Пише: Иван Милошевић
Не пише ми се нешто о Новаку Ђоковићу, мислим да му више не треба прича – превише је имао сјајних тријумфа, па шта је међу њима један пораз. Новак се уписао у све српске главе као најбољи српски спортиста свих времена и тачка. И када губи у српским главама је побједник и шта ту има да се дода.
Ипак, нешто да напишем о Енглезима који су јуче као један навијали против Новака. Скакали су као помамљени на сваки поен сјајног Шпанца, док су Новакове поене даровали млаким аплаузима, онако преко оне ствари. А понекад ни то, као да су једва чекали да Новак преда титулу Алкаразу и да се отарасе тог тешког бремена да у њиховом храму тениса један Србин буде непоражен 10 година. Дали би наредних 100 само да се тај Новаков низ прекине, да му тутну у руке утјешни тањир и спасу вимблдонски пехар исписивања још једног Новаковог имена. Британска аристократија, коју већином чине престарјели и изборани лордови, серови и њихове даме, бабе и прабабе, начичкана у првим редовима вимблдонске арене као да су мантрали зле силе да се окрену против Новака и да му у кључним тренуцима покваре бекхенд и форхенд. И успјели су – у кључним моментима Новак је ударао лопту у мрежу! Британска аристократија и њихова дјеца су урлали на сваки освојен Алкаразов поен, а тихо су бацали зле чини на Новака!
Знао сам да послије изгубљеној тај брејка у другом сету Новак мора да изгуби мрч. Британска осионост и квазиаристократска посебност на домаћем терену нема достојног противника. Уколико га и има, противник мора пасти и мора га покрити енглеска трава заборава!
И ништа за то! Нека Енглези урлају против Новака, заправо против Срба, нека задовољавају своје ханибалистичке апетите према Балкану и нижој српској раси, нека се ките перјем намакнутим са робовских поља Африке и осталих земаља Комонвелта и нека глуме господу господских манира, али у њиховом урлику против Новака, заправо против Срба, има нечег атавистичког, анималног и дивљег, освајачког и насилничког менталитета који нема везе са аристократијом духа. Заправо је његова супротност!
У сличном маниру јуче се разгоропадио и један небитан спортски новинар са РТЦГ-а! Таман као Енглези и он је урлао против Ђоковића, задојен антисрпским ДПС-овским спортским млијеком, прижељкивао је пораз Новака. И када је пораз стигао, није могао да скрије своју незајажљиву антисрпску природу, њену примитивну жељу да буде било шта или што, само да не буде Србин и да не припада српском аристократском културном кругу чји центар су косовски мит и занос да будеш на небу и када си на земљи!
Урлање против Срба, како на Вимблдону, тако и оно са РТЦГ-а обликовано у лику једног спортског новинара, заправо је урлик против противника којег не можете побиједити и када га побједите! Знају српски душмани, како на Вимблдону, тако и они на РТЦГ-у, да Срби у поразима вајају своје побједе и да из пораза излазе као феникси и тек након њих понајвише рашире крила и слободно полете! Због те мистичне и Србима дате слободе, тресу се антисрпске трибине! Како оне на Вимблдону, тако и оне на РТЦГ-у!
