Пише: Слободанка Влајчић

Спремам са ћерком пробни пријемни испит за факултет, разредна нам је свима дала тестове за вежбање.

Читамо одломак песме Ђулићи увеоци:

Ево венца тужна цвећа,

Кој сам теби почо вити,

А венац се шире сплео

Све вас може загрлити!

Не могу га у вис бацит –

Па нек стоји иза свега,

Међ Србима као спомен

Мог живота и вашега.

Плачем да ме деца виде. Ни прва, ни последња, нема. Немам ни речи да кажем. Немам мишљење. Ћутим, с кнедлом у грлу.

Имам четворо деце која су ишла у школу Владислав Рибникар.

Знам чувара 20 година, све који су ишли тамо из моје генерације, све директорке, скоро све предаваче. Ђаци су деца родитеља из моје генерације. Лекар је ишао с нама у средњу школу. Дете врата поред врата од стана мојих родитеља. Повезана и уздуж и попреко са мраком који нам је дошао у доба кад му време није.

Дете кога нема је моје, твоје, комшиничино. Моје сестре од стрица, твој синовац, моја сестричина. Мога кума, најбоље другарице, твоја ћерка из првог брака. Дете које знам са летовања.

Расцеп, понор. Пали. Отворили очи у мраку, покушавамо да се подигнемо на колена.

Останимо на коленима до даљњег.

Децу грдим и грлим у исто време. Отимам игрице из руке. Крива сам.

Олга каже: Топина је да сви кувамо ручак с тобом.

Топина је што разумем шта је хтела да ми каже!

Миришем вам косу док спавате, децо моја мила.

Оче наш, даруј им царство Твоје и учешће у вечним Твојим добрима, јер ти си живот и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш.

Амин.