Пише: Нинко ЂУРИЋ

Белег ужасног српског страдања гради се на месту са којег је већина од 410 невино страдалих мештана вагонима транспортована у Славонску Пожегу, где су свирепо погубљени само због свог српског имена и православне вере.

Лужански свештеник Драган Зарић, завршетак радова најављује до 26. августа, када је у плану и служење парастоса за жртве, а чије су породице некада помен ближњима одавале у Славонској Пожеги, на месту погубљења.

–Циљ је да трајно обележимо место где су наши преци посљедњи пут стајали живи и одакле су отерани у смрт. Ту у предратним Лужанима, уз млин и пилану, постојале су и хале које су усташама послужиле као сабирни центар за 410 Србе из та четири села, а ускотрачна пруга за њихов пут без повратка. Сви ти мушкарци православци изнад 16 година стрпани су у вагоне и транспортовани до Славонске Пожеге где су свирепо уморени – каже свештеник Зарић.

Он додаје да су евиденција и подаци о овим усташким злочинима сачувани захваљујући горком народном сећању, сведочењима бившег логораша Душана Тривунчевића, Николе Чечавца, прикупљених као службеника при општинском Војном одсеку. Никола је био крунски сведок тог српског погрома, претекао је срећом јер је имао две године мање од 16 година, са колико је у вагоне стрпан сваки приведени Србин, тог 26. августа 1991. године.

Ни дан – данас се не зна ни за гробове, ни за кости, тих 410 дервентских мученика. Некада су њихови потомци одлазили у Хрватску и над јамом, односно њивог наводног стратишта, одавали помен.

Слању 410 дервентских Срба на пут без повратка у Хрватску, пругом из Босанских Лужана, претходило је свирепо убиство свештеника у том месту Милоша Петровића. Како су „Новости“ писале, њему је недавно служен помен и освештан обновљени споменик.

–Усташе су у 32 години убиле Милоша 14. априла 1941. године, четвртог дана од проглашења НДХ (10.априла), испред парохијанског дома. Тај свештеник је био прва жртва усташког терора у том дервентском селу, из ког је већ 26. августа у Хрватску и смрт послато 410 Срба – подсећа, за „Новости“, парох лужански Драган Зарић.

–Одавно је и то симболично спомен обележје у Славонској Пожеги, бестрагом уништено и сравњено са земљом. Зато га сада подижемо у Босанским Лужанима. Уместо њихових гробова, уз четири узвишења која симболизују њихова села, за сваког настрадалог у бетонски прстен са плочицом на којој је записано име и презиме жртве засадићемо стабло тисе које симболизује вечност-најављује свештеник Зарић, уз захвалност Васи Мичићу и осталим мештанима на иницијативи и истрајности да овековече белег једног од највећих страдања у историји дервентских и посавских Срба.