Пише: Перица Ђаковић
И даље од 44. Владе Црне Горе ништа. Разлог што нијесмо добили брзу и стабилну политичку владу сличан је као код избора 42. владе 2020. године. И тада и сад јавност је мислила да је формирање владе дјечија игра, јер политички је све било јасно. Знало се ко су побједници и ко би требало да је сачињава. Али и тада и сада, у кадрирање се укључио такозвани спољни фактор, или да преведем, амбасаде у Подгорици, и то овога пута код Спајића много транспарентије него код професора Здравка.
Тада је то било увијено кроз причу прво о експертској, а потом кроз „апостолску“ владу. Што би народ рекао „да се Власи не досјете“. Сада је тај утицај много директнији и без скривања. Зар није сам њемачки амбасадор изјавио да се свакодневно виђа са мандатаром, а зли језици преносили како је био чак и прегласан у директном преношењу порука ко може а ко не у владу. Јасне поруке стизале су и од других амбасадора Квинте, а најаснији и најгласнији био је Габријел Ескобар, да српско-руски фактор представљен кроз ЗБЦГ није пожељан коалициони партнер!?
Узалуд су лидери ЗБЦГ, као и сви преговарачи, прихватили Спајићевих 10 принципа, а што је значило да ЦГ остаје на евро-атланском путу, да се све евентуалне политичке разлике замрзавају. То није било довољно, јер у ствари показало се да је све раније било режирано (један од лидера ПЕС-а гос. Миловић је неспретно у једној изјави рекао да је њихов став био да ДПС и ДФ неће бити дио нове владе). Другим ријечима, мандатар је поред политичке неспретности, показао и недозвољену дозу реваншизма и политичке сујете. Ура и Дритан су морали платити цијену До Квон афере, а Спајић ЗБЦГ-у није могао да опрости његово скидање са листе предсједничког кандидата иако је сам себе довео у ту позицију (двојно држављанство, имовина у Београду на води, и да не набрајамо). Мандатар је морао знати, ако то нису већ знали у амбасадама Квинте, да народ не жели подршку дојучерашњих ДПС коалиционих партнера који су јасно били против његовог потпредсједника странке на предсједничким изборима. Ако је Спајић, због неких интереса, то заборавио и опростио, народ (гласачи) то није, па ни најближи мандатаров коалициони партнер Демократе, али и сами посланици ПЕС-а и дио њихових коалиционих партнера. Јавно су рекли да не желе подршку посланика СД-а, Зенке, и вјероватно ХГИ-ја и Либералне партије. За сада још размишљају и вагају у СНП-у, ЦИВИС-у, Новској листи.
Све то довело је до податка да је мандатар испод потребне подршке од 41 посланика. Потврдио је то и он сам на индиректан начин у обраћању медијима након састанка са амбасадорима, уз констатацију да времена још има. Дакле. рачуна на друго полувријеме, а можда и на помоћ предсједника након његовог повратка из Њујорка. Сад сва јавност очекује став Милатовића, да ли је задржао свој принцип и став о страном немијешању који је имао и јавно изнио прије пута за САД.
У ишчекивању његовог јавног иступа и порука народу Црне Горе, присјетих се оне пјесмице лаких нота коју смо сви уз гитаре пјевали „Вратио се Шиме, гдје је биа, да је биа, липо му је било“. Ово би се могло односити и на премијера у техничком манадату Абазовића, који је истина имао више наступа, како се то у политици каже, на маргинама догађаја. И док пјевушимо ту пјесмицу лаганих нота народ ипак мисли да из овог Спајићевог ћорсокака најпоштенији излаз могу бити или избори, или рестарт самих преговора, али овога пута од стране самог мандатара много транспарентнији.
