Пише: В. Томовић
Без обзира што неће више бити у прилици да управља ресором Министарства правде, Владимир Лепосавић је био „гејмченџер“ на црногорској политичкој сцени. И то не зато што га је премијер изабран гласовима до 30. августа прошле године прогоњених грађана смијенио уз подршку прогонитеља тих истих грађана. Лепосавић је промијенио ток игре зато што је, како је и најављивао, својим одбијањем да призна кривицу коју нема, натјерао „глумце“ да скину маске.
Маске нису пале са лица посланика ДПС-а, за које се знало да их жртве злочина у Сребреници дотичу сразмјерно колико их занимају везе њиховог шефа за злочинима почињеним током 90-их у Црној Гори па и Хрватској и Босни. Од ДПС-оваца се и очекивало да одраде тачно оно што јесу: буду профитери антиратног наратива као што су некада били ратнохушкачко домобранског. Исто важи и за сателите ове странке, али и за УРУ која је настала у антиратно профитерској кухињи Друге фамилије и у складу са тим се понашала занемарујући факте и истину о томе шта се десило.
Круцијално демаскирање везано је за улогу Демократа у овој причи. Јер, однос према ономе што је бранио и заступао разријешени министар Лепосавић – право грађана српске националности да одбију да се на питање злочина у Сребреници понашају као кривци у судници, не негирајући злочин, показао је да врх ове партије Србе у Црној Гори третира искључиво као резеорвар гласова. За њих најважнији резеорвар!
Управо је Лепосавић можда и најбоље научно доказивао феномен Ђукановићевог антисрпског Апартхејда, посебно у својој монографији „Ухваћени у вршењу својих права“. Током кризе око његовог разрешења, десило се, међутим, да му о грађанским и мањинским правима лекције у медијима држи управо онај функционерски кадар Демократа који се „интелектуално“ претходно доказао углавном упорним млаћењем по општим мјестима и просипањем демагогије спаковане по штабовима оног опскурнијег дијела црногорског НВО сектора. Мегатренд дипломци и лоши студенти из ових редова као да су се утркивали да на критикама Лепосавићевог става и односа према Сребреници скупљају поена код Друге фамилије и Звезда Гранта. Иако су знали да ветеране антиратног профитерства није узбунило Лепосавићево релатизовање злочина, којег није било, већ могућност да промијени игру на којој су они зарадили богатство и у којој се зна ко мора да буде колективни кривац, ретроградан и профашиста да би “Неко” могао да скида кајмак са таквог поретка. На истој матрици профит на антиратном наративу прави и ДПС са својим сателитима. Од кога то партнери Радована Караџића из деведесетих бране сјећање на Сребреницу?
Занимљиво је да су ти исти “Мегатренд интелектуалци” о чијем моралу је ријеч, тиховали о Лепосавићевом коментару у вези Хашког трибунала који је, иначе, много мање критичан од оног који су исказали Карла дел Понте па и Серж Брамерц, уочи избора у Херцег Новом. Тада су свирали музику која прија ушима њихових гласача. А након избора поново се вратили на курс који им обезбјеђује подршку Друге и Прве фамилије којима се нескривено допада безусловна подршка Ђукановићевом Тројанском коњу.
И збиља, однос врха ове партије према актуелној кризи у парламентарној већини неодољиво подсјећа на курс ДПС-а из 1998. Ово поређење доноси и још једну неодољиву сличност коју је јуче маестрално скенирао писац Комнен Бећировић препознајући близаначку полиитчку везу Новака Килибарде и Здравка Кривокапића. И Ђукановић с краја 90-их чувао је „просвијећеног Новака” као што то данас Демократе чине са њиховим премијером.
У овом „грму“ лежи и одговор посланици ДЦГ Зденки Поповић зашто Лепосавић није спашавао Црну Гору својом оставком: Одбијањем да је поднесе он је спасавао грађане од магле коју им продаје њена партија претворана у фирму којој су правда и слобода постале само монета за куповину привилегија и функција.
Да су заиста Демократе, поштовале би вољу грађана и својих бирача од 30. августа на којој су дошли на власт. ПР кампања којом Свилановићеви покушавају да представе збиљу другачијом само привремено може да створи утисак да Килибарда 2.0 има прекоцензусну подршку народа да ради оно што ради. То у преводу значи да је и њихова подршка премијеру одражава све осим воље народа. Легитимна је, али демократска таман колико је демократска Ђукановићева партија социјалиста.
Толико о демократији Демократа.
