Пише: Зоран Чворовић

У најновијем интервјуу који је дао руској државној агенцији „Новости“ (ФАН), Александар Дугин примећује како се Путинова политичка стратегија до почетка специјалне операције у Украјини састојала у „спајању две узајамно искључујуће ствари“.

Он је, као и Ден Сјаопинг, хтео да Русија буде „део Запада, али његов суверени део“. Та формула се показала и теоријски и практично неодрживом, јер „Запад“, речју Дугина, „прихвата само оног ко се одрекао суверенитета“, стога је „пре или касније морао да дође тренутак избора – укључење у западни глобални модел или суверенитет“.

С тим у вези Дугин у наведеном интервјуу указује на један важан детаљ. Након што је почела руска специјална операција у Украјини актуелни председник Савета за спољнополитичке односе (Цоунцил он Фореигн Релатионс), дипломата Ричард Хас на једном саветовању је формулисао став према коме „нема смене режима у Русији, већ смене Путина“. Такав став Дугин тумачи тиме што „наш режим, за разлику од иранског, у потпуности одговара, зато што је скројен према моделу из деведесетих година“.

„Не одговара им само Путин, јер брани суверенитет своје земље“, закључује Дугин.

Ако је председник моћног Савета за спољнополитичке односе творац формуле смена Путина, а не руског режима, онда није случајно што је Бајден сву вербалну паљбу усмерио на председника Русије. Из угла ратног циља америчких глобалиста, који је формулисао Хас, употреба квалификација „агресор“, „ратни злочинац“ и „касапин“ не делује као политичка несмотреност деконцентрисаног тврдоглавог старца из Беле куће, већ као део јасног и чврстог плана.

Занимљиво је да је Ричард Хас истовремено и један од оних који се уз државног секретара Ентонија Блинкена подухватио посла „пеглања“ изјаве коју је Бајден дао приликом недавне посете Пољској, у којој је оценио како Путин „не може да остане на власти“. И док је Блинкен објаснио како САД „немају стратегију промене режима у Русији или било где другде“, Хас је на свом твитер налогу написао да је „Бајденов коментар учинио ионако сложену ситуацију још сложенијом, а опасну још опаснијом“, саветујући Бајденове помоћнике да руским колегама што пре упуте поруку да су САД „спремне да раде са руском владом“.

Иза привидног несагласја у америчком естаблишменту крије се тактика према којој Бајден излази са званичним америчким ратним циљем – трајно уклањање Путина – док нижи ешелони власти наводно коригују америчког председника, а заправо служе да припреме терен за покушај „дворске револуције“, налик оној из фебруара 1917. Јер, како примећује Дугин, правни, економски и политички модел увезен у Русију почетком деведесетих још увек није промењен у толикој мери да „дворска револуција“ глобалистима не би могла да заврши посао.

Накнадне корекције Бајденових изјава од стране његових најближих сарадника и саветника истовремено имају за циљ да поправе негативну репутацију организатора „наранџастих револуција“ коју САД уживају у владајућим круговима појединих кључних америчких савезника на Блиском и Средњем истоку, а која је свакако један од разлога због којих се Турска, Саудијска Арабија, УАЕ и Пакистан нису придружили економском рату политичког Запада против Русије.

Дугин не сумња у то да је Путин прешао Рубикон и да је „одлучио да по сваку цену брани суверенитет“. Према његовом суду „специјална операција једноставно не може бити доведена до победе без буђења руског фактора“, односно без мобилизације народа, а „народ је спреман“ за то. Проблем је, по Дугину, у „елити која је преостала још из деведесетих година, која уистину мрзи наш народ“, па стога не мобилише народ, у најширем смислу тог појма, већ специјалној операцији у Украјини приступа као некаквом техничком питању. Такву однарођену елиту Александар Дугин назива „шестом колоном“.

О проблему однарођене бирократије која је спречавала непосредно општење врховне власти и народа у управном моделу правно вестернизоване Руске империје писао је још Лав Тихомиров, пророчки предвиђајући неких десетак година пре револуције да ће због таквог отуђења између народа и врховне власти све грешке бирократије пасти на терет врховне власти. Бирократија спречава да појединац буде, речју Ивана Иљина, „грађанин у истинском смислу те речи“, а то је онај који „води аутономни духовни живот, има аутономну правну свест и самостално гради свој живот и живот своје државе“. Несамостални појединац нема осећање сопственог духовног достојанства, а по речима Иљина „народ који није вођен овим осећањем осуђен је на тешка историјска понижења“.

Путинов позив добровољцима да се укључе у рат против НАТО-а на територији Украјине, као и недавни почетак формирања нових војно-цивилних органа власти у градовима Херсонске и Запорошке области (које се налазе ван оквира ДНР и ЛНР), јасан су сигнал да војна операција на Украјини не само да неће бити брзо окончана већ и да је изгубила досадашњи технички карактер. Промена карактера рата у Украјини морала би неминовно да доведе и до постепене промене реципираног система управљања у самој Русији, а његова промена смањила би могућност извођења „дворске револуције“. Ако у условима рата не може да се врши конституционална реформа државног здања, могућа је појава нових народних „ополченаца“ из руске провинције, налик Кузми Мињину и Димитрију Пожарском с краја Смутње 1612–1613. године, који би требало да преузму део политичке моћи са садашњих овешталих и делом непоузданих управљачких структура.

Извор: стандард.рс, Печат