Тито је  5. фебруара 1944. године  упутио депешу повјереницима у Србији, обавјештавајући их да им у специјалну мисију шаље британског мајора Џонија Ханикера, члана британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, који ће Савезничкој мисији при Врховном штабу достављати “све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства”.

У депеши је наглашено: “Врховни штаб ће ипак одлучити да ли ће предложени циљ да се бомбардује”. Откривање садржине те поруке омогућило је историчарима да разријеше мистерију о разлозима бјесомучне англоамеричке ваздушне кампање по градовима у Србији и Црној Гори, током које су “савезници” до септембра 1944. године мало наудили њемачкој војној сили, али су под изговором истјеривања Њемаца убили хиљаде српских цивила. Све те акције тражио је и одобравао сам Броз, и његова ријеч је била прва и последња. Брозови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по његовом налогу, своје жеље, које је он усаглашавао са својим жељама и одлучивао кад ће оне бити реализоване. Да је овај закључак тачан, потврђује чињеница да су се Енглези и Американци, убрзо послије слања ове Брозове депеше, поново обрушили на Ниш. У међувремену шифрованом поруком јавио се Пеко Дапчевић. Он је пријавио своју жељу: „Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић.“ Недјељу дана касније, Никшић је сравњен са земљом. Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други становници остали без крова над главом. О том догађају извијестио је и Радио Лондон: „Приликом напада британских велингтона на Никшић, бачене су разне блок бомбе од двије хиљаде килограма. Порушено је и оштећено пола вароши. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита.“ Десет дана касније, Броз се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ: „Јавите нам која мјеста треба бомбардовати.“ Дапчевић и Бакић радио везом одговарају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар.“

Брозов одговор стигао је из ваздуха. У рану зору 5. маја 1944. године, на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера. Настао је прави пакао. Готово читава Подгорица разорена је до темеља. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог Подгоричанина. Нацистички окупатор имао је само 15 страдалих. Пеко Дапчевић јавља Брозу: „Политички, војнички и морални резултат бомбардовања – добар!“. Подгорица је бомбардована још у седам наврата. Савезничко бомбардовање Никшића и Подгорице, Штаб 2. корпуса користи да позове способне за борбу да напусте градове и прикључе се Народноослободилачком покрету, и упозорава: „Наши савезници бомбардоваће и дању и ноћу сва мјеста која непријатељу служе. Одмах напуштајте градове и сва мјеста у којима се задржава окупатор. Способни за борбу, прилазите нашим славним бригадама”. У извјештају борбених јединица на терену Црне Горе јасно су назначени разлози савезничког бомбардовања. Штаб 9. црногорске бригаде извјештава о јачини непријатељских снага на простору око Подгорице: „Ако би ускоро услиједило макар и мање бомбардовање њихових положаја, а специјално околних села око Подгорице, те Казновице (Спушке Главице) и Тараша, настала би таква ситуација код њих, да би све оно што заиста није директно узело учешћа у појединим злочинима – изашло из Подгорице и тражило заштиту и уточиште код наше војске”. Први извјештај о минималним њемачким губицима у бомбардовању Србије и Црне Горе, шаље амерички амбасадор из Грчке, 15. маја 1944. године: „Нашим бомбардовањем југословенских цивила, а како је то Радио Лондон објавио – бомбардовање је извршено на Титово тражење, ми идемо на руку непријатељу, а не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него отуђује од нас народ који би желио да се на нашој страни бори када дође велики дан. Неамеричко дјело чинимо мијешањем у један бијесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље“.

Подгорици су комунисти послије Другог свјетског рата надјенули име по Брозовом конспиративном надимку а крајем 2018. године постављен споменик Јосипу Брозу у центру Подгорице.