Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посјетио је у четвртак, 29. јуна 2023. године, у подневним часовима у манастир Високе Дечане.

После дочека Његове Светости од стране дечанског братства предвођеног високопреподобним архимандритом Савом, патријарх Порфирије се помолио пред моштима Светог краља Стефана Дечанског. У пратњи Његове Светости били су преосвећена господа епископи рашко-призренски Теодосије, марчански Сава, јегарски Нектарије и топлички Петар, као и високопреподобни архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије, и протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве у Београду.

Патријарг српски г. Порфирије је у дечанској светињи, поред моштију Светог Краља Стефана Дечанског, замонашен у чин мале схиме од свог духовног оца његовог преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја Буловића на Томину недељу 1985. године.

У част доласка Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског г. Порфирија, на Косово и Метохију и у манастир Високе Дечане, 29. јуна 2023. године, објављујемо српску народну пјесму “Зидање Високих Дечана”. Пјесма је првобитно објављена у часопису Братство, број II; год. 1888,  стр. 120-124; Часопис друштва “Свети Сава” Београд.

Нека благослов Господњи, и благослов косовско-метохијских светиња, Светих архиепископа пећких, Светог великомученика Цара Лазара Косовског, Светог Стефана Дечанског Чудотворца, Светог Великомученика Цара Лазара Косовског, Светог Јоаникија Девичког и свих Светих мученика и новомученика косовско-метохијских буде на нашем стардалном народу на Косову и Метохији и широм српских и поморских земаља и на све људе добре воље свуда у свијету. Амин Боже.

 ЗИДАЊЕ ВИСОКИХ ДЕЧАНА

(Српска народна пјесма)

 

Вино пије српски краљ Стеване,

У Призрену, своме Цариграду,

А са сином сцојим, цар Степаном.

Вино пише, славно говорише:

Све о царству и њину господству,

А како ће боље царовати,

Царовати и господовати.

Ал говори силни цар Степане:

“Ој мој бабо, српски краљ Стеване!

Оди бабо, да се дијелимо:

Не можемо оба царовати,

Царовати и господовати!

Раздвојимо на Призрену царство,

Подвојимо царство и господство,

Подвојимо седам кула блага,

Подвојимо земље и градове,

Подвојимо лафе и тимаре.” –

Ал говори српски цар Стеване:

“Зашто, сине, да се дијелимо?

Шта с у царству, пожелио сине?

У честиту дому Немањића

Доста царста, доста и господства,

Доста пива, доста и јестива!

Ако си се слакомио, сине,

Ти да узмеш на Призрену царство, –

На поклон ти царство и господство!

И на поклон земеље и градови,

И на поклон седам кула блага,

И на поклон народ Србадија!

На поклон ти и земља Бугарска,

На поклон ти и Македонија,

Црна Гора, па и Арбанија;

На поклон ти и Сријем и Босна,

И Приморје, па и Далмација!

– Од тога ти ништа тражит нећу;

Но ти Божји аманет ја дајем:

Чувај народ као своју главу.

Да ти своју не изгубиш душу.

Ђе год нађеш цркве обаљене,

Свуд остави од царева блага,

Да се граде пребијеле цркве,

И подижу свети намастири.

Ђе год нађеш воду у планини,

Свуд остави од својега блага,

Да се вода води из планина,

И доводи, сине, у шехере,

Да је пију болни и невољни,

Да угодиш светој вољи Божјој,

Да те народ свагда благосиља.

Кад год градиш какву задужбину,

Све намјењуј за својега здравља

И за здравље и за своју душу,

Као што су први Немањићи.

– Од свега ти ништа тражит нећу,

Те поклон ми, то село Дечане,

Та Дечане, више Истинице,

Код студене, код воде Бистрице,

Међу Пећи међу Ђаковицом:

Хоћу царе манастира градит.

и поклон ми седму кулу блага:

Да уз цркве и конаке градим,

Да се народ има гдје склонити.”

Кад то зачу силни цар Степане,

Од земље је на ноге скочио,

Капу скида, до земље се свија,

И пред оцем земљу пољубио,

Пољуби га у скут и у руку. –

Сузе рони од веље радости:

“Гради бабо, честито ти било!

Гради цркву, какву ти је драго:

Немој наше зажалити благо.”

Ал говори српски краљ Стеване:

“Хоћу градит бела манастира,

Темељ ћу му од сребра градити,

А диреке од бела карловца,

А покрит га жеженијем златом;

Да је висок, да га вишек нема,

Да је сјајан, да га љепшег нема,

Да га нигдје у свијету нема;

Нек се знаде царска задужбина:

Нек се знаде е смо царовали!”

Кад то чула сестрица Јелена,

Три пута се пред братом преклања.

Љуби њега у десницу руку,

Па је њему тихо беседила:

“О мој брате, српски краљ Стеване,

Немој таквог манастира градит,

Не казују л књиге старо-стојне:

Хоће Турци преузети царство;

Неће ни се одржати црква,

Одржати у Турскоме царству!

Хоће Турци развалити цркву,

Покупити срму и позлату:

Од срме ће рахтове градити,

те китити коње седленике,

А од злата булама ђердане,

Тер китити своје вјерне љубе.

Но ти гради бјела манастира:

Темељ гради од студен-камена,

Од мермера бјело-џефераста,

А диреке од бјела мермера;

И покриј је тешкијем оловом;

Јер то Турци ни гледати неће;

Тако ће се одржати црква,

Одржати у Турскоме царству.

У њој ће се пјеват литурђија,

И купит се народ Србадија!”

Тако краљу гради манастира,

Манастира насред Метохије,

Те сакупи хиљаду мајстора;

Он га гради за седам година;

Темељ гради од студен-камена;

А диреке од бјелог мермера,

И покри га тешкијем оловом,

Те је виши, да га вишег нема,

Нашара га, да га љепшег нема!

У њему се пјева литурђија,

И купи се народ Србадија!

како тадер, тако и данске!

И пјевала за дуго, за много!

 Припремио: мр Александар М. Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник катихетског програма Радио Светигоре