Пише: Перица Ђаковић
Обичном грађанину Црне Горе чини се већ је доста комедије и циркуса око
избора 44 Владе. У почетку се народ свим дешавањима занимао, посебно
око игара око фотеља (у стилу дјечије игре „Иде маца око тебе“) касније, пратио с невјерицом шта поручују лидери и њихови гласноговорници, у стилу „игара без граница“, а сада чини ми се да је народу овог циркуса преко главе.
Маске су, утисак је, дефинитивно пале, посебно након (не)спретне изјаве
Андреја Миловића да је Покрет Европа сад од своје оснивачке Скупштине
одлучио да будућу Владу прави без ДПС-а и ДФ-а (сада ЗБЦГ). Тако да су
све Спајићеве игре, које је наводно преговарачки водио, пале у воду, па се
стиче утисак и око односа унутар самих лидера Европе сад по принципу добар
и лош полицајац. Чини се да је на сцени класична борба око превласти у самој партији. Ако је Јаков добио прву битку око предсједничке трке (када се
морао извињавати народу и гласачима због поступака свог предсједника
Мицкеја), а чинило се након Милатовићеве увјерљиве побједе над
Ђукановићем, Милојко побједнички и самоувјерено кренуо у другу утакмицу
након добијеног исписа из српског држвљанства, а још више добијања
мандата за премијера директно од предсједника Црне Горе, ипак све није и
било тако.
Оно што се у народу дуго шушкало о лидерском сукобу изгледа да је
испливало и ван самог ПЕС-а. Да, појасним, Мицкеј је био самоувјерен да
ће имати и више од потребних гласова за састав своје Владе, наравно,
осокољен ставовима својих најближих сарадника и окружења. Међутим, како
је вријеме одмицало та доза самоувјерености се полако топила. При томе
његови гласноговорници су правили грешке не само у корацима, већ
кошаркашки речено, и у фауловима у нападу, а које су нанијеле више штете
ПЕС-у (што је јасно потврдио и сам Милатовић). Мицкеј се изгледа у својој игри
и сам преиграо, калкулација између Бошњака и ЗБЦГ довела је до губљења
подршке и у властитим редовима и коалицији, па све до упитних и потребних 41
гласа.
Зато је и позив за подршку од неких ДПС-ових коалиционих партнера, па и
неких посланика гласноговорника тврдих Милових партнера, довела у гласно
размишљање да ПЕС заиста иде уз ДПС. То посљедње довело је у дилему и
размишљање чак и већ договорену подршку Демократа.
А сад нешто,са чим се неко можда неће слозити, а што народу вјерујте ми а и мени као саставном његовом дијелу, већ помало смета. Ради се о кукању и плакању за Владом из редова ЗБЦГ.
Слажем се да није пријатно да неко избјегава и прекраја изборну вољу
народа, али кад вас неко НЕЋЕ (јасно потврђујући да вас је само користио
за спуштње партијских апетита Ибрахимовићеве Бошњачке странке), због
наводног утицаја амбасада, онда је достојанственије отићи у опозицију и
оданде се борити за права свога народа. Наравно да ЗБЦГ је кроз бивши
ДФ милион пута прошла кроз неправду власти, и то не само Милову, већ и кроз
„своју“ 42. Владу коју је предводио, наводно а свима нам се чинило, њихов
тадашњи премијер. Прошли су тада, слободно могу рећи, и већу голготу него
под ДПС тортурама, сузавцима, хапшењима, судским процесима због
фингираног државног удара. Тада су доживјели да их је први са њихове листе
изиграо (и не само њих него и неког много већег), али, што више од тога боли
је и то да их није разумио и сам народ који им је давао гласове. Народ је
тада био заведен, мислећи да њихови лидери иду само на фотеље, а не како је
у ствари требало и како су сви мислили, на праву смјену режима.
Зато, мислим, да се више не треба позивати превише на тај 30. август, који је
народ Црне Горе толико чекао и који ће код њега остати упамћен не само
по паду Миловог режима, већ и по највећој превари која је услиједила потом
према очекивању тог народа и оног величанственог што је томе претходило.
Зато мислим да ПЕС треба пустити да иде практично уз ДПС, а своје
достојанство сачувати, не пузати већ се достојанствено усправити, јер још се
уствари и не зна да ли ће Црна Гора уопште добити ту 44. Владу, или ћемо ићи на
нове парламентарне изборе. Зато треба имати на уму ону Његошеву “Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека”.
