није садржавао само признање војним напорима партизана, него још и повлађивање њиховом покрету као једном великом народном покрету који у овом тренутку представљала тако рећи једину праву снагу у Југославији. Пошто сам исправио Стивенсоново тумачење нашег Устава, ја сам му рекао без увијања да ниједан српски политичар не би могао одобрити овако састављену прокламацију. Стивенсон је на то приметио да је његовој Влади стало само до оне реченице у којој Краљ одаје признање партизанима; све остало можемо мењати како хоћемо.

После два дана, опет по Краљевој иницијативи, Грол, Шубашић и ја имали смо заједнички састанак са Стивенсоном. Изузимајући демократа, остале српске странке биле су овластиле мене да их у овој прилици заступам. У име демократа имао је да говори њихов вођ Грол. Почињући разговор први, ја сам се ограничио на оно што ми је у целој ствари изгледало најважније, а то је да ли ће Енглези и даље помагати Михаиловића или не. Ако Краљева похвала партизана, рекао сам ја, има да падне истовремено с енглеским ускраћивањем сваке даље помоћи Михаиловићу, то ће значити да, под изговором војних разлога, и Краљ и Енглези прилазе једној странци нашег грађанског рата, и то управо оној која, бар у српском делу Југославије, има противу себе већину народа. Грол је више од мене показивао „разумевања” за партизански покрет, али и он је дао сасвим јасно разумети да од нас није тражити да Михаиловића потпуно жртвујемо. По свом обичају отресао се Михаиловићева „милитаризма“, али је не мање енергично одбијао партизанске оптужбе о његовој сарадњи с непријатељем. Шубашић је рекао само неколико Речи, и то у одбрану Михаиловића. Објашњујући Стивенсону случај Краљевића Марка, у коме је српски народ оличио себе сама, Шубашић је тврдио да је за Србе Михаиловић други Марко, и да га се они неће ни по коју цену одрећи. Стивенсон је и на овом састанку повео реч о Краљевој прокламацији која би била издана пре образовања нове Владе. Грол му је одмах рекао да Краљ не може издавати никакву прокламацију пре него буде имао једну одговорну Владу: прво Влада, па онда прокламација, а не обрнуто. На крају Стивенсон је предложио да се састане с њиме још једанпут, а да у међувремену ставимо наше гледиште написмено. У акту који је за Стивенсона саставио Грол у споразуму са Шубашићем и са мном, било је истакнуто: (1) да у Југославији не постоји само један покрет, и то онај који води Тито, него постоје и два друга покрета, од којих један води Михаиловић, а други Мачек; (2) да о уједињавању свих борбених снага под командом Тита не може бити ни говора због супротних политичких тежњи партизана и четника; (3) да нико не спори комунистима право да по свршетку рата узму учешћа равноправно с осталим странкама у изградњи новог демократског поретка, али да засада борбене снаге треба што више одвојити од политике; (4) да због тога и Михаиловић треба да иступи из Владе, али да као вођ знатне борбене организације има и даље права на потпору Савезника; (5) да у Краљевој прокламацији ваља између осталога и то рећи да ће га Краљ и Савезници и даље помагати у борби против непријатеља.

Кад смо овај акт предали Стивенсону, он нам је наговестио да не верује да ће његова Влада моћи задовољити наше захтеве. На моје питање: „Зашто?“, одговорио је: зато што Михаиловић не ужива више њено поверење. По том разлогу, одвратио сам му ја, ми бисмо могли одбити сваки разговор о Титу, јер он опет не ужива наше поверење.

После састанка са Стивенсоном, Грол и ја били смо код Краља. Саветовали смо да не попушта под енглеским притиском и да гледа да добије времена. Он није изгледао склон на попуштање. Енглези, рекао је, траже да одбацим Михаиловића, који је за мене, па да предам сву власт Титу, који је против мене. Међутим, већ после неколико часова, по свој прилици под појачаним енглеским притиском, Краљ је наименовао Шубашића за председника Владе. У свом новом положају Шубашић је за тили час заборавио како онај акт који је заједно с Гролом и са мном био предао Стивенсону, тако и своја властита упоређивања Михаиловића са Краљевићем Марком. Нови правац којим је пошао, довео га је до споразума с Титом: као што се доцније показало, он се приликом тога споразума дао не само победити, него и изиграти.

За Шубашићеве владе ја сам покушавао да, колико ми је као приватном човеку било могућно, обавестим Енглезе о томе какве последице њихово повлађивање Титу може имати и за њих, и за нас. Сећам се нарочито разговора с нашим старим пријатељем Емеријем, министром за Индију па онда са једним експертом за југословенске ствари министарству спољашњих послова и најзад с једним од уредника „Тајмса“. Иако ниједан од њих није марио комунисте, сва су тројица веровали да се Титов покрет може приступањем некомунистичких елемената разблажити, и да ни сам Тито није човек на кога се не да утицати. Тим поводом ја сам рекао Емерију да се ниједан прави комуниста а Тито ми изгледа такав — не да ни преобратити ни поткупити, и да ће Енглеска влада проћи с Титом по свој прилици као Луј Шеснаести с Дантоном, који је, иако од Двора, припремио буну од 10. августа.

У то време сви ми који нисмо били за Тита, били смо код Енглеза рђаво записани, као што се може видети по овоме што се мени лично десило. Краљ је за време Шубашићевих преговора с Титом зажелео да ме види, али мислио је да то може бити само кришом. Један Грк, његов пријатељ, а мој познаник, удесио је једно вече наш састанак у свом дому. Енглези су за то брзо дознали, и како ми се после тај Грк жалио, оштро су га укорили што омогућава Краљу састанке са мном.

Михаиловићево питање, узимајући све скупа, било је једно од оних питања чије је решење зависило од стања руско-енглеских односа. Мени је један енглески дипломат рекао ово. Михаиловићево питање јесте игра карата између нас и Руса; ми имамо јаче карте, али ипак можемо изгубити, јер ми не знамо шта хоћемо, а Руси знају. Доиста, Руси су отпочетка хтели да збришу Михаиловићеву герилу у корист Титове. Докле сам био у Влади, имао сам утисак да они желе, ако могуће, постићи то без отворена кидања с Краљем и његовом Владом. Њихови односи с нама били су не само потпуно исправни, него скоро пријатељски. Ипак зато ја сам уверен да су они отпочетка узимали за основу своје будуће политике у Југославији Тита и његов покрет, а не краља Петра и старе политичке странке. То се могло видети по држању самога Тита, који није ништа радио без упутстава Москве. Он је већ 1942, када су односи између наше Владе и Совјетске амбасаде били сасвим добри, заузео не само према нашој Влади него и према Краљу отворено непријатељски став. Он више није признавао Краљев ауторитет и сакупио је однекуда једну групу својих присталица коју је огласио за једину закониту власт Југославије: Краљ је већ тада био од партизана збачен. Тито се много више понашао као вођ једне револуције него као вођ једне гериле. Ту револуцију Руси нису зацело приредили у том циљу да би краљу Петру и његовој лондонској Влади олакшали повратак у земљу.

Енглеска политика није била ни тако јасна ни тако одређена као руска. Док сам ја био у Влади, Енглези су признавали само једну герилу, — и то Михаиловићеву. В.В.С. помињао је уз њу и Титову герилу, али Енглеска влада никада нам није говорила да и са њом има везе.

Први пут у Черчилову писму наговештена је могућност да Енглеска влада ступи у везу још и са неком другом герилом поред Михаиловићеве. Ово наравно не значи да Енглези нису имали још и пре Черчилова писма своје људе код Тита као што су их имали и код Михаиловића. У току 1943. постојање енглеске војне мисије код Тита постало је јавна ствар. Како су и четници и партизани зависних у погледу наоружања од Енглеза, они су били у стању чинити и на једне и на друге притисак да прекину братоубилачки рат. Черчилово писмо било је донекле притисак на Михаиловића, али ја не знам да ли је сличан притисак чињен и на партизане. Одлука Енглеза да прекину с Михаиловићем дала би се разумети да су му они пре тога поставили извесне услове које он није хтео примити. Колико ја знам, од њега је тражен пристанак само на раније поменути Иднов предлог, и он је пристанак дао. Такође је неразумљиво да Енглези, обећавајући своју помоћ искључиво Титу, нису предвидели никаква јемства да Тито неће — као што се на жалост после и десило — употребити против Михаиловића то оружје и ту муницију коју су му Енглези давали против Немаца. Зашто су Енглези потпуно напустили Михаиловића, који им је у критичким часовима ваљао много више него Тито, и који је још увек представљао знатну војну снагу, то још ни данас није потпуно расветљено. Али баш тај факт да у енглеској политици има много чега нерасветљеног, може бити доказ да та политика није била ни довољно доследна ни довољно одређена.

Извор: Слободан Јовановић, Записи о проблемима и људима: 1941-1944, Удружење српских писаца и уметника у иностранству, Лондон 1976, стр. 610-620-

преузето: погледи