Разговарала: Снежана Р. Радуловић

Петар Милатовић, књижевник, новинар, есејиста, романописац, афористичар… један је од најчитанијих српских писаца у српском исељеништву. Рођен је у Црној Гори, али је живио и стварао у Бечу од 29. новембра 1983. године. Прије одласка у иностранство био је изложен режимским репресијама због свог слободоумља. У исељеништву (у Бечу) је уређивао српске листове: „Хеликон“, „Српски видици“, „Глас Срба“ и електронске новине „Истина“. Сада живи и ствара у Црној Гори. Главни је уредник електронског часописа за књижевност, културу и умјетност „Словословље“ (основаног у Бечу).

Објавио је 42 књиге поезије, прозе, политичких есеја и студија. Добитник је многих значајних награда и признања (прве награде радио Подгорице у октобру 1962. године за поезију; друге награде на такмичењу младих пјесника 1969. године у Подгорици; прве награде на Првом Краљевском књижевном конкурсу 1992. године у Београду; прве награде на књижевном конкурсу „Гласа Срба“ 1993. године у Бечу; прве награде за књижевност Српске народне одбране у Европи 2004. године; Крст Светог Лазара Јерусалимског 2011. године; Високог интернационалног признања за животно дело Академије Иво Андрић у Београду 2013. године; Повеље „Свети Сава” за књижевна дела посвећена српском народу, у Источном Сарајеву 2015. године; Златног пера Удружења писаца у егзилу, Беч 2016. године; Ђурине грамате, Књижевни клуб „Ђура Јакшић”, Јагодина 2020., награде за животно дјело „Живојин Жика Павловић”, Књижевни клуб „Ђура Јакшић”, Јагодина 2021., награде за животно дјело „Петих Дринских књижевних сусрета”, Зворник 2021. године, награде за животно дјело 2022. године Удружења новинара Црне Горе (УН ЦГ), Награду за животно дјело „Жикица Јовановић Чичак“ за сатиру, Јагодина 2022), а награду за животно дјело за 2022. годину, доајену новинарства у емиграцији, Петру Милатовићу, додјелило је и Удружење новинара Црне Горе. О његовом стваралаштву писали су многи писци и књижевни критичари (Марко Дабовић, Миодраг Шијаковић, Радојица Таутовић, Драго Божановић, Александр Чотрић, Драган Мраовић, Марко Паовица, Милица Јефтимијевић Лилић, Жарко Миленић, Миладин Берић, Пеко Лаличић, Милутин Ђуричковић, Огњен Војводић, Владимир Александрович Бабошин и други.

– Господине Милатовићу, ових дана сте сазнали да Вам је Удружење новинара Црне Горе додијелило награду за животно дјело па интервју започињем мојим искреним честитањем и питањем како доживљавате ово веома значајно признање?

– Хвала. Признање ме обавезује на нова прегнућа и достигнућа, разумије се, на бранику истине, јер ко истини служи Истини онако како Бог служи грешнима, тај постаје аристократа неба по овоземаљској плакаоници и у свако доба дана и ноћи ужива гостопримство Бога и сиромаха истовремено, а са тим моралним капиталом капиталом купује се цијело Небо које је свима нама изнад глава! Награду Удружења новинара Црне Горе (УН ЦГ) доживљавам као колективно признање да сам једини национални антикомунистички новинар у Црној Гори послије 1945. године који никад није припадао комунистичкој партији, антинародној мафији, за разлику од 99 одсто новинара у Црној Гори послије Другог свјетског рата, што им ни мало не служи на част, јер умјесто да су служили истини и народу, они су служили Мамону и тиранији, што се нарочито односи на Титогорце и Милогорце којима је мјесто на сметлишту историје.
Да закључим по овом питању. Вијест о додјели награде за животно дјело објавили су Радио-телевизија Србије, Вечерње новости, Спутњик и бројни други значајни медији, али један опскурни, тобоже српски портал у Подгорици, објавио је вијест ко је све добио новинарске награде, али је прећутао да сам ја добио награду за животно дјело. То ме не чуди јер тај сајт је власништо енглеског шпијуна, који је толико елегантно шланг да га је лакше прескочити него заобићи, а кога сам, као и многе професионалне „Србе“, које финансирају Александар Вучић и Мило Ђукановић, јавно раскринкао прије 15 година у есеју „Црногорско српство у дућану“ и на том опскурном сајту удбашким методама онемогућен је деманти намјерно фалсификоване вијести, што довољно говори о лажном „србовању“ оних који не живе за Српство него покушавају да живе од Српства! То је анационална „српска“ секта која форсира партизански „национализам“ и марксистичко „четништво“, али њихово вријеме истиче јер долазе младе генерације које нису производ Службе државне безбједности (некадашње Удбе) и страних ментора под покровитељском Билдерберг групе и Трилатералне комисије, јер сви такви професионални „Срби“ више времена проводе по страним амбасадама у Подгорици него са својим супругама.

– Новинарство некад и сад?

– Некадашње новинарство, нарочито у периоду од 1945. до 2022. (част ријетким изузецима!) није ништа друго до дијагноза, на једној, и интелектуална, морална и национална срамота, на другој страни. У вријеме титоизма и слобизма, као и у вријеме милоизма новинари (у највећем броју случајева!) нијесу писали него су трчали по своја мишљења (колоквијално речено – пишљења!) у општинске комитете Савеза комуниста, а у удбашком вишепартијском систему трчали су по своја мишљења код страначких лидера, код оних који нису лидери чак ни у својим породицама. Такви режимски новинари неодољиво подсјећају на оног љекара који је здравље својих пацијената пратио на тај начин што је редовно ишчитавао посмртне плакате по бандерама! Подсјећам да су двојица америчких новинара „Вашингтон поста“ Карл Бернстин и Боб Вудворд срушили америчког предсједника Ричарда Никсона 9. августа 1974 године са афером „Вотергејт“, а највећи дио наших новинара послије Другог свјетског рата био је у служби државног јада и једнопартијског смрада. Сапиенти сат!
Садашње новинарство је у новорођенче у повоју, јер садашње новинарство је парадигма идеалног споја младости и образованости, а управо та категорија новинара није имала времена да се инфицира крвавим реликтима најцрње идеолошке прошлости која се још увијек копрца у стилу оне вјештице која је у тренутку умирања тјерала смрт од себе ријечима: -Бјежи Смрче, пређи Смрче на унуче! А новорођенче је зато што оно тек треба да се развија и да достигне ниво Едгара Алана Поа, Ернеста Хемингвеја, Егона Ервина Киша,
Димитрија Давидовића, Пера Тодоровића, Крста Цицварића, Владислава В. Рибникара,
Предрага Милојевића, Југа Гризеља и осталих корифеја новинарства, чему стремим цијелим својим стваралачким и патриотским бићем као новинар и уредник неколико медија које сам до сада уређивао у свијету.

– У чему се огледа разлика у уређивачком приступу између штампаног и онлајн часописа?

– Онлајн часописи имају велику предност над штампаним. Доступни су у сваком дјелићу секунде свакоме у свијету и бесплатни су, дакле онлајн часописи су планетараног карактера, док су штампани медији ограничени тиражом и локалним дометом. Уређивачка политика штампаног и онлајн часописа се дијаметрално разликује. Штампани часописи склони су компромисерству политичком и клановском, док онлајн часописи немају тај негативизам.

– Ускоро ће изаћи Ваш аутобиографски роман „На бранику истине“. Аутобиографија као жанр. (Веома је занимљива љубитељима књижевности, али и обичним знатижељницима).

– Аутобиографија подразумијева интроспективни споразум, дакле споразум са самим собом да се задржи доследност истинитог казивања, а да истовремено приповиједач читаоца сачува од његове евентуалне љубоморе, зависти, пакости, злобе, мржње и осталих деструкција на скали посрнулости, а то подразумијева двоструко чување, читаоца од приповиједача и читаоца од читаоца. То ће вјешти приповједач учињети само ако најреалистичније прикаже суштину и ток живљења и мишљења, јер сам живот је врхунска умјетност која синтетизује врховно начело: хтјети, смјети и умјети. Надам се да ће издавачи мог аутобиографског романа уврстити и овај интервју у поглавље изабраних интервјуа.

– Ви сте још као дијете осјетили да је живот тежак. Борите се с неразумјевањем и неправдом од дјетињства. Како се осјећао дјечак Петар у тренуцима кад је због свог чистог, искреног срца и критичког, слободног мишљења морао да страда? И како се осјећате данас после толико борби и страдања?

– Још као дјечак који је на правди Бога 1957. године искључен из првог разреда основне школе због безазленог дјечјег питања (Је ли то умро Тито?) осјетио сам сву дубину људске плиткоће егзекутора. У то вријеме сам носио морнарско одијело са морнарском капом и дјечаци и дјевојчице су ми, задиркујући ме, пјевали:
Петар геометар
однио му капу вјетар
на десети километар!
И поред каснијег образовања, заиста сам, у стилу геометра, премеравао дубину људске плиткоће и као новинар и као писац, што ће бити јасно свим читаоцима, бар по ријечима оних који су преко друштвених мрежа читали одломке из мог аутобиографског романа и који су ми говорили и писали да сам својим приповједањем од њих направио саучеснике, што ми је драже од свих награда, макар и Нобелове, јер кад обичан народ тако мисли и осјећа, мени више награде нијесу потребне. Уосталом шта ће ми награде кад у свијету имам далеко више читалаца него што моја завичајна Црна Гора има становника?
Питасте ме, како се данас осјећам «после толико борби и страдања»?
Осјећам се као орао међу вранама. Кад бих се поново родио био бих још чвршћи на на бранику истине, јер послије нас остаје само истина о нама самима.

– Грађанска храброст.

– Грађанска храброст је узвишена врста индивидуалне храбрости, дакле то је високо моралан став који подразумијева спремност на ризик, репресију, чак и најгоре последице: егзистенцијалну угроженост, разна шиканирања, робију и убиство, а та моћ само моћнима успијева! Ја сам се одавно лишио грађанске удобности и кренуо свјетлоносним Голготским путем Истине у легализованом мраку, дубоко презирући не само комунистичку идеологију већ и њихову резервну идеологиу – ЋУТОЛОГИЈУ, јер да у народу није било срамне ћутологије не би касније било ниједне тиранске идеологије, ни лијеве ни десне. Покојни Драган Барјактаревић, у тада изузетном тиражном београдском часопису „Дуга“, описујући моју борбу са српским злотворима по бјелосвјетској помрчини, између осталог, препричао је једну догодовштину из Никшића кад је некадашњи мој школски друг, а тадашњи инспектор Службе државне безбједности, видјевши ме испред хотела „Оногошт“ прешао на другу страну улице како се не би срио са мном послије моје треће политичке робије, што ме иритирало јер сам му помагао у школи и подвикнуо сам му: „Кога се бојиш, мене или њега?“, да би мученик онако усплахирено, журно се удаљавајући, рекао: – Право да ти кажем Петре, бојим се и тебе и њега!
На овом примјеру видимо грађански кукавичлук насупрот грађанске храбрости!

– Грађанска храброст у Црној Гори која „не љуби ланце“, а живи тридесет година у диктатури.

– Морам да подвикнем највећем свјетском комедиографу Жану-Батисти Поклен Молијеру, непревазиђеном Радоју Домановићу, планетарном Алкибијаду Нуши (Браниславу Нушићу).
Јовану Стерији Поповићу, да хитно устану из гробова и дођу у боголомну и богоугодну располућену Црну Гору која их чека, једни као пријатеље, други као непријатеље.
Та „грађанска храброст у Црној Гори која „не љуби ланце“- “ данас захвално љуби гробарску лопату у рукама зачуђеног гробара који, ипак, не очекује толики степен кукавичке сервилности од „јуначке Црне Горе“. Некад су пред чојством и јунаштвом Црногораца капе скидали: Наполеон Бонапарта, Шафарик, Еванс, Геземан, Кандерсдорфер, Флерике, Стањицер, Шварц, Витхалд, Кокел, Пасарж, Ден, Верлоп, Пинон, Мармије, Цинкајзен, Клервал, Гиљдефирг, Браун, Гедо, Томазео, Миле, Шлајхер, Ајзнер, Краус, Добровски, Гете, Ранке, Грим, Виганд, Јиречек, Слечер, Фатер и многи други свјетски ауторитети. Данас неким нашим Црногорцима комплимете удељују они који копају раке нашим синовима, унуцима, праунуцима и чукунунуцима, али та чињеница није у надлежности писца и новинара, већ конзилијума психијатара!

– Коме, пак, Црногорци „смију“ и желе „јуначки“ и „чојски“ да намећу ланце? Двостука праведникова мјера.

– Данас неки одцрногорчени Црногорци смију и умију, под окриљем страних бајонета из бјелосвјетских кабинета, да намећу ланце оним Црногорцима који су остали оно што су им били очеви, дједови, прадједови, чукундједови, наврхдједови, курђели, аскурђели, курђупи, куребали, сукурови, сурдепачи, пађупани, ожмикури, курајбери, сајкатави и бијели орлови,
дакле следеници Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије хтјели би да у пракси спроведу планове Анта Старчевића, Анта Павелића, Бенита Мусолинија, Адолфа Хитлера да расцрногорче Црну Гору, али заборављају да је Српство Црногораца тестамент светаца, јер, подсјећам, највећи Црногорац је Стеван Немања, рођен у Рибници, данашњој Подгорици, па и његов син Растко, алијас Свети Саво, још је већи Црногорац од свога оца, и од ове двојице највећих Црногораца Српство нема већих Срба!

– Признање Косова. Признала га „праведна“, „чојска“ Црна Гора. Откуд јој право!?

– Нису они само признали Косово него су признали Дрогово! Они су себи дали то „право“ попут онога који је себи дао право да опљачка банку и још очекује захвалност штедиша што их је лишио уштешђевине.

– Пријатељство. Шта је за Вас пријатељство?

– Мудри Цицерон је рекао да је живот без пријатељства обично ништа. По питању пријатељства дијелим мишљење Сенеке да је најљепши квалитет пријатељства схватати некога и бити од некога схваћен. Шта ћете више од тога?

– Пријатељство с митрополитом Амфилохијем је за све који су имали ту срећу је, по њиховом свједочењу, нешто посебно, незаборавно, свето. Да ли бисте нам испричали нешто у вези тог искуства у животу? Можда неку анегдоту?

– Пријатељство с митрополитом Амфилохијем датира још од 1993. године у Бечу, а тих година сам афирамативно писао о њему и владици Атанасију (Јефтићу) у најутицајнијим листовима у српској политичкој емиграцији: Српској Борби, Слободи, Американском Србобрану и тако даље. Послије промоције мог докуменгарног дјела „Српско благо у Бечу и „Вукова продаја српских реликвија“ 19. новембра 2019. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије позвао ме на његову крсну Славу Аранђеловдан 21. новембра у Цетињском манастиру, послије смо заједно посјетили његов завичај у Барама Радовића и архимандрита Јоила (Булатовића). Често смо се заједно дружили у подгоричком Храму, Српској кући. Послије литургије на Преображење Господње 19. августа у Косићу (родном мјесту пјесника Ранка Јововића и Благоја Јововића, атентатора на Анта Павелића) дуго смо разговарали уочи избора 30. августа 2020. године, рекао сам му да се он својим првим гласањем у животу не бори само против партије Мила Ђукановића него и против 1941. године кад је у Црној Гори почео међубратски покољ у име различитих идеологија. Тако је и било. На изборима је поражена и 1941. година и отворен је пут оздрављења обољеле Црне Горе чиме је умногоме допринио блаженопочивши митрополит Амфилохије.

– Изразили сте сумњу у његову смрт?

– Тачно. На литургији у Косићу на Преображење Господње 19. августа 2020. године и ја и митрополит Амфилохије заразили смо се коронавирусом. Ја сам крајем септембра био 14 дана у строгој изолацији, примао сам редовно инфузије и одговарајуће љекове. Послије двије недјеље био сам потпуно излијечен.
Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски и Егзарх светога трона Пећкога господин Амфилохије умро је у петак 30. октобра 2020. године у 8 часова и 20 минута у Клиничко-болничком Центру Црне Горе у Подгорици.
Или неко није могао да преболи Амфилохијев допринос побједи на изборима 30. августа 2020. године, или неко није могао да преболи аргументоване Амфилохијеве критике капитулантске политике Александра Вучића поводом Косова и Метохије, најсветије српске тапије?
Послије 21 дан, тачније речено, баш у петак 20. новембра 2020. године у Београду, такође од коронавируса, умро је Патријарх Иринеј (Гавриловић), а послије 104 дана, баш уочи петка 4. марта 2021. године умро је умировљени епископ Атанасије (Јефтић) најжешћи критичар капитулантске политике Александра Вучића. Све се врти око петка! Да ли случајно?
Имам право на сумњу и задржавам право на њу јер, усталом, сумња је темељ свих сазнајних вриједности, темељ науке, културе, философије, књижевности. Тако је било од искона и тако ће остати у будућности.
Напомињем да су 2019. године и Амфилохије и Атанасије благословили мој рукопис „Сабрани староставно српски списи“ који је објављен 2022. године у луксузном издању.

Занимљиво је и то да Вам је и руски писац Александар Солжењицин, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године, био лични пријатељ. Реците нам нешто о Вашем пријатељству.

– Да, био сам пријатељ са пророком XX вијека Александром Солжењицином. Посјетио сам га у августу 1993. године у америчком мјесту Вермонту гје је је живио у природи послије прогонства. Од бројних тема о којима смо разговарали поменућу наш разговор о безобразлуку јеврејског рабина Менахема Мендела Шнерсона, једног од највећих јеврејских проповједника у XX вијеку кога су сматрали Месијом и који је својим следбеницима јавно поручивао „Главну оштрицу усмјерићемо против Словенства. Словенство је најнепокорнији народ у свијету, а непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене многе генерације предака због гена који се не могу преправити. Ово сјеме треба ликвидирати и прије свега значајно смањити његвоу бројност. Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо у међусобне ратове са циљем међусобног уништења. У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити а нас ојачати, главне управљаче хаоса. Ми ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крваваим догађаима, већ се нећемо ни мешаати у њих. Помоћу неколико судских процеса заплашићемо стоку толико да ниједном Јевреју неће пасти длака с главе, док ће се истовремено Слвени убијати на гомиле. Ми нећемо дати да се створи никакав ослободилачки покрет који тећи да изведе народ изван наше котроле, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији. Генеракну скупштину Уједињених нација учинили смо оружјем наших намјера за успостављање власти над „свим царствима и народима“. Даћемо стоци свој поглед на историју у коме ћемо показати да се сва људска еволуција кртала ка томе да Богоизабрани јеврејски народ призна за владаре над цијелим свијетом. Лишићемо им друштво омладине, покварићемо је блудом, роком, насиљем, алкохолом, пушењем, наркотицима. Ударићемо на породицу рушећи је, смањижемо стопу рађања. Нису се родили и криваца неће бити. Али што је главно то је – новац. Новац купује људе који су нам потребни. Новац уклања непокорне који нам се противе, као на примјер Ирачане, Србе, а у перспективи сјутра и Русе…“
Као што се да закључити имали смо о чему да разговарамо.

– Ви сте за српску ствар својевремено придобили у Бечу чак и уредника првог програма аустријске телевизије ОРФ.

– Да, др Малте Олшевски написао је књигу на њемачком језику „Српски мит“ коју је 1998. године објавио чувени минхенски издавач „Хербиг“. У том докуметарном дјелу др Малте Олшевски, уредник првог програма аустријске телевизије, на десет страница цитирао је доста пасуса из мог романа „Надземље“, као на примјер о: “ политичкој ЕУ као америчкој колонији коју чувају наоружани мајмуни; о фашистичком фабриковању тобожњег „српског наци-фашизма“ како би прикрили свој нацифажизам из Другог свјетског рата; о српском стварању тобожњих „концентрационих логора“ како би прикрили своје концентрационе логоре (Дахау, Маутхаузен, Аушвиц, Јасеновац и јој 256 широм Европе) и то баш они који сада цијелу Европу претварају у континентални концентрациони логор“.
Све ове чињенице прећутане су у српским медијима у отаџбини, што довољно говори о њиховом односу према српској истини, јер њима је била важнија истина некадашње Удбе која се у длаку поклапа са страним гробарима српске нације!

– Поред медијске ангажованости ви стеу Бечу направили и политички дар-мар 2008. године.

– Да, кад је ондашњи савезни аустријски канцелар (премијер) Аустрије Алфред Гузенбауер дао интервју аустријској агенцији Аустриа Пресс Агентур (АПА) „да ће Аустрије прва у свијету признати независност Косова“, истог тренутка сам му послао отворено писмо на њемачком језику и тада сам написао да је свако ко је покушао да отме Косово отишао на сметлипше историје: Отоманска империја, фашистичка Италија, нацистичка Њемачка и прекорио сам га што се нашао у истом табору којем припадају турски злочинци, Мусолини, Хитлер…
Послије тог мог писма контакт са мном је затражио лично Хајнц Кристијан Штрахе, ондашњи лидер Слободарске партије Аустрије, треће политике странке по снази у Аустрији. Послије неколико наших састанака са мном лидер те партије отворено је стао на страну Србије и бескомпромисно критиковао Албанце. Недуго затим у априлу 2008. године организовао сам турнеју десеточланој делегацији Слободарске партије Аустрије на челу са Хајц Кристијаном Штрахеом, пријем у Патријаршији, конференцију за штампу у Београду, пријем у Влади Србије, предавања у Београду и Врбасу, а све је то изазвало прави мозготрес у свим антисрпским круговима.

– Јесте ли имали последица?

– Јесам. Фалсификован је мој интервју листу Аустрија и покренут је против мене судски процес са планираном робијом у трајању од 13 година. Процес је те 2008. године трајао 78 дана, исто онолико дана колико је трајало бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. године. О детаљима опширно пишем у свом аутобиографском роману „На бранику истине“. Не бих о детаљима, али бих само напоменуо да сам послије 78 дана успио да катастрофално поразим педантно аустријско правосуђе које је било узор Хашком трибуналу иако нисам по професији правник и адвокат већ књижевник који стоји на бранику истине.

– Шта Вас покреће у животу и стварању. Реците нам нешто о инспирацији, креативности, таленту. Неки ствараоци дођу брзо до природне истрошености талента. Ви нисте један од њих. У чему је тајна непресушности талента?

– Можда се одговор о непресушности мог талента налази у мом имену. Наиме, Петар је мушко хришћанско име грчког поријекла, па с обзиром да потиче од грчке ријечи „Петрос“ (πέτρος) у значењу „стијена, камен“, сматра се симболом непоколебљивости, одлучности и постојаности. И не може непоколебљивост, одлучност и постојаност да пресуши, јер, уосталом, камен је све надживио и остао свједок у свим временима и невременима!
Друга тајна моје непресупности је у чињеници да се играм. Да, буквално се играм. Захваљујући игри све животне неугодности претварам у своје предности јер сам се животу учио од дјеце која се играју док око њих све тутњи, грми и сијева. Чим човјек престане да се игра у животу он нагло стари. Инспирацију налазим у људима јер су људи, било да су мислећи или теглећи, у ствари савршени микрокосмоси.

– Можете ли прокоментарисати „моду“ која је актуелна, а то је да многи постају писци „на силу“, само одлуче и пожеле и ето!?

– Некад је писац уживао поштовање, а 100 одсто данашњих скрибомана уживају презрење добрих познавалаца књижевнсоти којих има доста у народу, а то потврђује чињеница да скрибомани не могу да продају ни онолико примјерака своје књиге колико има слова у њиховим именима и презименима. Не бих више трошио драгоцјене ријечи на нешто што није вриједно пжћње човјека који је склоп мисаоних, духовних и емотивних монстелација.

– Љепота.

– Фјодор Достојевски, геније космичких размјера, у „Идиоту“ дословно је написао – Љепота ће спасити свијет!

– Имате прелијепу супругу. Сматрам да је физички лијепа особа живо умјетничко дјело. Слажете ли се са мном?

– Апсолутно се слажем. Хвала на комплименту мојој супрузи. Пренијећу јој. Моја супруга је моја пјесничка муза, јер она својом појавом уљепшава чак и најљепше цвјетове, јер се и цвјетови уче љепоти од ње. Шта више да пожелим сем да стварам?

– А умјетничко дјело оплемењује и надахњује. Да ли Вас супруга инспирише за стварање поезије?

– Наравно, припремам књигу љубавне поезије коју сам јој посветио

– Шта је за Вас љубав?

– За мене је љубав кад се двоје душом испричају до миле воље без иједне изговорене ријечи. Само у том случају највеће савршенство је, у ствари, најсавршенија једноставност. Све остало је тривијалност чак физичке природе!

– Замолила бих Вас за неки Ваш афоризам као поруку читаоцима интервјуа?

– Још 1983. године објавио сам збирку афоризама „Трпијада“ и из ње цитирам афоризам:
„Границе међу људима постављају они који су одавно прешли све могуће границе“!
Данас ми кажу да сам прије 40 година био оригиналан политички пророк.